Znakovi pored stranputice
Ne mogu biti jedno te isto oni koji su bili i ostali hrabri i više ih baš zbog toga nema, i oni koji u sebi nemaju nimalo ljudskosti pa ih je baš zbog toga sve više. Da je to tako, uverili smo se ovih dana, kada su baš u Beogradu oskrnavljena spomen-obeležja Ivi Loli Ribaru i Gavrilu Principu
U izlozima knjižara širom sveta na samom početku godine pojavila se nova knjiga Džulijana Barnsa. Istoga dana kada je objavljen u Velikoj Britaniji i mnogim drugim zemljama, Barnsov roman „Odlazim(o)” stigao je i pred domaću publiku, zahvaljujući beogradskoj „Geopoetici” i prevodiocu Zoranu Paunoviću. Izlazak svake nove Barnsove knjige odavno predstavlja pravi mali praznik za sve one koji cene pripovedačko umeće autora „Istorije sveta u deset i po poglavlja”. Međutim, radost koju je izazvala vest o objavljivanju Barnsove najnovije knjige morala je da ustukne pred saznanjem da će roman „Odlazim(o)” biti njegova poslednja knjiga. Suočen sa starošću i narušenim zdravljem, Barns je odlučio da se sa poslednjim rečenicama ovog romana zauvek oprosti od čitalaca.
Ovaj pripovedački rastanak, uokviren pričom o početku i kraju jedne neobične ljubavne veze, ispunjen je Barnsovim razmišljanjima o „tvrdom dvopeku voljnog sećanja”. Polazeći od članka iz medicinskog časopisa posvećenog naučnom tumačenju mehanizma sećanja na primeru Prustovog „Traganja za izgubljenim vremenom”, pisac navodi različite primere iz života i literature ne bi li razmotrio sve mane i vrline pamćenja.
„Da li biste voleli da znate apsolutno sve o svojoj prošlosti”, pita nas u svom poslednjem romanu Džulijan Barns. „Da li je to dobra ili loša ideja?”
Na ovo naizgled jednostavno pitanje u svojim novim knjigama odgovaraju Darko Tuševljaković i Miljenko Jergović. Tuševljaković je za roman „Karota” upravo nagrađen Ninovom nagradom, dok se Jergovićeva „1983”, pojavila u vreme kada je objavljeno da je ovaj kod nas veoma voljeni a u svetu priznati hrvatski književnik dobitnik Lajpciške književne nagrade za evropsko razumevanje, koja će mu biti uručena na otvaranju ovogodišnjeg Sajma knjiga u Lajpcigu.
I Tuševljakovićev roman i Jergovićevi romaneskni manevri tematizuju povratak u deceniju u kojoj se, sada to svi dobro znamo, uveliko izvodila uvertira za operu u kojoj će sa lica zemlje biti zbrisana jedna zemlja čije nam sedmodecenijsko trajanje ni trideset pet godina od njene nasilne smrti ne da mira. Obojica pisaca se, međutim, u ovim knjigama ne bave ni Jugoslavijom, ni osamdesetima, već potragom za sobom kao političkim, odnosno pesničkim subjektom. Ali dok Tuševljakovićev pripovedač sve vreme sumnja u ispravnost svog fizičkog povratka u Zadar zarad razrešenja zagonetke skrivene u najlepšim godinama svog isprekidanog dečaštva, Jergovićev Jergović upravo insistira na zavirivanju u najskrovitije kutke holograma Sarajeva njegove adolescencije i pred sam kraj knjige kaže kako je smisao pripovedanja u beleženju sećanja. Tuševljaković ne imenuje lako raspoznatljive nacionalne identitete junaka „Karote”, dok Jergović upravo insistira na osećanju nacionalne pripadnosti povratnika u 1983.
Ali ma koliko se razlikovali i po formi i po sadržaju, ovi tekstovi se ukrštaju u motivu koji je tek jedan od ključeva što otvara vrata iza kojih nas strpljivo čekaju ne tako davno prošlo vreme i mnoštvo veoma važnih pitanja.
Jedan od bitnijih trenutaka Tuševljakovićeve romaneskne potrage za istinom jeste „vaskrsavanje” skulpture družine pet dečaka koja je u sećanju glavnog junaka „Karote” uništena u danima koji su najavili godine svekolike destrukcije. Dva poglavlja Jergovićevog pripovedačkog egzercira tematizuju atentat na turskog ambasadora u centru Beograda i sudbine slučajnih prolaznika, od kojih su neki, u poteri za jermenskim atentatorima, i izgubili život. Jednom od njih je na seoskom groblju kod Knina te 1983. na grobu postavljena bronzana bista, koja je desetak i kusur godina kasnije u vihoru građanskog rata ukradena i, pisac pretpostavlja, prodata, pa rastopljena.
Razrešenjem misterije vaskrsle skulpture Tuševljaković nas još više približava neočekivanom ishodu traganja za izgubljenom decom u vremenu. Jergović pak detaljnom rekonstrukcijom onoga što se dešavalo neposredno nakon atentata na ambasadora Turske u Beogradu ispisuje uzbudljivu tezu o herojima koji su nestali u rasedu između dva istorijska vremena, o ljudima koji su se „trčeći, najednom zatekli izvan svijeta”. Prema piscu „1983”, upravo su ti isti ljudi desetak i kusur godina kasnije razmontirali onu bronzanu bistu sa spomenika na seoskom groblju kod Knina.
Jergović kao pisac ima svako pravo da u to svim srcem i dušom najiskrenije veruje. Mi kao čitaoci osećamo obavezu da se sa tim, ipak, ne složimo. Jer ne mogu biti jedno te isto oni koji su bili i ostali hrabri i više ih baš zbog toga nema, i oni koji u sebi nemaju nimalo ljudskosti pa ih je baš zbog toga sve više. Da je to tako, uverili smo se baš ovih dana, kada su baš u Beogradu oskrnavljena spomen-obeležja Ivi Loli Ribaru i Gavrilu Principu.
Da je to tako, kaže i Džulijan Barns, koji na jednom mestu u svom poslednjem romanu gotovo andrićevski primećuje da, kad hrli ka izvesnosti, „čovek lako zabasa na stranputicu”.
Oskrnavljeni spomenici, baš zbog banalnosti zla, ne mogu biti (ne)delo običnih ljudi, već stoje pored stranputice kojom grabe svi oni koji ni stida ni srama nemaju.
