На тежeм путу
Три пута сам падао на пријемном испиту за студије глуме. Упорност је победила, спремао ме је мој друг из краја, славни Милош Жутић. Направио сам пун круг и дошао код великог професора Миленка Маричића
Годинама, деценијама гледамо га на сцени и покушавамо да одгонетнемо шта је то што је тако особено, снажно, у исто време суптилно, ненаметљиво бојило његову магију глуме. Ову дилему покушали смо да разрешимо кроз бројне јунаке које је недрио, како на филму, тако и на телевизији и у позоришту градећи их темељно, с искреним емоцијама и дубином: архимандрит Мелентије Павловић, Хирург Ђура Мештеровић, Франческо Да Ђозе, Илија Јесанов, поп Јован Протић, пуковник Александар Машин, генерал Јеврем Дамјановић, Никола Тесла, Вујица Вулићевић..., односно Воја Солдатовић, Ејмијес Полит, Ђуро Писар, Ото, Војин...
Улога Етгара у представи „Свака птица своме јату” Важдија Муавада у режији Дина Мустафића и у продукцији Београдског драмског позоришта барду српског глумишта, господственом, одмереном Миодрагу Микију Крстовићу протеклих дана донела је Награду Града Београда „Деспот Стефан Лазаревић” за позоришно стваралаштво, признања које додељује Скупштина Града Београда у оквиру манифестације „Дани Београда”. Представа „Свака птица своме јату”, према тексту либанско-канадског писца Важдија Муавада о осујећеној љубави двоје младих из различитих средина и о старој породичној тајни током протекле године нашла се на високом месту по гледаности у региону. Прича се дешава на Блиском истоку, али би слична могла да се одвија и на Балкану. Мики Крстовић је у време рада на свом комплексном јунаку признао да је био планирао паузу у раду јер воли да се осами у Текији, у свом малом породичном рају са живописним погледом на Дунав и најлепши залазак сунца, али га је Југ Радивојевић, директор БДП-а, наговорио да прочита текст. Прихватио је улогу, која је поклоницима сценске уметности донела особени театарски ужитак.
Драма „Свака птица своме јату” премијерно је изведена 2017. године у Паризу. Текст је од тада постављен на више сцена широм света, укључујући Стратфорд фестивал у Канади и позоришта у Немачкој и другим европским земљама. Муавадова поетика често комбинује епску драматургију са аутобиографским елементима и снажним визуелним симболизмом.
Упоран и истрајан у стварима које су му важне, Крстовић је глуму уписао из четвртог покушаја. Дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду у класи професора Миленка Маричића. У глумачкој каријери, дугој више од пола века, никада није добио плату. Изабравши пут слободног уметника, одиграо је око 160 улога у позоришту, на филму и телевизији. Улоге у којима не би уживао, није ни прихватао, чак ни у тренуцима највећих тешкоћа и неизвесности.
– Нема ту много тајни. Без посвећености до монаштва, усуђујем се да кажем, нема ни резултата. Глума је таква професија, тражи велику одговорност, стрпљење. Нема ни много филозофије, тачно се зна који проценат талента је неопходан, а који вредног, преданог рада – коментар је Миодрага Микија Крстовића...
Одело и лептир-машна
У оквиру једног од протеклих фестивалских издања ,,Дани Зорана Радмиловића” у Зајечару, Микија Крстовића сустигло је опет вредно позоришно издање. Познат као човек лепих манира који ништа не препушта случају, исте вечери вратио се за Београд: да узме своје свечано црно одело. Није желео да изађе на сцену у „опуштеном” издању због поштовања према овој театарској светковини у част Зорана Радмиловића, али и према публици чији суд му је посебно важан. Овај случај, подсетио нас је и на анегдоту из Крстовићевих младалачких дана када је освајао лепу костимографкињу, касније своју супругу Иванку Крстовић.
