Glumac zagledan duboko u sebe

Glumac je neobična ptica koja nema nikakva ograničenja u pogledu kretanja kroz život… Želja barda srpskog glumišta Radeta Markovića bila je da svoj životni let završi na sceni. Završio ju je u porodičnoj kući koju je pretvorio u scenu za probe. Tako se putovanje ovog nosioca plamena umetnosti i čuvara dostojanstva profesije nije završilo: prvo je postao besmrtan, a onda umro.

Kada se govori o poslednjoj ulozi Radeta Markovića, može se reći da su bile dve. Verovatno je manje poznata druga neodigrana uloga Čehova, posebno napisana i adaptirana za komad „Tri sestre” u Bitef teatru: „Prema rečima pozorišne rediteljke Ivane Vujić ... taj tekst je poneo sa sobom u Zabok, gde je otputovao na odmor.” I tako je Rade Marković (Beograd, 1921 – Zabok, 2010) u pravom smislu reči bio posvećen glumi do kraja života. Beogradsko dramsko pozorište je već 20. februara 2011. otvorilo veliku scenu pod njegovim imenom.

U Muzeju pozorišne umetnosti Srbije u Beogradu zaživela je izložba „Rade Marković – glumačke introspekcije”. Koncept i postavku potpisala je temeljna Aleksandra Milošević. Ta introspekcija, kojom je kao glumac iznova pokretao svoje procese dubokih fizičkih i mentalnih transformacija, tragajući i za fenomenom i tajnom glume, stvorili su snažnu, prepoznatljivu dramsku estetiku i ugradili se u njegov habitus. Postavka predstavlja dokumentarni i emotivni osvrt na bogatu karijeru dramskog umetnika Radeta Markovića, glumca uvek zagledanog duboko u sebe, neumornog u traženju istine ljudskih osećanja, večito zapitanog u svoj glumački rukopis.

Na pozornici je, beleži Aleksandra Milošević, tokom čitave karijere tragao za organskim životom i, pre svega, istinom. Bio je glumac u pravom smislu reči, tako da su njegove kreacije uvek sadržale nešto lično, s druge strane, ništa privatno. Unosio se i predavao do poslednjeg atoma fizičke i kreativne snage, približavajući nam likove raznovrsne dramske književnosti.

Rade Marković je 1998. postao 17. dobitnik nagrade „Dobričin prsten” među već brojnim laureatima koje je iznedrilo Akademsko pozorište. Tim povodom je priređena i ova izložba, kao deo ciklusa „Dobitnici Nagrade ’Dobričin prsten’”.

Isprepletana genetika

Raznovrsna genetika koja je tekla Markovićevim venama isprepletala se tako da mu je dala mnoštvo u lepoti, talentu i karakteru. Odrastao je u Beogradu, gde je u ranim adolescentskim godinama porodična sudbina uticala na to da se posveti glumi i u njoj nađe spas. Sa očeve strane, deda apotekar se sa suprugom Karolinom, dvorskom damom grofice u Marijanskim Laznima, doselio iz Praga 1890. u Zemun i potom Beograd. Deda po majci Milan Jovanić, kog su zvali Gromovnik zbog izgleda i karaktera, vodio je poreklo iz Gline, studirao je u Zagrebu i diplomirao agronomiju u Beču. Članovi Prvog srpskog pevačkog društva Anđelija Jovanić, domaćica, i bankarski činovnik, šef blagajne Boško Marković venčali su se 1912. i tokom rata dobili dva sina: 1913. Dušana, budućeg inženjera, i 1917. Branka, koji je postao balet-majstor i koreograf. Radomir, nama znan kao Rade Marković rođen je 14. oktobra 1921. kao njihovo treće, a prvo posleratno dete. Odrastao je kod Kopitareve gradine u zgradi Klasne lutrije. Detinjstvo, ispunjeno raznovrsnim sportovima, izletima i druženjima, formiralo je njegov unutarnji život i fizičke performanse, koje će mnogo godina kasnije moći da primeni u profesiji glumca. Zainteresovan i vešt sportski tip, Rade je bio nalik svojoj majci, prvoj skijašici u Beogradu, odličnoj plivačici i jednoj od prvih veslačica kluba „Beograd”. Zimi je rado skijao, leti plivao na Savi i često odlazio s roditeljima i njihovim prijateljima na Avalu. U tom šarenolikom okruženju, različitih zanimanja, karaktera i nacionalnosti, „naš dan je bio ispunjen pesmom, igrom, nekim dionizijskim raspoloženjem, u prirodi... „Tada se u ranom detinjstvu sprijateljio sa Severinom Bijelićem, s kojim je kasnije bio u plivačkom i skijaškom klubu „Sever”. Pamtio je Beograd iz vremena jednospratne varoši, prvog telefona, radio-aparata.

Srećno i ispunjeno detinjstvo, beleži Aleksandra Milošević,  prekinuo je očev iznenadni odlazak od kuće. Starija braća su već krenula svojim putevima, dok 14-godišnji Rade u toj novoj životnoj situaciji, iako usamljen, iz osnova menja svoje stanje uma i postaje zainteresovan za školu, sport, „provodim te opasne dečačke godine u velikom zaletu prema znanju, prema svetu”.

