Zbližila nas „Kuća pored mora”

Dok smo u kasarni u Gospiću stajali u stroju očekujući jutarnju smotru, pridružili su nam se novi regruti. Hladan vetar s Velebita, iako je kalendarski proleće bilo na pragu, nije se predavao. Svakog trenutka očekivalo se da počne smotra za koju mora sve biti „pod konac”. Jedan iz stroja reče da se među novopridošlim vojnicima nalazi i Arsen Dedić, kasnije jedan od najpoznatijih kompozitora, pevača, kantautora, muzičara i pesnika s prostora bivše države i okruženja.

Arsen je stajao mirno, zagledan negde u daljinu. Čuvši došaptavanja, u jednom trenutku nam se obratio rekavši: „ Da, stari, ja sam Arsen...”

Na jutarnjoj smotri

Sticajem okolnosti kreveti u prostranoj spavaonici bili su nam jedan do drugog. Arsen je i dalje ćutao. Sve je trajalo do jutra, do trenutka kada je trebalo krevet raspremiti i zategnuti, da sve bude „kao šibica”. Videći da se Arsen u tome teško snalazi, kao i ja na početku, pritekao sam mu u pomoć, pa smo zahvaljujući tome na vreme stigli na jutarnju smotru.

Narednih dana komandir čete, kapetan po činu, naredi da iz stroja izađe Arsen, Vule Kasemović, rodom s juga Srbije i ja. Bili smo iznenađeni naredbom da ćemo od tog trenutka obuku nastaviti u velelepnom Domu JNA u Gospiću. Tamo su nas dočekali članovi vojnog orkestra garnizona u Gospiću i kapetan Čikeš, načelnik Doma. Arsen se odmah prihvatio klavira, Vule harmonike. Ja sam ostao „bez posla”, ali nisam odustajao od namere kako sebi da nađem mesto u domu. Predložio sam da zajedno organizujemo priredbu pod nazivom „Deca Gospića pevaju” uz orkestar doma. Predlog je prihvaćen, a u programu je učestvovalo blizu stotinu mališana koji su pevali, recitovali i glumili. To je izazvalo veliko interesovanje, pa je priredba imala nekoliko repriza. Meni kao organizatoru pripalo je da budem voditelj programa. Arsen je u međuvremenu, da bi obogatio priredbu, pozvao u goste Gabi Novak, Zdenku Vučković, koja je tada bila zvezda u usponu pevajući čuveni hit „Tata, kupi mi auto”, zatim, Ivicu Šerfezija i druge poznate pevače tog vremena.

Posebno je bilo uzbudljivo kada je Arsenu stigao poziv, te 1964. godine, da mu je prihvaćena od strane festivalskog odbora Splitskog festivala kompozicija „Kuća pored mora”, koja ga je kasnije proslavila. Radost je bila utoliko veća što je tu kompoziciju, tekst i aranžman napisao dok je služio vojni rok u Otočcu i Gospiću. Kompoziciju su na konkursima odbili festivali u Beogradu, Zagrebu i Opatiji. Sa Splitskog festivala Arsen se vratio kao višestruki pobednik, osvojio je prvu nagradu za izvođenje, nagradu za muziku i tekst.

Tu vest prilikom povratka s festivala proslavili smo u domu, uz poneku čašu dalmatinskog vina i morske specijalitete.

Uz Tita na brodu „Galeb”

Bili smo radosni, ali i tužni kada je stigla vest da će Arsen morati da krene na brod „Galeb” da bi zabavljao goste i Tita na putu za Aleksandriju, a kasnije i na druge destinacije.

Posebno je bilo zanimljivo kada se Arsen s ostalim vojnicima vraćao iz doma u kasarnu na ručak. Bio sam ponosan što se nalazim na čelu te jedinice. Iz mnogih kuća na putu do kasarne odjekivala je „Kuća pored mora”, a s prozora stidljivo su gledale mnoge devojačke oči i otpozdravljale Arsena.

Iako smo se u vojnikovanju zbližili, Arsen je meni, a i ostalim vojnicima, retko govorio o sebi. Najčešće je pokazivao fotografiju ćerkice Sandre koju je dobio u braku s Vesnom Sujgoj, nećakinjom književnika Antona Gustava Matoša. Ponekad je pričao o teškom detinjstvu u Šibeniku, da su mu roditelji Jovan, građevinski radnik, i majka Veronika, koja je prihvatila pravoslavnu veru, pa su je iz milošta zvali Jelka.

Ispričao nam je i to da je na krštenju trebalo da dobije ime Igor, ali su roditelji prihvatili savet sveštenika da se zove Arsenije, po patrijarhu srpskom Arseniju Trećem Čarnojeviću. Nije pokazivao interesovanje za najvažniju sporednu stvar na svetu fudbal, kao većina nas, jer je bio u svom svetu muzike i umetnosti. Trogodišnje školovanje na Pravnom fakultetu zamenio je Muzičkom akademijom u Zagrebu na odseku za flautu, koju su mu, kako je voleo da kaže, roditelji kupili prodajući debelu svinju...

Mnogo je muzičkog blago ostalo iza Arsena, nezaboravne šansone, muzika za film, televiziju i najmlađe. Dovoljno je pomenuti i „Moderato kanatabile”, „Ni ti ni ja”, „O, mladosti”, „Čovek kao ja”, „Kad bi svi ljudi na svetu”... Kontakt s Arsenom sam nastavio svih ovih godina bez obzira na teške dane iza nas.

Teško sam podneo vest o njegovoj smrti. Oprostio sam se saučešćem u vidu buketa ruža, sećajući se, pri tom, kako je teško podneo rastanak od majke koja mu je bila velika podrška i inspiracija.

Za sve što je stvorio Arsen je dobio na desetine priznanja, među kojima je i Orden zasluga za narod SFRJ. Za sebe je govorio da mu je umetnost iznad svega, pa i politike.