Нада да негде постоји смисао

Када је драма „Чекајући Годоа” први пут изведена у Београду, свега неколико година након париске премијере, публика је, вероватно, већ имала осећај да се сусреће са делом које припада историји позоришта и историји духовне саморефлексије модерног човека. Данас, седам деценија касније, њено читање задржава снагу. У времену убрзаних очекивања, непрестаних обећања и хроничне неизвесности, ова драма делује као једна од најпрецизнијих интелектуалних дијагноза људског стања.

Самјуел Бекет створио је текст који је постао врхунац онога што се у историји драме назива „театар апсурда”. Овај термин сковао је критичар и писац Мартин Еслин у свом есеју из 1960. године, да би годину касније издао књигу са истим називом. Сам Бекет, међутим, није био одушевљен овом одредницом. Он сам није тврдио да је написао „апсурдну” драму у филозофском смислу. Његов став био је много једноставнији и готово иронично скроман: он приказује ситуацију човека који чека, говори и постоји – а смисао тога није унапред дат. Другим речима, он није желео да драматизује неку „теорију апсурда”, већ огољено стање људског постојања.

Ако пак прихватимо појам „театра апсурда”, треба додати да он превазилази оквир чисто естетске категорије. У Бекетовом случају, апсурд произлази из дубљег антрополошког увида: људски живот у својој основи остаје у нескладу са очекивањем смисла које човек у њега уноси. Управо тај несклад између човекове тежње ка смислу и равнодушности стварности према тој тежњи постаје темељ драмске структуре.

Дијалог између вере и сумње

На сцени се не дешава готово ништа. Два лика, Владимир и Естрагон, стоје крај усамљеног дрвета и чекају извесног Годоа. У два чина, који су готово идентични, понавља се исто стање: чекање, разговори, ситне расправе, нада, па разочарање. Ипак, драмски простор није сведен само на овај двојац. На сцени се појављују и Поцо и Лики – необичан пар господара и слуге – као и Дечак, који доноси поруку да Годо тог дана неће доћи. Управо кроз тај низ сусрета, који делују случајно и епизодно, текст добија додатну симболичку дубину: у свету драме постоји кретање, пролазак и промена, али суштинска ситуација чекања остаје непромењена.

И међу самим чекаоцима постоји суптилна разлика. Владимир и Естрагон нису потпуно исти. Код Владимира је израженија потреба да се чекање оправда и одржи, у њему се јавља снажнији остатак вере у долазак онога кога ишчекују. Естрагон, напротив, чешће показује сумњу, заборав, умор и склоност да напусти место чекања. Тај унутрашњи дијалог између вере и сумње представља важну психолошку линију драме.

Управо та драматуршка празнина открива дубоку симболичку структуру текста. Чекање постаје егзистенцијални образац.

Савремено читање ове драме показује да је њена основна тема човекова склоност да сопствени живот организује око очекивања спољашњег решења. Уместо деловања, човек се често опредељује за одлагање; уместо суочавања са границама сопственог постојања, он уноси у стварност фигуру спаситеља, вође, идеје или историјског преокрета који ће једном доћи и разјаснити све недоумице. Годо је, у том смислу, метафора.

Али управо ту лежи једна од најдубљих и најмрачнијих импликација Бекетовог текста: Годо не долази. Нити постоји било какав знак да ће доћи.

Тај мотив чекања добија посебну тежину када се посматра у ширем цивилизацијском контексту. Модерни човек представља наследника дуге традиције обећања. Религије су обећавале спасење, идеологије историјску правду, политике боље друштво, технолошки прогрес трајно благостање. Свака од тих визија подразумевала је да се кључно решење налази у будућности. У Бекетовој драми та структура очекивања доведена је до крајње редукције: све је сведено на празан простор, неколико ликова и реченицу – чекамо Годоа.

Насиље се појављује у два облика: једно је уређено и видљиво – однос у коме Поцо води Ликија на конопцу. То је карикатура друштвене хијерархије у којој се власт одржава више навиком и психолошком зависношћу него разумним разлогом. Друго је безоблично и анонимно: Естрагон се враћа претучен, а нико не зна ни ко га је тукао ни зашто. Тако се показује да човек може страдати и од устројених односа моћи и од слепе случајности света.

Годо је име за наду да негде постоји смисао који ће оправдати трпљење и можда донети ред у оно што делује хаотично. Али како тај долазак бива стално одложен, чекање постепено открива праву природу: оно није уверење да ће спасење доћи, већ начин да се поднесе могућност да можда никада неће доћи.

У таквом оквиру открива се једна суптилна психолошка истина. Чекање произлази и из саме структуре људске свести. Човек тешко прихвата границе сопственог постојања и склонији је да их одложи, него да их призна. Зато се нада претвара у навику, а навика у животни модел.

Ликови у овој драми припадају најнижем друштвеном слоју, а њихова психологија остаје намерно недефинисана. Они делују као људи који живе на рубу друштвене структуре, са малим прагом толеранције и са нејасним разумевањем сопственог положаја. Свет око себе примећују тек повремено. Њихова пажња остаје усмерена ка једној јединој тачки: ишчекивању.

