Zašto se sve češće saplićemo i padamo?

Malo je stvari u životu toliko neprijatnih koliko saplitanje i pad ničice na ulici ili na nekom drugom mestu, pogotovo kad tamo ima mnogo ljudi. Po prirodi stvari, sposobnost ravnoteže tela, što je jedna od najteže stečenih evolutivnih veština, u starosti se dobrim delom gubi. Širom sveta slučajni padovi često dovode do ozbiljnih povreda ili čak fatalnih ishoda, o čemu govori podatak da su, posle saobraćajnih nezgoda, drugi najveći uzrok iznenadne smrti slučajni padovi. Između 1990. i 2017. godine, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, ukupan broj smrtonosnih padova širom sveta skoro je udvostručen, a u korelaciji je sa gubitkom ravnoteže uslovljene brojem godina života. 

Učestalost slučajnih padova starijeg sveta podstakla je fiziologe starenja da detaljnije prouče složene interakcije mozga i tela, koje su ključne za sposobnost održavanja ravnoteže kod ljudi. Taj proces je komplikovan, ali se ispostavilo da postoje neke male stvari koje se mogu učiniti da bi se vežbama poboljšala ravnoteža i smanjio rizik od pada. Svako ko je slučajno pao na pod, može se utešiti činjenicom da je hodanje, u suštini, daleko od lake mehanike, jer trup tela neprekidno balansira na maloj površini stopala, što je moguće uz pomoć snage mišića nogu i karlice. 

Balansiranje na stopalima nije potpuno sigurno kad telo prelazi rastojanje od tačke A do tačke B, jer, da jeste, ljudi ne bi bili jedina vrsta na planeti koja koristi dve noge kao primarni način kretanja. Telo ljudi je teško u gornje dve trećine, a stopala su nesrazmerno mala u odnosu na visinu; štaviše, centar gravitacije nalazi se visoko, na gornjoj ivici karlice, jedan do dva centimetra pored linije koja ide do gležnjeva iznad stopala. Položajem i kretanjem tela upravlja mozak integrišući informacije iz mišića, svih čula i sistema za ravnotežu smeštenog u unutrašnjem uvu. Mišići nogu su ti koji obavljaju najveći deo posla.

Testiranje ravnoteže

Integrisanje stalno promenljivih informacija predstavlja ogroman računarski izazov, a fiziolozi za sada ne razumeju u potpunosti kako mozak sve to kontroliše. Ono što je sigurno jeste da stabilnost tela obezbeđuje mali mozak (cerebellum), smešten ispod potiljačnog dela velikog mozga (cerebruma). Mali mozak sadrži više neurona nego svi ostali delovi velikog mozga zajedno. Evolucione studije su pokazale da je mali mozak brzo povećavao i umnožavao svoje neurone od vremena kada su naši preci sišli sa grana evolucionog stabla na tlo i počeli da hodaju na dve noge. Pre 15 miliona godina, kad se to događalo, držali su se za grane, jer je njihovo dodirivanje rukama pružalo mozgu dovoljno povratnih senzornih informacija za održavanje ravnoteže. Mali mozak je povezan sa drugim regionima velikog mozga, uključujući motorni deo moždane kore (cortex) i neuronske petlje, čime se postiže fina regulacija brzih promena smera i pravaca kretanja tela. 

