Nada da negde postoji smisao

Kada je drama „Čekajući Godoa” prvi put izvedena u Beogradu, svega nekoliko godina nakon pariske premijere, publika je, verovatno, već imala osećaj da se susreće sa delom koje pripada istoriji pozorišta i istoriji duhovne samorefleksije modernog čoveka. Danas, sedam decenija kasnije, njeno čitanje zadržava snagu. U vremenu ubrzanih očekivanja, neprestanih obećanja i hronične neizvesnosti, ova drama deluje kao jedna od najpreciznijih intelektualnih dijagnoza ljudskog stanja.

Samjuel Beket stvorio je tekst koji je postao vrhunac onoga što se u istoriji drame naziva „teatar apsurda”. Ovaj termin skovao je kritičar i pisac Martin Eslin u svom eseju iz 1960. godine, da bi godinu kasnije izdao knjigu sa istim nazivom. Sam Beket, međutim, nije bio oduševljen ovom odrednicom. On sam nije tvrdio da je napisao „apsurdnu” dramu u filozofskom smislu. Njegov stav bio je mnogo jednostavniji i gotovo ironično skroman: on prikazuje situaciju čoveka koji čeka, govori i postoji – a smisao toga nije unapred dat. Drugim rečima, on nije želeo da dramatizuje neku „teoriju apsurda”, već ogoljeno stanje ljudskog postojanja.

Ako pak prihvatimo pojam „teatra apsurda”, treba dodati da on prevazilazi okvir čisto estetske kategorije. U Beketovom slučaju, apsurd proizlazi iz dubljeg antropološkog uvida: ljudski život u svojoj osnovi ostaje u neskladu sa očekivanjem smisla koje čovek u njega unosi. Upravo taj nesklad između čovekove težnje ka smislu i ravnodušnosti stvarnosti prema toj težnji postaje temelj dramske strukture.

Dijalog između vere i sumnje

Na sceni se ne dešava gotovo ništa. Dva lika, Vladimir i Estragon, stoje kraj usamljenog drveta i čekaju izvesnog Godoa. U dva čina, koji su gotovo identični, ponavlja se isto stanje: čekanje, razgovori, sitne rasprave, nada, pa razočaranje. Ipak, dramski prostor nije sveden samo na ovaj dvojac. Na sceni se pojavljuju i Poco i Liki – neobičan par gospodara i sluge – kao i Dečak, koji donosi poruku da Godo tog dana neće doći. Upravo kroz taj niz susreta, koji deluju slučajno i epizodno, tekst dobija dodatnu simboličku dubinu: u svetu drame postoji kretanje, prolazak i promena, ali suštinska situacija čekanja ostaje nepromenjena.

I među samim čekaocima postoji suptilna razlika. Vladimir i Estragon nisu potpuno isti. Kod Vladimira je izraženija potreba da se čekanje opravda i održi, u njemu se javlja snažniji ostatak vere u dolazak onoga koga iščekuju. Estragon, naprotiv, češće pokazuje sumnju, zaborav, umor i sklonost da napusti mesto čekanja. Taj unutrašnji dijalog između vere i sumnje predstavlja važnu psihološku liniju drame.

Upravo ta dramaturška praznina otkriva duboku simboličku strukturu teksta. Čekanje postaje egzistencijalni obrazac.

Savremeno čitanje ove drame pokazuje da je njena osnovna tema čovekova sklonost da sopstveni život organizuje oko očekivanja spoljašnjeg rešenja. Umesto delovanja, čovek se često opredeljuje za odlaganje; umesto suočavanja sa granicama sopstvenog postojanja, on unosi u stvarnost figuru spasitelja, vođe, ideje ili istorijskog preokreta koji će jednom doći i razjasniti sve nedoumice. Godo je, u tom smislu, metafora.

Ali upravo tu leži jedna od najdubljih i najmračnijih implikacija Beketovog teksta: Godo ne dolazi. Niti postoji bilo kakav znak da će doći.

