Na težem putu
Tri puta sam padao na prijemnom ispitu za studije glume. Upornost je pobedila, spremao me je moj drug iz kraja, slavni Miloš Žutić. Napravio sam pun krug i došao kod velikog profesora Milenka Maričića
Godinama, decenijama gledamo ga na sceni i pokušavamo da odgonetnemo šta je to što je tako osobeno, snažno, u isto vreme suptilno, nenametljivo bojilo njegovu magiju glume. Ovu dilemu pokušali smo da razrešimo kroz brojne junake koje je nedrio, kako na filmu, tako i na televiziji i u pozorištu gradeći ih temeljno, s iskrenim emocijama i dubinom: arhimandrit Melentije Pavlović, Hirurg Đura Mešterović, Frančesko Da Đoze, Ilija Jesanov, pop Jovan Protić, pukovnik Aleksandar Mašin, general Jevrem Damjanović, Nikola Tesla, Vujica Vulićević..., odnosno Voja Soldatović, Ejmijes Polit, Đuro Pisar, Oto, Vojin...
Uloga Etgara u predstavi „Svaka ptica svome jatu” Važdija Muavada u režiji Dina Mustafića i u produkciji Beogradskog dramskog pozorišta bardu srpskog glumišta, gospodstvenom, odmerenom Miodragu Mikiju Krstoviću proteklih dana donela je Nagradu Grada Beograda „Despot Stefan Lazarević” za pozorišno stvaralaštvo, priznanja koje dodeljuje Skupština Grada Beograda u okviru manifestacije „Dani Beograda”. Predstava „Svaka ptica svome jatu”, prema tekstu libansko-kanadskog pisca Važdija Muavada o osujećenoj ljubavi dvoje mladih iz različitih sredina i o staroj porodičnoj tajni tokom protekle godine našla se na visokom mestu po gledanosti u regionu. Priča se dešava na Bliskom istoku, ali bi slična mogla da se odvija i na Balkanu. Miki Krstović je u vreme rada na svom kompleksnom junaku priznao da je bio planirao pauzu u radu jer voli da se osami u Tekiji, u svom malom porodičnom raju sa živopisnim pogledom na Dunav i najlepši zalazak sunca, ali ga je Jug Radivojević, direktor BDP-a, nagovorio da pročita tekst. Prihvatio je ulogu, koja je poklonicima scenske umetnosti donela osobeni teatarski užitak.
Drama „Svaka ptica svome jatu” premijerno je izvedena 2017. godine u Parizu. Tekst je od tada postavljen na više scena širom sveta, uključujući Stratford festival u Kanadi i pozorišta u Nemačkoj i drugim evropskim zemljama. Muavadova poetika često kombinuje epsku dramaturgiju sa autobiografskim elementima i snažnim vizuelnim simbolizmom.
Uporan i istrajan u stvarima koje su mu važne, Krstović je glumu upisao iz četvrtog pokušaja. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Milenka Maričića. U glumačkoj karijeri, dugoj više od pola veka, nikada nije dobio platu. Izabravši put slobodnog umetnika, odigrao je oko 160 uloga u pozorištu, na filmu i televiziji. Uloge u kojima ne bi uživao, nije ni prihvatao, čak ni u trenucima najvećih teškoća i neizvesnosti.
– Nema tu mnogo tajni. Bez posvećenosti do monaštva, usuđujem se da kažem, nema ni rezultata. Gluma je takva profesija, traži veliku odgovornost, strpljenje. Nema ni mnogo filozofije, tačno se zna koji procenat talenta je neophodan, a koji vrednog, predanog rada – komentar je Miodraga Mikija Krstovića...
Odelo i leptir-mašna
U okviru jednog od proteklih festivalskih izdanja ,,Dani Zorana Radmilovića” u Zaječaru, Mikija Krstovića sustiglo je opet vredno pozorišno izdanje. Poznat kao čovek lepih manira koji ništa ne prepušta slučaju, iste večeri vratio se za Beograd: da uzme svoje svečano crno odelo. Nije želeo da izađe na scenu u „opuštenom” izdanju zbog poštovanja prema ovoj teatarskoj svetkovini u čast Zorana Radmilovića, ali i prema publici čiji sud mu je posebno važan. Ovaj slučaj, podsetio nas je i na anegdotu iz Krstovićevih mladalačkih dana kada je osvajao lepu kostimografkinju, kasnije svoju suprugu Ivanku Krstović.
