Зашто се све чешће саплићемо и падамо?
Данас се дуже живи, али је у популацији старијих од 70 година дошло до озбиљног губитка мишићне масе, нарочито у ногама, затим до прекида обнављања неурона у хипокампусу, као и до смањења доброг расположења
Мало је ствари у животу толико непријатних колико саплитање и пад ничице на улици или на неком другом месту, поготово кад тамо има много људи. По природи ствари, способност равнотеже тела, што је једна од најтеже стечених еволутивних вештина, у старости се добрим делом губи. Широм света случајни падови често доводе до озбиљних повреда или чак фаталних исхода, о чему говори податак да су, после саобраћајних незгода, други највећи узрок изненадне смрти случајни падови. Између 1990. и 2017. године, према подацима Светске здравствене организације, укупан број смртоносних падова широм света скоро је удвостручен, а у корелацији је са губитком равнотеже условљене бројем година живота.
Учесталост случајних падова старијег света подстакла је физиологе старења да детаљније проуче сложене интеракције мозга и тела, које су кључне за способност одржавања равнотеже код људи. Тај процес је компликован, али се испоставило да постоје неке мале ствари које се могу учинити да би се вежбама побољшала равнотежа и смањио ризик од пада. Свако ко је случајно пао на под, може се утешити чињеницом да је ходање, у суштини, далеко од лаке механике, јер труп тела непрекидно балансира на малој површини стопала, што је могуће уз помоћ снаге мишића ногу и карлице.
Балансирање на стопалима није потпуно сигурно кад тело прелази растојање од тачке А до тачке Б, јер, да јесте, људи не би били једина врста на планети која користи две ноге као примарни начин кретања. Тело људи је тешко у горње две трећине, а стопала су несразмерно мала у односу на висину; штавише, центар гравитације налази се високо, на горњој ивици карлице, један до два центиметра поред линије која иде до глежњева изнад стопала. Положајем и кретањем тела управља мозак интегришући информације из мишића, свих чула и система за равнотежу смештеног у унутрашњем уву. Мишићи ногу су ти који обављају највећи део посла.
Тестирање равнотеже
Интегрисање стално променљивих информација представља огроман рачунарски изазов, а физиолози за сада не разумеју у потпуности како мозак све то контролише. Оно што је сигурно јесте да стабилност тела обезбеђује мали мозак (cerebellum), смештен испод потиљачног дела великог мозга (cerebrumа). Мали мозак садржи више неурона него сви остали делови великог мозга заједно. Еволуционе студије су показале да је мали мозак брзо повећавао и умножавао своје неуроне од времена када су наши преци сишли са грана еволуционог стабла на тло и почели да ходају на две ноге. Пре 15 милиона година, кад се то догађало, држали су се за гране, јер је њихово додиривање рукама пружало мозгу довољно повратних сензорних информација за одржавање равнотеже. Мали мозак је повезан са другим регионима великог мозга, укључујући моторни део мождане коре (cortex) и неуронске петље, чиме се постиже фина регулација брзих промена смера и прaваца кретања тела.
Сваки корак је процес, чак и на глаткој површини; горњи део тела се ходањем стално помера с једне на другу страну, што се oбично не види због синхронизације малог мозга, чула и мишића, која прави корекције за време корачања. За време рутинског физичког прегледа старијих људи види се да је због смањене мишићне масе њихових тела, нарочито ногу, вероватноћа падова прилично велика и да може угрозити живот. Последњих година здравствени прегледи старијих у добром делу света стандардно укључују тест равнотеже фламинга, којим се тражи да тестирана особа без ослонца на зид стоји десет секунди на једној нози, при чему петом супротне ноге додирује потколеницу ноге на којој стоји. Тако нешто практикују птице фламингоси, балетске уметнице и вежбачи јоге. Старији људи могу успешно извести тест равнотеже фламинга без ослонца, али прилично ретко. Испитаници који из више покушаја нису у томе успевали имали су већу стопу умирања током наредних седам година, која је износила 17 одсто, за разлику од 4,6 одсто оних који би тест успешно урадили.
Студија о томе обухватила је 1.700 људи у Бразилу, од којих су већину чинили белци, а истраживачи, предвођени професором Клаудијом Гил Араужом, у клиници за медицину вежбања Clinimex у Рио де Жанеиру, објавили су недавно научни чланак на ту тему у часопису Неурон, залажући се за редовну примену теста равнотеже фламинга, за чије је извођење у ординацији потребно минут до два. Тест је једноставан и зато све више лекара у свету рутински тражи од људи да покушају са извођењем теста, зато што су саплитања и падови главни убица старијих људи оба пола. Ако падну, могу сломити кук, а томе обично следи операција која не враћа увек пређашњу покретљивост зглоба. „Некад је то ’спирала’ која не мора бити узрок умирању, али може убрзати крај живота због болест срца, плућа или неког малигнитета”, каже Дејвид Стенсел, професор метаболизма на Факултету за физичку културу Лафборо Универзитета у Великој Британији. Он пише да је способност равнотеже повезана са снагом мишића у ногама, укупном снагом тела и физичком спремношћу. Претходна истраживања показала су да слични тестови физичке спремности могу дати назнаке о нечијем здрављу. На пример, веће стопе смртности због срчаних болести код старих особа у корелацији су са спорим ходом, што се види у тесту у коме се од њих тражи да што је брже могуће пређу шест метара. Стопе смртности такође су повезане са неспособношћу старијих људи да устану и исправе се из седећег положаја на поду. Изненађујућа је корелација ризика од смрти старих особа са малом снагом стиска нарочитог инструмента који им испитивач ставља у шаку.
Вежбање бочног ходања
Срећом, постоје кораци који се могу предузети да се тренингом успори, чак и заустави, склоност ка саплитању и падању. Национална здравствена служба Велике Британије у сврху побољшања равнотеже целог тела препоручује вежбање бочног ходања и прекрштање стопала док се хода. Уз то, саветује се дуже стајање на једној нози са затвореним или отвореним очима – поред зида, за сваки случај. Тренинг равнотеже може бити једноставнији и лакше изводљив: одизање стопала при ходу, вежбање ходања дуж и преко линије на поду кад су прсти и пете стопала увек у истој линији. Такво вежбање доноси побољшања код младих и старијих особа, а нарочито код оних који се боре са проблемима равнотеже због Паркинсонове болести. Има доста података који говоре да је код старијих особа потребно урадити 36 до 40 тренинга у трајању од по најмање 35 минута да би се видело приметно побољшање равнотеже, док је особама млађим од 40 година потребно само 16 до 19 тренинга у трајању од 15 минута.
Штавише, тренинг равнотеже и јачање физичке снаге помаже у смањењу страха од пада, што подстиче даље вежбање и развој оптимизма код вежбача.