Taj motiv čekanja dobija posebnu težinu kada se posmatra u širem civilizacijskom kontekstu. Moderni čovek predstavlja naslednika duge tradicije obećanja. Religije su obećavale spasenje, ideologije istorijsku pravdu, politike bolje društvo, tehnološki progres trajno blagostanje. Svaka od tih vizija podrazumevala je da se ključno rešenje nalazi u budućnosti. U Beketovoj drami ta struktura očekivanja dovedena je do krajnje redukcije: sve je svedeno na prazan prostor, nekoliko likova i rečenicu – čekamo Godoa.

Nasilje se pojavljuje u dva oblika: jedno je uređeno i vidljivo – odnos u kome Poco vodi Likija na konopcu. To je karikatura društvene hijerarhije u kojoj se vlast održava više navikom i psihološkom zavisnošću nego razumnim razlogom. Drugo je bezoblično i anonimno: Estragon se vraća pretučen, a niko ne zna ni ko ga je tukao ni zašto. Tako se pokazuje da čovek može stradati i od ustrojenih odnosa moći i od slepe slučajnosti sveta.

Godo je ime za nadu da negde postoji smisao koji će opravdati trpljenje i možda doneti red u ono što deluje haotično. Ali kako taj dolazak biva stalno odložen, čekanje postepeno otkriva pravu prirodu: ono nije uverenje da će spasenje doći, već način da se podnese mogućnost da možda nikada neće doći.

U takvom okviru otkriva se jedna suptilna psihološka istina. Čekanje proizlazi i iz same strukture ljudske svesti. Čovek teško prihvata granice sopstvenog postojanja i skloniji je da ih odloži, nego da ih prizna. Zato se nada pretvara u naviku, a navika u životni model.

Likovi u ovoj drami pripadaju najnižem društvenom sloju, a njihova psihologija ostaje namerno nedefinisana. Oni deluju kao ljudi koji žive na rubu društvene strukture, sa malim pragom tolerancije i sa nejasnim razumevanjem sopstvenog položaja. Svet oko sebe primećuju tek povremeno. Njihova pažnja ostaje usmerena ka jednoj jedinoj tački: iščekivanju.

Oni sede i čekaju nešto ili nekoga – pojavu za koju ni sami nisu sigurni da li uopšte postoji ili predstavlja proizvod njihove mašte podstaknute monotonijom svakodnevnog životarenja. Svakoga dana dolaze na isto mesto, razgovaraju o istim stvarima i ponavljaju iste rečenice. Ta ciklična struktura razgovora i radnji stvara utisak da vreme u njihovom svetu stoji.

Upravo tu se otkriva jedna od najupečatljivijih alegorija drame. Dok se u spoljašnjem svetu stvari menjaju – Poco u drugom činu gubi vid, Liki gubi sposobnost govora – unutrašnji svet čekanja ostaje isti. Za Vladimira i Estragona vreme deluje kao da je zamrznuto.

Zarobljeni u neodlučnosti

Povremeno se javlja i misao o samoubistvu, izgovorena gotovo ravnodušno, kao mogućnost bekstva iz beskrajnog kruga iščekivanja. U tom kontekstu Godo dobija i jedno moguće simboličko značenje: figuru spasenja, koja u mnogim tumačenjima zadobija teološku dimenziju i asocijaciju na Boga. Čekajući Godoa, likovi posredno čekaju izbavljenje iz sopstvene egzistencijalne bede.

Međutim, dramska logika pokazuje i drugu stranu tog odnosa. Spasenje zahteva odluku i delovanje, a likovi ostaju zarobljeni u neodlučnosti. Oni čak nisu sigurni da li uopšte žele da Godo dođe, niti da li bi znali kako da ga prepoznaju. Ponekad se pojavljuje pitanje da li je možda već bio tu – možda baš u trenutku kada oni nisu bili prisutni. Ali i ta misao brzo iščezava, zamenjena novim krugom razgovora i filozofiranja.

U tom smislu, Beketova drama može se čitati i kao studija o ljudskim kognitivnim i psihološkim ograničenjima. Likovi predstavljaju i žrtve sveta i zatočenike sopstvenih interpretacija. Oni stalno traže znakove koji bi potvrdili da čekanje ima smisla. Čak i kada se ništa ne dešava, oni u praznini pronalaze razlog da nastave da čekaju.