Svaki korak je proces, čak i na glatkoj površini; gornji deo tela se hodanjem stalno pomera s jedne na drugu stranu, što se obično ne vidi zbog sinhronizacije malog mozga, čula i mišića, koja pravi korekcije za vreme koračanja. Za vreme rutinskog fizičkog pregleda starijih ljudi vidi se da je zbog smanjene mišićne mase njihovih tela, naročito nogu, verovatnoća padova prilično velika i da može ugroziti život. Poslednjih godina zdravstveni pregledi starijih u dobrom delu sveta standardno uključuju test ravnoteže flaminga, kojim se traži da testirana osoba bez oslonca na zid stoji deset sekundi na jednoj nozi, pri čemu petom suprotne noge dodiruje potkolenicu noge na kojoj stoji. Tako nešto praktikuju ptice flamingosi, baletske umetnice i vežbači joge. Stariji ljudi mogu uspešno izvesti test ravnoteže flaminga bez oslonca, ali prilično retko. Ispitanici koji iz više pokušaja nisu u tome uspevali imali su veću stopu umiranja tokom narednih sedam godina, koja je iznosila 17 odsto, za razliku od 4,6 odsto onih koji bi test uspešno uradili. 

Studija o tome obuhvatila je 1.700 ljudi u Brazilu, od kojih su većinu činili belci, a istraživači, predvođeni profesorom Klaudijom Gil Araužom, u klinici za medicinu vežbanja Clinimex u Rio de Žaneiru, objavili su nedavno naučni članak na tu temu u časopisu Neuron, zalažući se za redovnu primenu testa ravnoteže flaminga, za čije je izvođenje u ordinaciji potrebno minut do dva. Test je jednostavan i zato sve više lekara u svetu rutinski traži od ljudi da pokušaju sa izvođenjem testa, zato što su saplitanja i padovi glavni ubica starijih ljudi oba pola. Ako padnu, mogu slomiti kuk, a tome obično sledi operacija koja ne vraća uvek pređašnju pokretljivost zgloba. „Nekad je to ’spirala’ koja ne mora biti uzrok umiranju, ali može ubrzati kraj života zbog bolest srca, pluća ili nekog maligniteta”, kaže Dejvid Stensel, profesor metabolizma na Fakultetu za fizičku kulturu Lafboro Univerziteta u Velikoj Britaniji. On piše da je sposobnost ravnoteže povezana sa snagom mišića u nogama, ukupnom snagom tela i fizičkom spremnošću. Prethodna istraživanja pokazala su da slični testovi fizičke spremnosti mogu dati naznake o nečijem zdravlju. Na primer, veće stope smrtnosti zbog srčanih bolesti kod starih osoba u korelaciji su sa sporim hodom, što se vidi u testu u kome se od njih traži da što je brže moguće pređu šest metara. Stope smrtnosti takođe su povezane sa nesposobnošću starijih ljudi da ustanu i isprave se iz sedećeg položaja na podu. Iznenađujuća je korelacija rizika od smrti starih osoba sa malom snagom stiska naročitog instrumenta koji im ispitivač stavlja u šaku.

Vežbanje bočnog hodanja

Srećom, postoje koraci koji se mogu preduzeti da se treningom uspori, čak i zaustavi, sklonost ka saplitanju i padanju. Nacionalna zdravstvena služba Velike Britanije u svrhu poboljšanja ravnoteže celog tela preporučuje vežbanje bočnog hodanja i prekrštanje stopala dok se hoda. Uz to, savetuje se duže stajanje na jednoj nozi sa zatvorenim ili otvorenim očima – pored zida, za svaki slučaj. Trening ravnoteže može biti jednostavniji i lakše izvodljiv: odizanje stopala pri hodu, vežbanje hodanja duž i preko linije na podu kad su prsti i pete stopala uvek u istoj liniji. Takvo vežbanje donosi poboljšanja kod mladih i starijih osoba, a naročito kod onih koji se bore sa problemima ravnoteže zbog Parkinsonove bolesti. Ima dosta podataka koji govore da je kod starijih osoba potrebno uraditi 36 do 40 treninga u trajanju od po najmanje 35 minuta da bi se videlo primetno poboljšanje ravnoteže, dok je osobama mlađim od 40 godina potrebno samo 16 do 19 treninga u trajanju od 15 minuta. 

Štaviše, trening ravnoteže i jačanje fizičke snage pomaže u smanjenju straha od pada, što podstiče dalje vežbanje i razvoj optimizma kod vežbača.