Глумац загледан дубоко у себе
Разноврсна генетика која је текла венама Радета Марковића дала му је мноштво у лепоти, таленту и карактеру. Био је налик својој мајци, првој скијашици у Београду, одличној пливачици и једној од првих веслачица клуба „Београд”
Глумац је необична птица која нема никаква ограничења у погледу кретања кроз живот… Жеља барда српског глумишта Радета Марковића била је да свој животни лет заврши на сцени. Завршио ју је у породичној кући коју је претворио у сцену за пробе. Тако се путовање овог носиоца пламена уметности и чувара достојанства професије није завршило: прво је постао бесмртан, а онда умро.
Када се говори о последњој улози Радета Марковића, може се рећи да су биле две. Вероватно је мање позната друга неодиграна улога Чехова, посебно написана и адаптирана за комад „Три сестре” у Битеф театру: „Према речима позоришне редитељке Иване Вујић ... тај текст је понео са собом у Забок, где је отпутовао на одмор.” И тако је Раде Марковић (Београд, 1921 – Забок, 2010) у правом смислу речи био посвећен глуми до краја живота. Београдско драмско позориште је већ 20. фебруара 2011. отворило велику сцену под његовим именом.
У Музеју позоришне уметности Србије у Београду заживела је изложба „Раде Марковић – глумачке интроспекције”. Концепт и поставку потписала је темељна Александра Милошевић. Та интроспекција, којом је као глумац изнова покретао своје процесе дубоких физичких и менталних трансформација, трагајући и за феноменом и тајном глуме, створили су снажну, препознатљиву драмску естетику и уградили се у његов хабитус. Поставка представља документарни и емотивни осврт на богату каријеру драмског уметника Радета Марковића, глумца увек загледаног дубоко у себе, неуморног у тражењу истине људских осећања, вечито запитаног у свој глумачки рукопис.
На позорници је, бележи Александра Милошевић, током читаве каријере трагао за органским животом и, пре свега, истином. Био је глумац у правом смислу речи, тако да су његове креације увек садржале нешто лично, с друге стране, ништа приватно. Уносио се и предавао до последњег атома физичке и креативне снаге, приближавајући нам ликове разноврсне драмске књижевности.
Раде Марковић је 1998. постао 17. добитник награде „Добричин прстен” међу већ бројним лауреатима које је изнедрило Академско позориште. Тим поводом је приређена и ова изложба, као део циклуса „Добитници Награде ’Добричин прстен’”.
Испреплетана генетика
Разноврсна генетика која је текла Марковићевим венама испреплетала се тако да му је дала мноштво у лепоти, таленту и карактеру. Одрастао је у Београду, где је у раним адолесцентским годинама породична судбина утицала на то да се посвети глуми и у њој нађе спас. Са очеве стране, деда апотекар се са супругом Каролином, дворском дамом грофице у Маријанским Лазнима, доселио из Прага 1890. у Земун и потом Београд. Деда по мајци Милан Јованић, ког су звали Громовник због изгледа и карактера, водио је порекло из Глине, студирао је у Загребу и дипломирао агрономију у Бечу. Чланови Првог српског певачког друштва Анђелија Јованић, домаћица, и банкарски чиновник, шеф благајне Бошко Марковић венчали су се 1912. и током рата добили два сина: 1913. Душана, будућег инжењера, и 1917. Бранка, који је постао балет-мајстор и кореограф. Радомир, нама знан као Раде Марковић рођен је 14. октобра 1921. као њихово треће, а прво послератно дете. Одрастао је код Копитареве градине у згради Класне лутрије. Детињство, испуњено разноврсним спортовима, излетима и дружењима, формирало је његов унутарњи живот и физичке перформансе, које ће много година касније моћи да примени у професији глумца. Заинтересован и вешт спортски тип, Раде је био налик својој мајци, првој скијашици у Београду, одличној пливачици и једној од првих веслачица клуба „Београд”. Зими је радо скијао, лети пливао на Сави и често одлазио с родитељима и њиховим пријатељима на Авалу. У том шареноликом окружењу, различитих занимања, карактера и националности, „наш дан је био испуњен песмом, игром, неким дионизијским расположењем, у природи... „Тада се у раном детињству спријатељио са Северином Бијелићем, с којим је касније био у пливачком и скијашком клубу „Север”. Памтио је Београд из времена једноспратне вароши, првог телефона, радио-апарата.