Porodično gnezdo svio je 5. novembra 1945. sa glumicom Oliverom Marković i naredne godine su dobili sina Gorana, filmskog i pozorišnog reditelja i pisca. U zrelim godinama osnovao je drugu porodicu, i sa suprugom Lidijom dobio ćerku Lenku. „Lidija i Lenka su mi učinile desetak poslednjih godina poznom mladošću. Hvala im obema. Goran je tu iz istog korena. Bog ih čuvao!”

Osnovnu i srednju školu Rade Marković završio je u Beogradu. Položivši tečajni ispit 23. juna 1939. u strogoj Drugoj muškoj realnoj gimnaziji, započeo je pripreme za Tehnički fakultet, po uzoru na najstarijeg brata Dušana  i uspešno završio četiri semestra. Takođe, kao vanredni student, bio je na grupi Istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu. Prvi susret s umetnošću imao je u dečačkim danima, boraveći u vajarskom ateljeu i vili Petra Palavičinija preko puta zgrade u kojoj je živeo. Interesantno da mu se gluma, čak je u sećanjima na povremene predstave u Narodnom pozorištu, nije urezala kao fascinacija i dečačka želja. Zapravo, nije postojao prelomni trenutak njegove spoznaje umetnosti, jer je njom bio na različite načine okružen: u školi, druženjima sa porodičnim prijateljima, što su odisala poletom i bogatila njegov unutarnji život. Kako je pokušavao da marljivošću nadoknadi ili potisne prazninu očevog prisustva, sazrevao je i stvarao sopstveni svet. „Tako je tekao moj uzlazni period i stvaranje svesti o nekom sopstvenom svetu. I, kao kruna, početak uspešnog studiranja! Sve mi je nekako išlo lako, osećao sam da sam odrastao. E, onda je došao 6. april 1941.” To je bio datum zatvaranja Beogradskog univerziteta kada je, kao i mnogi, morao da prekine studije na Tehničkom fakultetu.

Uzlet zrelog mladića, koji je s lakoćom pravio korake akademskog građanina, nije posustao u novim uslovima ratnog života.

Bliski drug iz ranog detinjstva Aljoša Tatić odveo ga je na Kolarčev narodni univerzitet, gde je ponovo okupljena grupa Akademskog pozorišta imala probe i igrala predstave. „Odvešću te, ima jedno pozorište tamo, vrlo zgodno! Ima lepih devojaka!” I tako je, zbog lepih devojaka, Rade Marković spremio ulogu Jerotija Pantića iz Nušićevog „Sumnjivog lica”. Godine 1942. postaje član u Akademskom pozorištu, gde sreće svog druga Severina Bijelića, upoznaje Jovišu Vojnovića, Sonju Aradski, Mihajla Batu Paskaljevića i buduću suprugu: Oliveru Đorđević.

Rad sa Jurijem Rakitinom

Debitovao je 7. aprila kao Viktor u komadu „Na visini 3.200 metara”. U debitantskoj ulozi Rade Marković ušao je „u vatru” veoma složene predstave velikog ansambla. Tumačio je autoritativni lik Viktora, vođe puta zavejanih na planini… Prekretnica u životu Radeta Markovića odigrala se u razdoblju kada još nije bio potpuno opredeljen za tu profesiju, niti je spoznao sve glumačke tajne. Rad sa Jurijem Rakitinom 1945. na predstavi „Putem cveća” V. P. Katajeva i zajedničko vreme tokom kojeg mu je Rakitin iz sasvim novog ugla otkrivao glumu kao zanat uticali su da sve više ulazi u pozorišne vode. Akademsko pozorište je pod upravom Ivana Stankovića, uz podršku Mate Miloševića, Huga Klajna i Milana Đokovića, krenulo putem novog teatra istine. Ujedinjeni u Sistemu Stanislavskog, vežbali su takozvane etide, na osnovu kojih su za kratko vreme sa mnogo improvizacija, lucidnih ideja i kreativnosti pripremali predstave…

Rade Marković zvanično postaje stalni član ansambla Beogradskog dramskog pozorišta 15. avgusta 1950. godine. Ulogu Bifa u „Smrti trgovačkog putnika” Artura Milera tumačio je u alternaciji sa Ljubom Tadićem. Do kraja karijere odigrao je više od 100 pozorišnih uloga koje su mu donele dobre kritike, ovacije publike i, pre svega, zadovoljstvo da sarađuje s mlađim generacijama glumaca i reditelja.

Pored angažmana u Akademskom pozorištu i matičnom Beogradskom dramskom pozorištu bio je gostujući glumac Ateljea 212, Narodnog pozorišta, Zvezdara teatra, Srpskog narodnog pozorišta… Bio je blag, skroman, vedar, bodroga duha i veoma strog: najviše prema sebi. Sve te odlike i nijanse, uz ogromno iskustvo, preneo je na nekoliko generacija novih glumačkih naraštaja kao pedagog na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.