Taj mehanizam ostaje veoma prepoznatljiv savremenom čoveku. U dobu informacionog viška i stalne cirkulacije ideja, ljudi postaju još spremniji da poveruju u predstojeći preokret. Politički sistemi, mediji i društvene mreže neprestano proizvode nove „Godoe” – obećanja koja će navodno rešiti duboke probleme ljudskog postojanja. Ali struktura čekanja ostaje ista: nada se obnavlja, dok se stvarnost suštinski ne menja.

Zbog toga ova drama prevazilazi okvir pozorišnog eksperimenta. Ona deluje kao antropološka alegorija. Njeni likovi predstavljaju čoveka koji se koleba između svesti o besmislu i potrebe da ipak nastavi da veruje. Upravo u tom kolebanju otkriva se tragični paradoks ljudske prirode: čovek zna više nego što može da podnese, ali ipak veruje više nego što može da opravda.

Zanimljivo je da se u mnogim naučnim tumačenjima ukazuje i na složenu mrežu biblijskih aluzija u tekstu. Jedna od najpoznatijih odnosi se na razgovor o dvojici razbojnika raspetih pored Hrista, od kojih je, prema Jevanđelju po Luki, samo jedan spasen. Upravo taj motiv neizvesnosti spasenja unosi u dramu suptilan teološki sloj: čak i u okviru religijske nade postoji nepredvidivost.

Vladimir kaže da od četvorice jevanđelista samo jedan kaže da je jedan razbojnik spasen, dok ostali to ne pominju ili opisuju drugačije. Čudi se kako ljudi veruju baš tom jednom izveštaju iako postoje različite verzije. Postoje, dakle, četiri svedočanstva; ona nisu potpuno saglasna; ali ljudi ipak biraju jednu verziju i u nju veruju. Odatle proizlazi jedan od centralnih motiva drame: nada koja opstaje uprkos slabim dokazima. Kao što postoji samo jedan izveštaj da je razbojnik spasen, tako i u drami postoji samo tanka mogućnost da će Godo doći. Ipak, Vladimir i Estragon nastavljaju da čekaju. Zato je struktura drame gotovo teološka: obećanje (Godo će doći), odlaganje, ponavljanje čekanja, uporna nada bez sigurnosti. Mnogi tumači upravo zato vide da je Godo u izvesnoj meri aluzija na Boga (God/Godot) mada je Beket to namerno ostavio neodređenim.

Između dve istine

Beket, međutim, ne nudi teološko rešenje. Njegova perspektiva ostaje otvorena, ali i surovo trezvena. Ako spasenje postoji, ono se u Beketovom svetu javlja izvan okvira dramskog događaja. Ako smisao postoji, on se javlja u obliku koji izbegava jednostavnu i nedvosmislenu formulaciju.

Zbog toga je i struktura drame kružna. Likovi izgovaraju rečenicu koja je postala jedna od najpoznatijih u modernoj dramskoj književnosti: „Idemo.” Ali oni ne odlaze. Ostaju na istom mestu.

Taj trenutak otkriva ključnu poentu Beketovog sveta. Ljudsko biće u sebi nosi snagu nade i snagu inercije. Čak i kada shvati da je čekanje uzaludno, ono nastavlja da čeka.

U tom smislu, „Čekajući Godoa” predstavlja dramu apsurda i dramu čoveka koji, suočen sa granicama sopstvenog znanja i sopstvene snage, ipak odbija da se odrekne iluzije da će se nešto dogoditi.

I možda upravo u tome leži njena trajna aktuelnost. Savremeni čovek i dalje živi između dve suprotstavljene istine: da svet nema obavezu da ispuni njegova očekivanja – i da on ipak ne može prestati da očekuje.

Zato se, i sedam decenija nakon prvog beogradskog izvođenja, Beketova drama čita kao klasik moderne drame i kao jedno od najpreciznijih ogledala ljudske prirode. U njoj je sabrana tiha, ali uporna istina o čoveku: da je sposoban da prepozna prazninu sveta – ali i da nastavi da čeka.