Бег у савршенство музике
Нацистички логор смрти Аушвиц-Биркенау ослободиле су совјетске трупе 27. јануара 1945. Анита Ласкер, млада Јеврејка, успела је да преживи једноставно зато што је логорском оркестру била потребна виолончелисткиња
Анита Ласкер-Валфиш, која сада има 99 година, последња је преживела чланица Женског оркестра Аушвица. С 19 година 15. априла 1945. године дала је интервју за Би-Би-Си на дан ослобођења логора смрти Берген-Белзен, где је пребачена шест месеци раније. У интервјуу вођеном на немачком језику с којим је одрасла рекла је: „Прво, желела бих да кажем неколико речи о Аушвицу. Малобројни који су преживели плаше се да свет неће веровати шта се тамо догодило.”
Затим је наставила: „Доктор и командант стајали су на рампи када су транспорти стигли, а сортирање се обављало пред нашим очима. То значи да су питали за године и здравствено стање придошлица. Ништа не слутећи, придошлице су обично пријављивале све тегобе, потписујући себи тиме смртну пресуду. Посебно су им на мети била деца и старије особе. Десно, лево, десно, лево. Десно је био живот; лево, димњак.”
Када је први пут стигла на истоварни перон Аушвица познат као рампа, њен узгредни коментар да свира виолончело био је довољан да промени правац њеног живота. „Музика се свирала пратећи најужасније ствари”, рекла је.
У то време Анита Ласкер читавих 50 година након Другог светског рата у јавности једва да је говорила немачки, али у детињству њен родни град Бреслау био је део Немачке. Сада познат као Вроцлав, припао је Пољској од краја рата. Анитина мајка Едит била је талентована виолинисткиња, а њен отац Алфонс успешни адвокат. Као најмлађа од три ћерке, одрасла је у срећном дому где су се цениле музика и друге културне активности. Од малих ногу знала је да жели да буде виолончелисткиња, али ван сигурности њеног породичног дома будиле су се мрачне силе.
У телевизијском документарцу приказаном на Би-Би-Сију 1996. године присећала се: „Били смо типична асимилована немачко-јеврејска породица. Ишли смо у малу приватну школу кад сам одједном зачула: ’Не дајте Јеврејину сунђер’ и помислила сам: ’О чему се овде ради?’”
Већ 1938. године, како је антисемитизам узимао маха у нацистичкој Немачкој, Анитини родитељи нису могли да пронађу учитеља виолончела у Бреслау који би подучавао јеврејско дете. Послата је у Берлин на студије, али је морала да се брзо врати родитељима након ноћи убистава и хаоса. Тога 9. новембра 1938. године, подмукли прогон Јевреја постао је насилан, нацисти су разбијали прозоре кућа, радњи и синагога током Кристалне ноћи или „ноћи разбијеног стакла”.
По повратку кући, Анитини родитељи наставили су својој деци да усађују љубав према култури, јер им „то нико не може одузети”. Њена најстарија сестра Маријана побегла је 1939. године Киндертранспортом, мисијом која је одвела хиљаде деце на сигурно у Британију непосредно пре рата. До 1942. године, чак и док се „свет распадао”, њен отац је и даље Аниту и њену сестру Ренату наводио да разговарају о софистицираним делима попут Шилерове трагичне драме Дон Карлос. Међутим, „било је очигледно шта ће се десити”, рекла је Анита.
Долазак у пакао
Априла 1942. године стигло је страшно наређење да се њени родитељи јаве на одређену локацију у року од 24 сата. „Ишли смо кроз Бреслау, не само моји родитељи већ читава колона људи, до једне тачке и ту смо се опростили. То је био крај. Схватила сам шта су моји родитељи морали да претрпе тек када сам и сама постала родитељ. Али у то време људи су већ почели да потискују осећања, која су постала луксуз.”
Анита и Рената послате су у јеврејско сиротиште, али су убрзо сковале план како да побегну из нацистичке Немачке. Представљајући се као жене које путују кући у неокупирану Француску, кренуле су са две пријатељице ка железничкој станици Бреслау стискајући у рукама фалсификована документа. План је пропао и официри Гестапоа, нацистичке тајне полиције, ухапсили су их. Анита је одлежала око 18 месеци у затвору под оптужбом за фалсификовање, помагање непријатељу и покушај бекства, али је бар тамо била релативно безбедна. „Затвор није пријатно место за боравак, али ипак није концентрациони логор”, рекла је. „У затвору вас нико не убија.”