– Tri puta sam padao na prijemnom ispitu za studije glume. Upornost je pobedila, spremao me je moj drug iz kraja, slavni Miloš Žutić. Napravio sam pun krug i došao kod velikog profesora Milenka Maričića koji je toliko toga učinio za sve nas što smo umeli i želeli da ga slušamo. Nekako u to vreme Muzička redakcija RTS-a radila je biografije velikih kompozitora i zvali su i mene. Snimali smo priču o Šubertu. Ivanka je bila kostimograf. Igrao sam jednog od Šubertovih prijatelja. Sledeći je bio Hajdn, a Ivanka je opet bila kostimograf. Vesna Čipčić je tada uskakala u „Pokondirenu tikvu” i pozvala me da je gledam u Pozorištu na Terazijama. Pozovem Ivanku, kažem joj: „Da li biste hteli”, persirao sam joj naravno, „da gledate sa mnom predstavu?” Odgovorila mi je: „Hoću ako imate odelo i leptir-mašnu.” Kažem: „Imam...” „I, dalje je istorija”, pričao nam je jednom prilikom Krstović.
Iako je u pozorištu ostvario znatno manji broj uloga nego na filmu, ono što je Miki Krstović postigao na sceni može se smatrati idealom glume, smatra teatrolog Aleksandar Milosavljević.
Jedna od poslednjih u nizu Krstovićevih karakternih uloga je lik Vojina Voje u novom dramskom delu Dušana Kovačevića „Udovica živog čoveka” Zvezdara teatra koji mu je doneo novu radost glumačkog izazova. I pored golemog životnog i profesionalnog iskustva Miodrag Krstović ostao je dosledan svom životnom kredu: strpljen – spasen. Kroz život i razne nepredvidive situacije video je, konstatuje, koliko je važno biti strpljiv i sačekati pravi trenutak, te tvrdi da su posvećenost i upornost ključ trajanja. I ostao dosledan od samog početka statusu slobodnog umetnika.
Sa posebnim emocijama i danas se seća svog prvog filma „Vrhovi Zelengore” u kome je delio kadar sa Batom Živojinovićem.
Jednostavnije je svakako kada dobijete stalno zaposlenje u pozorištu i redovnu, sigurnu platu... Za film sam se odlučio spontano, jer prve dve godine po statutu Akademije nije moglo da se radi, što smatram da je pametno. I samo što sam završio te prve dve godine, režiser Zdravko Velimirović mi je prišao na fakultetu i rekao mi: „Eto, dušo, imam za tebe lepu ulogu.” Kada sam pročitao scenario za film „Vrhovi Zelengore”, pomislio sam da je to uloga za mene. Nikada nisam razmišljao da li je uloga velika ili mala, bitno je da mi nudi mogućnost da od nje mogu nešto da napravim. Nisam birao koliko, nego šta.
Sreća posle predstave
Tada sam video šta znači film, snimali smo dva i po meseca. Dakle, nema drugih aktivnosti, ti si ekipi na dispoziciji onoliko vremena koliko se snima film i koliko si potreban. Imao sam ponude iz pozorišta da uđem u angažman, ali sam smatrao da je nepošteno da me, dok snimam film, moje kolege čekaju i ne mogu da igraju izvesnu predstavu.
„Mislim da je nekorektno i prema matičnoj kući, ali i prema samome sebi. To mislim i danas”, reči su Miodraga Krstovića, čiju glumačku karijeru su obeležila i druženja u bifeu Ateljea 212, kao posebno mesto susreta. Tu su se skupljali najumniji ljudi toga doba, zna da primeti. Srećan što je imao tu privilegiju da i sam makar malo „zakači” od te atmosfere, budući da je sa svojim kolegama još 1994. godine počeo da radi predstavu „Ljubavno pismo”.
– Posle se, nažalost, dešavalo sve što se dešavalo i taj bife više nije što je bio. Predstava „Ljubavno pismo” koja i dan-danas traje i puni salu, otvorila mi je velika vrata u Ateljeu 212, a zatim i u svim drugim pozorištima. Zapravo, od Akademije nisam imao mnogo predstava. Zanimljivo da je predstava „Marija Stjuart”, u kojoj sam igrao, takođe u Ateljeu 212, najviše puta odigrana, čak više nego i na nemačkim scenama. Te moje sreće posle predstave, da imam mogućnost da sednem sa svim tim čuvenim glumicama u popularnom bifeu ne mogu da opišem. I važilo je pravilo: ko prođe kroz bife Ateljea 212, ko uspe da tu nađe svoje mesto, taj je ušao u pozorište. Posrećilo mi se i da scenu delim s čudesnom Milenom Zupančič u predstavi „Cement Beograd” u režiji Sebastijana Horvata u Beogradskom dramskom pozorištu – sa radošću se prisećao Krstović. Za ulogu Miloša u toj predstavi dobio je nagrade: „Raša Plaović”, „Milivoje Živanović”, „Miloš Žutić”.
Od Miodraga Mikija Krstovića zaista ima šta da se nauči. Kako se gradi karijera, neguju iskonske vrednosti i porodični odnosi. Osvojio nas je svojom dubinom, mudrim savetima, mirnoćom, šarmom, ali i iskustvom koje nam nesebično prenosi.