Срећно и испуњено детињство, бележи Александра Милошевић, прекинуо је очев изненадни одлазак од куће. Старија браћа су већ кренула својим путевима, док 14-годишњи Раде у тој новој животној ситуацији, иако усамљен, из основа мења своје стање ума и постаје заинтересован за школу, спорт, „проводим те опасне дечачке године у великом залету према знању, према свету”.
Породично гнездо свио је 5. новембра 1945. са глумицом Оливером Марковић и наредне године су добили сина Горана, филмског и позоришног редитеља и писца. У зрелим годинама основао је другу породицу, и са супругом Лидијом добио ћерку Ленку. „Лидија и Ленка су ми учиниле десетак последњих година позном младошћу. Хвала им обема. Горан је ту из истог корена. Бог их чувао!”
Основну и средњу школу Раде Марковић завршио је у Београду. Положивши течајни испит 23. јуна 1939. у строгој Другој мушкој реалној гимназији, започео је припреме за Технички факултет, по узору на најстаријег брата Душана и успешно завршио четири семестра. Такође, као ванредни студент, био је на групи Историје уметности на Филозофском факултету. Први сусрет с уметношћу имао је у дечачким данима, боравећи у вајарском атељеу и вили Петра Палавичинија преко пута зграде у којој је живео. Интересантно да му се глума, чак је у сећањима на повремене представе у Народном позоришту, није урезала као фасцинација и дечачка жеља. Заправо, није постојао преломни тренутак његове спознаје уметности, јер је њом био на различите начине окружен: у школи, дружењима са породичним пријатељима, што су одисала полетом и богатила његов унутарњи живот. Како је покушавао да марљивошћу надокнади или потисне празнину очевог присуства, сазревао је и стварао сопствени свет. „Тако је текао мој узлазни период и стварање свести о неком сопственом свету. И, као круна, почетак успешног студирања! Све ми је некако ишло лако, осећао сам да сам одрастао. Е, онда је дошао 6. април 1941.” То је био датум затварања Београдског универзитета када је, као и многи, морао да прекине студије на Техничком факултету.
Узлет зрелог младића, који је с лакоћом правио кораке академског грађанина, није посустао у новим условима ратног живота.
Блиски друг из раног детињства Аљоша Татић одвео га је на Коларчев народни универзитет, где је поново окупљена група Академског позоришта имала пробе и играла представе. „Одвешћу те, има једно позориште тамо, врло згодно! Има лепих девојака!” И тако је, због лепих девојака, Раде Марковић спремио улогу Јеротија Пантића из Нушићевог „Сумњивог лица”. Године 1942. постаје члан у Академском позоришту, где среће свог друга Северина Бијелића, упознаје Јовишу Војновића, Соњу Арадски, Михајла Бату Паскаљевића и будућу супругу: Оливеру Ђорђевић.
Рад са Јуријем Ракитином
Дебитовао је 7. априла као Виктор у комаду „На висини 3.200 метара”. У дебитантској улози Раде Марковић ушао је „у ватру” веома сложене представе великог ансамбла. Тумачио је ауторитативни лик Виктора, вође пута завејаних на планини… Прекретница у животу Радета Марковића одиграла се у раздобљу када још није био потпуно опредељен за ту професију, нити је спознао све глумачке тајне. Рад са Јуријем Ракитином 1945. на представи „Путем цвећа” В. П. Катајева и заједничко време током којег му је Ракитин из сасвим новог угла откривао глуму као занат утицали су да све више улази у позоришне воде. Академско позориште је под управом Ивана Станковића, уз подршку Мате Милошевића, Хуга Клајна и Милана Ђоковића, кренуло путем новог театра истине. Уједињени у Систему Станиславског, вежбали су такозване етиде, на основу којих су за кратко време са много импровизација, луцидних идеја и креативности припремали представе…
Раде Марковић званично постаје стални члан ансамбла Београдског драмског позоришта 15. августа 1950. године. Улогу Бифа у „Смрти трговачког путника” Артура Милера тумачио је у алтернацији са Љубом Тадићем. До краја каријере одиграо је више од 100 позоришних улога које су му донеле добре критике, овације публике и, пре свега, задовољство да сарађује с млађим генерацијама глумаца и редитеља.
Поред ангажмана у Академском позоришту и матичном Београдском драмском позоришту био је гостујући глумац Атељеа 212, Народног позоришта, Звездара театра, Српског народног позоришта… Био је благ, скроман, ведар, бодрога духа и веома строг: највише према себи. Све те одлике и нијансе, уз огромно искуство, пренео је на неколико генерација нових глумачких нараштаја као педагог на Академији уметности у Новом Саду.