– Три пута сам падао на пријемном испиту за студије глуме. Упорност је победила, спремао ме је мој друг из краја, славни Милош Жутић. Направио сам пун круг и дошао код великог професора Миленка Маричића који је толико тога учинио за све нас што смо умели и желели да га слушамо. Некако у то време Музичка редакција РТС-а радила је биографије великих композитора и звали су и мене. Снимали смо причу о Шуберту. Иванка је била костимограф. Играо сам једног од Шубертових пријатеља. Следећи је био Хајдн, а Иванка је опет била костимограф. Весна Чипчић је тада ускакала у „Покондирену тикву” и позвала ме да је гледам у Позоришту на Теразијама. Позовем Иванку, кажем јој: „Да ли бисте хтели”, персирао сам јој наравно, „да гледате са мном представу?” Одговорила ми је: „Хоћу ако имате одело и лептир-машну.” Кажем: „Имам...” „И, даље је историја”, причао нам је једном приликом Крстовић.
Иако је у позоришту остварио знатно мањи број улога него на филму, оно што је Мики Крстовић постигао на сцени може се сматрати идеалом глуме, сматра театролог Александар Милосављевић.
Једна од последњих у низу Крстовићевих карактерних улога је лик Војина Воје у новом драмском делу Душана Ковачевића „Удовица живог човека” Звездара театра који му је донео нову радост глумачког изазова. И поред големог животног и професионалног искуства Миодраг Крстовић остао је доследан свом животном креду: стрпљен – спасен. Кроз живот и разне непредвидиве ситуације видео је, констатује, колико је важно бити стрпљив и сачекати прави тренутак, те тврди да су посвећеност и упорност кључ трајања. И остао доследан од самог почетка статусу слободног уметника.
Са посебним емоцијама и данас се сећа свог првог филма „Врхови Зеленгоре” у коме је делио кадар са Батом Живојиновићем.
Једноставније је свакако када добијете стално запослење у позоришту и редовну, сигурну плату... За филм сам се одлучио спонтано, јер прве две године по статуту Академије није могло да се ради, што сматрам да је паметно. И само што сам завршио те прве две године, режисер Здравко Велимировић ми је пришао на факултету и рекао ми: „Ето, душо, имам за тебе лепу улогу.” Када сам прочитао сценарио за филм „Врхови Зеленгоре”, помислио сам да је то улога за мене. Никада нисам размишљао да ли је улога велика или мала, битно је да ми нуди могућност да од ње могу нешто да направим. Нисам бирао колико, него шта.
Срећа после представе
Тада сам видео шта значи филм, снимали смо два и по месеца. Дакле, нема других активности, ти си екипи на диспозицији онолико времена колико се снима филм и колико си потребан. Имао сам понуде из позоришта да уђем у ангажман, али сам сматрао да је непоштено да ме, док снимам филм, моје колеге чекају и не могу да играју извесну представу.
„Мислим да је некоректно и према матичној кући, али и према самоме себи. То мислим и данас”, речи су Миодрага Крстовића, чију глумачку каријеру су обележила и дружења у бифеу Атељеа 212, као посебно место сусрета. Ту су се скупљали најумнији људи тога доба, зна да примети. Срећан што је имао ту привилегију да и сам макар мало „закачи” од те атмосфере, будући да је са својим колегама још 1994. године почео да ради представу „Љубавно писмо”.
– После се, нажалост, дешавало све што се дешавало и тај бифе више није што је био. Представа „Љубавно писмо” која и дан-данас траје и пуни салу, отворила ми је велика врата у Атељеу 212, а затим и у свим другим позориштима. Заправо, од Академије нисам имао много представа. Занимљиво да је представа „Марија Стјуарт”, у којој сам играо, такође у Атељеу 212, највише пута одиграна, чак више него и на немачким сценама. Те моје среће после представе, да имам могућност да седнем са свим тим чувеним глумицама у популарном бифеу не могу да опишем. И важило је правило: ко прође кроз бифе Атељеа 212, ко успе да ту нађе своје место, тај је ушао у позориште. Посрећило ми се и да сцену делим с чудесном Миленом Зупанчич у представи „Цемент Београд” у режији Себастијана Хорвата у Београдском драмском позоришту – са радошћу се присећао Крстовић. За улогу Милоша у тој представи добио је награде: „Раша Плаовић”, „Миливоје Живановић”, „Милош Жутић”.
Од Миодрага Микија Крстовића заиста има шта да се научи. Како се гради каријера, негују исконске вредности и породични односи. Освојио нас је својом дубином, мудрим саветима, мирноћом, шармом, али и искуством које нам несебично преноси.