Они седе и чекају нешто или некога – појаву за коју ни сами нису сигурни да ли уопште постоји или представља производ њихове маште подстакнуте монотонијом свакодневног животарења. Свакога дана долазе на исто место, разговарају о истим стварима и понављају исте реченице. Та циклична структура разговора и радњи ствара утисак да време у њиховом свету стоји.

Управо ту се открива једна од најупечатљивијих алегорија драме. Док се у спољашњем свету ствари мењају – Поцо у другом чину губи вид, Лики губи способност говора – унутрашњи свет чекања остаје исти. За Владимира и Естрагона време делује као да је замрзнуто.

Заробљени у неодлучности

Повремено се јавља и мисао о самоубиству, изговорена готово равнодушно, као могућност бекства из бескрајног круга ишчекивања. У том контексту Годо добија и једно могуће симболичко значење: фигуру спасења, која у многим тумачењима задобија теолошку димензију и асоцијацију на Бога. Чекајући Годоа, ликови посредно чекају избављење из сопствене егзистенцијалне беде.

Међутим, драмска логика показује и другу страну тог односа. Спасење захтева одлуку и деловање, а ликови остају заробљени у неодлучности. Они чак нису сигурни да ли уопште желе да Годо дође, нити да ли би знали како да га препознају. Понекад се појављује питање да ли је можда већ био ту – можда баш у тренутку када они нису били присутни. Али и та мисао брзо ишчезава, замењена новим кругом разговора и филозофирања.

У том смислу, Бекетова драма може се читати и као студија о људским когнитивним и психолошким ограничењима. Ликови представљају и жртве света и заточенике сопствених интерпретација. Они стално траже знакове који би потврдили да чекање има смисла. Чак и када се ништа не дешава, они у празнини проналазе разлог да наставе да чекају.

Тај механизам остаје веома препознатљив савременом човеку. У добу информационог вишка и сталне циркулације идеја, људи постају још спремнији да поверују у предстојећи преокрет. Политички системи, медији и друштвене мреже непрестано производе нове „Годое” – обећања која ће наводно решити дубоке проблеме људског постојања. Али структура чекања остаје иста: нада се обнавља, док се стварност суштински не мења.

Због тога ова драма превазилази оквир позоришног експеримента. Она делује као антрополошка алегорија. Њени ликови представљају човека који се колеба између свести о бесмислу и потребе да ипак настави да верује. Управо у том колебању открива се трагични парадокс људске природе: човек зна више него што може да поднесе, али ипак верује више него што може да оправда.

Занимљиво је да се у многим научним тумачењима указује и на сложену мрежу библијских алузија у тексту. Једна од најпознатијих односи се на разговор о двојици разбојника распетих поред Христа, од којих је, према Јеванђељу по Луки, само један спасен. Управо тај мотив неизвесности спасења уноси у драму суптилан теолошки слој: чак и у оквиру религијске наде постоји непредвидивост.

Владимир каже да од четворице јеванђелиста само један каже да је један разбојник спасен, док остали то не помињу или описују другачије. Чуди се како људи верују баш том једном извештају иако постоје различите верзије. Постоје, дакле, четири сведочанства; она нису потпуно сагласна; али људи ипак бирају једну верзију и у њу верују. Одатле произлази један од централних мотива драме: нада која опстаје упркос слабим доказима. Као што постоји само један извештај да је разбојник спасен, тако и у драми постоји само танка могућност да ће Годо доћи. Ипак, Владимир и Естрагон настављају да чекају. Зато је структура драме готово теолошка: обећање (Годо ће доћи), одлагање, понављање чекања, упорна нада без сигурности. Многи тумачи управо зато виде да је Годо у извесној мери алузија на Бога (God/Godot) мада је Бекет то намерно оставио неодређеним.

Између две истине

Бекет, међутим, не нуди теолошко решење. Његова перспектива остаје отворена, али и сурово трезвена. Ако спасење постоји, оно се у Бекетовом свету јавља изван оквира драмског догађаја. Ако смисао постоји, он се јавља у облику који избегава једноставну и недвосмислену формулацију.

Због тога је и структура драме кружна. Ликови изговарају реченицу која је постала једна од најпознатијих у модерној драмској књижевности: „Идемо.” Али они не одлазе. Остају на истом месту.

Тај тренутак открива кључну поенту Бекетовог света. Људско биће у себи носи снагу наде и снагу инерције. Чак и када схвати да је чекање узалудно, оно наставља да чека.

У том смислу, „Чекајући Годоа” представља драму апсурда и драму човека који, суочен са границама сопственог знања и сопствене снаге, ипак одбија да се одрекне илузије да ће се нешто догодити.

И можда управо у томе лежи њена трајна актуелност. Савремени човек и даље живи између две супротстављене истине: да свет нема обавезу да испуни његова очекивања – и да он ипак не може престати да очекује.

Зато се, и седам деценија након првог београдског извођења, Бекетова драма чита као класик модерне драме и као једно од најпрецизнијих огледала људске природе. У њој је сабрана тиха, али упорна истина о човеку: да је способан да препозна празнину света – али и да настави да чека.