Beg u savršenstvo muzike

Anita Lasker-Valfiš, koja sada ima 99 godina, poslednja je preživela članica Ženskog orkestra Aušvica. S 19 godina 15. aprila 1945. godine dala je intervju za Bi-Bi-Si na dan oslobođenja logora smrti Bergen-Belzen, gde je prebačena šest meseci ranije. U intervjuu vođenom na nemačkom jeziku s kojim je odrasla rekla je: „Prvo, želela bih da kažem nekoliko reči o Aušvicu. Malobrojni koji su preživeli plaše se da svet neće verovati šta se tamo dogodilo.”

Zatim je nastavila: „Doktor i komandant stajali su na rampi kada su transporti stigli, a sortiranje se obavljalo pred našim očima. To znači da su pitali za godine i zdravstveno stanje pridošlica. Ništa ne sluteći, pridošlice su obično prijavljivale sve tegobe, potpisujući sebi time smrtnu presudu. Posebno su im na meti bila deca i starije osobe. Desno, levo, desno, levo. Desno je bio život; levo, dimnjak.”

Kada je prvi put stigla na istovarni peron Aušvica poznat kao rampa, njen uzgredni komentar da svira violončelo bio je dovoljan da promeni pravac njenog života. „Muzika se svirala prateći najužasnije stvari”, rekla je.

U to vreme Anita Lasker čitavih 50 godina nakon Drugog svetskog rata u javnosti jedva da je govorila nemački, ali u detinjstvu njen rodni grad Breslau bio je deo Nemačke. Sada poznat kao Vroclav, pripao je Poljskoj od kraja rata. Anitina majka Edit bila je talentovana violinistkinja, a njen otac Alfons uspešni advokat. Kao najmlađa od tri ćerke, odrasla je u srećnom domu gde su se cenile muzika i druge kulturne aktivnosti. Od malih nogu znala je da želi da bude violončelistkinja, ali van sigurnosti njenog porodičnog doma budile su se mračne sile.

U televizijskom dokumentarcu prikazanom na Bi-Bi-Siju 1996. godine prisećala se: „Bili smo tipična asimilovana nemačko-jevrejska porodica. Išli smo u malu privatnu školu kad sam odjednom začula: ’Ne dajte Jevrejinu sunđer’ i pomislila sam: ’O čemu se ovde radi?’”

Već 1938. godine, kako je antisemitizam uzimao maha u nacističkoj Nemačkoj, Anitini roditelji nisu mogli da pronađu učitelja violončela u Breslau koji bi podučavao jevrejsko dete. Poslata je u Berlin na studije, ali je morala da se brzo vrati roditeljima nakon noći ubistava i haosa. Toga 9. novembra 1938. godine, podmukli progon Jevreja postao je nasilan, nacisti su razbijali prozore kuća, radnji i sinagoga tokom Kristalne noći ili „noći razbijenog stakla”.

Po povratku kući, Anitini roditelji nastavili su svojoj deci da usađuju ljubav prema kulturi, jer im „to niko ne može oduzeti”. Njena najstarija sestra Marijana pobegla je 1939. godine Kindertransportom, misijom koja je odvela hiljade dece na sigurno u Britaniju neposredno pre rata. Do 1942. godine, čak i dok se „svet raspadao”, njen otac je i dalje Anitu i njenu sestru Renatu navodio da razgovaraju o sofisticiranim delima poput Šilerove tragične drame Don Karlos. Međutim, „bilo je očigledno šta će se desiti”, rekla je Anita.

Dolazak u pakao

Aprila 1942. godine stiglo je strašno naređenje da se njeni roditelji jave na određenu lokaciju u roku od 24 sata. „Išli smo kroz Breslau, ne samo moji roditelji već čitava kolona ljudi, do jedne tačke i tu smo se oprostili. To je bio kraj. Shvatila sam šta su moji roditelji morali da pretrpe tek kada sam i sama postala roditelj. Ali u to vreme ljudi su već počeli da potiskuju osećanja, koja su postala luksuz.”

Anita i Renata poslate su u jevrejsko sirotište, ali su ubrzo skovale plan kako da pobegnu iz nacističke Nemačke. Predstavljajući se kao žene koje putuju kući u neokupiranu Francusku, krenule su sa dve prijateljice ka železničkoj stanici Breslau stiskajući u rukama falsifikovana dokumenta. Plan je propao i oficiri Gestapoa, nacističke tajne policije, uhapsili su ih. Anita je odležala oko 18 meseci u zatvoru pod optužbom za falsifikovanje, pomaganje neprijatelju i pokušaj bekstva, ali je bar tamo bila relativno bezbedna. „Zatvor nije prijatno mesto za boravak, ali ipak nije koncentracioni logor”, rekla je. „U zatvoru vas niko ne ubija.”

Godine 1943, zbog prenatrpanosti zatvora u Breslauu, svi preostali Jevreji prebačeni su u koncentracione logore. Anita je ukrcana u voz koji je trebalo da odvede transport u Aušvic, a Renata je odvedena dve nedelje kasnije. Anita je stigla u logor noću i zatekla strašnu scenu: „Sećam se da je bilo veoma bučno i potpuno zbunjujuće. Niste imali pojma gde ste. Buka od pasa, ljudi koji vrište, užasan miris... Stižete u pravi pakao.”