Године 1943, због пренатрпаности затвора у Бреслауу, сви преостали Јевреји пребачени су у концентрационе логоре. Анита је укрцана у воз који је требало да одведе транспорт у Аушвиц, а Рената је одведена две недеље касније. Анита је стигла у логор ноћу и затекла страшну сцену: „Сећам се да је било веома бучно и потпуно збуњујуће. Нисте имали појма где сте. Бука од паса, људи који вриште, ужасан мирис... Стижете у прави пакао.”
По доласку, тетовирали су је и обријали. Логорашице из Аушвица биле су жељне било каквих вести о рату. „Рекла сам: ’Видите, не могу вам много рећи јер сам дуго била у затвору’, и успутно сам поменула да свирам виолончело. На то је ова девојка рекла: ’О, то је веома добро. Можда ћеш бити спасена.’ Ситуација је била невероватна, заиста. Била сам гола, нисам имала косу, имала сам број на руци и водила овај апсурдни разговор. Отишла је и позвала Алму Розе, која је била диригенткиња оркестра, па сам тако постала чланица чувеног Женског оркестра.”
Алма Розе била је нећака композитора Густава Малера, док је њен отац био диригент Бечке филхармоније. Виолинисткиња је водила оркестар логора са застрашујућим професионализмом, према речима Ласкерове: „Успела је да нас толико забрине шта ћемо свирати и да ли добро свирамо да привремено нисмо бринули шта ће се с нама десити.”
Користећи инструменте отете од других људи који су доведени у логор, оркестар је свирао свој ограничени репертоар војне музике. „Наш посао је био да свирамо маршеве за колоне које су радиле ван логора када би марширале и увече када би се враћале”, рекла је.
Говорећи 1996. године у емисији „Desert Island Discs” на Би-Би-Си Радију 4, Ласкерова је рекла да, иако је Розеова поставила „изузетно високе стандарде”, она није мислила да је то због страха да ће умрети уколико не буду добро свирале. „То је некако био бег у савршенство музике”, рекла је. „Некако се помириш с чињеницом да ће на крају доћи по тебе, али док не дођу, једноставно настављаш даље. Мислим да је један од елемената тог преживљавања – бити с другим људима. Мислим да нико ко је био сам заиста није имао шансе.”
Од Аушвица до Белзена
Розеова није преживела рат, претпоставља се да је умрла од ботулизма у априлу 1944. Ласкерова је рекла: „Мислим да своје животе дугујемо Алми. Имала је достојанство које је импоновало чак и Немцима.” Чак су се и Немци према њој опходили као да је припадник људске расе.”
Музика је престала у октобру 1944. године када су жене пребачене у Белзен, концентрациони логор у којем није било оркестра. Услови тамо су били незамисливо ужасни. Ласкерова је рекла: „То заправо није био логор смрти у којем су убијали људе – то је био логор у којем су људи страдали. Тамо није било гасних комора, није било потребе за гасним коморама – једноставно бисте умирали од болести, од глади.”
Британске трупе ослободиле су Белзен у априлу 1945. године и то јој је спасло живот. „Мислим да је била још једна недеља вероватно не бисмо преживели, јер није било ни хране ни воде”, рекла је.
После рата, Анита и Рената су успоставиле контакт са својом сестром Маријаном у Великој Британији и 1946. године су се обе настаниле у Британији. Рената је наставила да ради као ауторка и новинарка, преселивши се у Француску са супругом 1982. године. Умрла је 2021. године, 11 дана пре свог 97. рођендана. Маријана, најстарија сестра која је безбедно транспортована Киндертранспортом, умрла је на порођају убрзо након рата. „Таква је била иронија судбине”, рекла је за „Гардијан” 2025. године.
Анита је градила каријеру успешне музичарке, поставши један од оснивача Енглеског камерног оркестра. Током посете Паризу, упознала се са Петером Валфишом, студентом клавира и избеглицом кога је памтила из школских дана у Бреслау. Венчали су се 1952. године и добили двоје деце, виолончелисту Рафаела и психотерапеуткињу Мају. Док су Ласкер и њен муж комуницирали једно с другим „потпуном мешавином језика”, она је признала да би јој било потпуно немогуће да говори немачки са својом децом.
Деценијама се заветовала да никада више неће крочити на немачко тло, плашећи се да би неко одређених година могао бити управо она особа која је убила њене родитеље. Временом је ублажила свој став и 2018. године позвана је у Берлин да се обрати политичарима у Бундестагу, немачком парламенту. Рекла је : „Као што видите, прекршила сам заклетву дату пре много, много година – и не кајем се. То је доста једноставно: мржња је отров и, на крају крајева, тако се само трујете.”
*С енглеског превео Горан Трутин. Преузето са BBC Culture