Po dolasku, tetovirali su je i obrijali. Logorašice iz Aušvica bile su željne bilo kakvih vesti o ratu. „Rekla sam: ’Vidite, ne mogu vam mnogo reći jer sam dugo bila u zatvoru’, i usputno sam pomenula da sviram violončelo. Na to je ova devojka rekla: ’O, to je veoma dobro. Možda ćeš biti spasena.’ Situacija je bila neverovatna, zaista. Bila sam gola, nisam imala kosu, imala sam broj na ruci i vodila ovaj apsurdni razgovor. Otišla je i pozvala Almu Roze, koja je bila dirigentkinja orkestra, pa sam tako postala članica čuvenog Ženskog orkestra.”

Alma Roze bila je nećaka kompozitora Gustava Malera, dok je njen otac bio dirigent Bečke filharmonije. Violinistkinja je vodila orkestar logora sa zastrašujućim profesionalizmom, prema rečima Laskerove: „Uspela je da nas toliko zabrine šta ćemo svirati i da li dobro sviramo da privremeno nismo brinuli šta će se s nama desiti.”

Koristeći instrumente otete od drugih ljudi koji su dovedeni u logor, orkestar je svirao svoj ograničeni repertoar vojne muzike. „Naš posao je bio da sviramo marševe za kolone koje su radile van logora kada bi marširale i uveče kada bi se vraćale”, rekla je.

Govoreći 1996. godine u emisiji „Desert Island Discs” na Bi-Bi-Si Radiju 4, Laskerova je rekla da, iako je Rozeova postavila „izuzetno visoke standarde”, ona nije mislila da je to zbog straha da će umreti ukoliko ne budu dobro svirale. „To je nekako bio beg u savršenstvo muzike”, rekla je. „Nekako se pomiriš s činjenicom da će na kraju doći po tebe, ali dok ne dođu, jednostavno nastavljaš dalje. Mislim da je jedan od elemenata tog preživljavanja – biti s drugim ljudima. Mislim da niko ko je bio sam zaista nije imao šanse.”

Od Aušvica do Belzena

Rozeova nije preživela rat, pretpostavlja se da je umrla od botulizma u aprilu 1944. Laskerova je rekla: „Mislim da svoje živote dugujemo Almi. Imala je dostojanstvo koje je imponovalo čak i Nemcima.” Čak su se i Nemci prema njoj ophodili kao da je pripadnik ljudske rase.”

Muzika je prestala u oktobru 1944. godine kada su žene prebačene u Belzen, koncentracioni logor u kojem nije bilo orkestra. Uslovi tamo su bili nezamislivo užasni. Laskerova je rekla: „To zapravo nije bio logor smrti u kojem su ubijali ljude – to je bio logor u kojem su ljudi stradali. Tamo nije bilo gasnih komora, nije bilo potrebe za gasnim komorama – jednostavno biste umirali od bolesti, od gladi.”

Britanske trupe oslobodile su Belzen u aprilu 1945. godine i to joj je spaslo život. „Mislim da je bila još jedna nedelja verovatno ne bismo preživeli, jer nije bilo ni hrane ni vode”, rekla je.

Posle rata, Anita i Renata su uspostavile kontakt sa svojom sestrom Marijanom u Velikoj Britaniji i 1946. godine su se obe nastanile u Britaniji. Renata je nastavila da radi kao autorka i novinarka, preselivši se u Francusku sa suprugom 1982. godine. Umrla je 2021. godine, 11 dana pre svog 97. rođendana. Marijana, najstarija sestra koja je bezbedno transportovana Kindertransportom, umrla je na porođaju ubrzo nakon rata. „Takva je bila ironija sudbine”, rekla je za „Gardijan” 2025. godine.

Anita je gradila karijeru uspešne muzičarke, postavši jedan od osnivača Engleskog kamernog orkestra. Tokom posete Parizu, upoznala se sa Peterom Valfišom, studentom klavira i izbeglicom koga je pamtila iz školskih dana u Breslau. Venčali su se 1952. godine i dobili dvoje dece, violončelistu Rafaela i psihoterapeutkinju Maju. Dok su Lasker i njen muž komunicirali jedno s drugim „potpunom mešavinom jezika”, ona je priznala da bi joj bilo potpuno nemoguće da govori nemački sa svojom decom.

Decenijama se zavetovala da nikada više neće kročiti na nemačko tlo, plašeći se da bi neko određenih godina mogao biti upravo ona osoba koja je ubila njene roditelje. Vremenom je ublažila svoj stav i 2018. godine pozvana je u Berlin da se obrati političarima u Bundestagu, nemačkom parlamentu. Rekla je : „Kao što vidite, prekršila sam zakletvu datu pre mnogo, mnogo godina – i ne kajem se. To je dosta jednostavno: mržnja je otrov i, na kraju krajeva, tako se samo trujete.”

*S engleskog preveo Goran Trutin. Preuzeto sa BBC Culture