Знакови поред странпутице
Не могу бити једно те исто они који су били и остали храбри и више их баш због тога нема, и они који у себи немају нимало људскости па их је баш због тога све више. Да је то тако, уверили смо се ових дана, када су баш у Београду оскрнављена спомен-обележја Иви Лоли Рибару и Гаврилу Принципу
У излозима књижара широм света на самом почетку године појавила се нова књига Џулијана Барнса. Истога дана када је објављен у Великој Британији и многим другим земљама, Барнсов роман „Одлазим(о)” стигао је и пред домаћу публику, захваљујући београдској „Геопоетици” и преводиоцу Зорану Пауновићу. Излазак сваке нове Барнсове књиге одавно представља прави мали празник за све оне који цене приповедачко умеће аутора „Историје света у десет и по поглавља”. Међутим, радост коју је изазвала вест о објављивању Барнсове најновије књиге морала је да устукне пред сазнањем да ће роман „Одлазим(о)” бити његова последња књига. Суочен са старошћу и нарушеним здрављем, Барнс је одлучио да се са последњим реченицама овог романа заувек опрости од читалаца.
Овај приповедачки растанак, уоквирен причом о почетку и крају једне необичне љубавне везе, испуњен је Барнсовим размишљањима о „тврдом двопеку вољног сећања”. Полазећи од чланка из медицинског часописа посвећеног научном тумачењу механизма сећања на примеру Прустовог „Трагања за изгубљеним временом”, писац наводи различите примере из живота и литературе не би ли размотрио све мане и врлине памћења.
„Да ли бисте волели да знате апсолутно све о својој прошлости”, пита нас у свом последњем роману Џулијан Барнс. „Да ли је то добра или лоша идеја?”
На ово наизглед једноставно питање у својим новим књигама одговарају Дарко Тушевљаковић и Миљенко Јерговић. Тушевљаковић је за роман „Карота” управо награђен Ниновом наградом, док се Јерговићева „1983”, појавила у време када је објављено да је овај код нас веома вољени а у свету признати хрватски књижевник добитник Лајпцишке књижевне награде за европско разумевање, која ће му бити уручена на отварању овогодишњег Сајма књига у Лајпцигу.
И Тушевљаковићев роман и Јерговићеви романескни маневри тематизују повратак у деценију у којој се, сада то сви добро знамо, увелико изводила увертира за оперу у којој ће са лица земље бити збрисана једна земља чије нам седмодеценијско трајање ни тридесет пет година од њене насилне смрти не да мира. Обојица писаца се, међутим, у овим књигама не баве ни Југославијом, ни осамдесетима, већ потрагом за собом као политичким, односно песничким субјектом. Али док Тушевљаковићев приповедач све време сумња у исправност свог физичког повратка у Задар зарад разрешења загонетке скривене у најлепшим годинама свог испрекиданог дечаштва, Јерговићев Јерговић управо инсистира на завиривaњу у најскровитије кутке холограма Сарајева његове адолесценције и пред сам крај књиге каже како је смисао приповедања у бележењу сећања. Тушевљаковић не именује лако распознатљиве националне идентитете јунака „Кароте”, док Јерговић управо инсистира на осећању националне припадности повратника у 1983.
Али ма колико се разликовали и по форми и по садржају, ови текстови се укрштају у мотиву који је тек један од кључева што отвара врата иза којих нас стрпљиво чекају не тако давно прошло време и мноштво веома важних питања.
Један од битнијих тренутака Тушевљаковићеве романескне потраге за истином јесте „васкрсавање” скулптуре дружине пет дечака која је у сећању главног јунака „Кароте” уништена у данима који су најавили године свеколике деструкције. Два поглавља Јерговићевог приповедачког егзерцира тематизују атентат на турског амбасадора у центру Београда и судбине случајних пролазника, од којих су неки, у потери за јерменским атентаторима, и изгубили живот. Једном од њих је на сеоском гробљу код Книна те 1983. на гробу постављена бронзана биста, која је десетак и кусур година касније у вихору грађанског рата украдена и, писац претпоставља, продата, па растопљена.
Разрешењем мистерије васкрсле скулптуре Тушевљаковић нас још више приближава неочекиваном исходу трагања за изгубљеном децом у времену. Јерговић пак детаљном реконструкцијом онога што се дешавало непосредно након атентата на амбасадора Турске у Београду исписује узбудљиву тезу о херојима који су нестали у раседу између два историјска времена, о људима који су се „трчећи, наједном затекли изван свијета”. Према писцу „1983”, управо су ти исти људи десетак и кусур година касније размонтирали ону бронзану бисту са споменика на сеоском гробљу код Книна.
Јерговић као писац има свако право да у то свим срцем и душом најискреније верује. Ми као читаоци осећамо обавезу да се са тим, ипак, не сложимо. Јер не могу бити једно те исто они који су били и остали храбри и више их баш због тога нема, и они који у себи немају нимало људскости па их је баш због тога све више. Да је то тако, уверили смо се баш ових дана, када су баш у Београду оскрнављена спомен-обележја Иви Лоли Рибару и Гаврилу Принципу.
Да је то тако, каже и Џулијан Барнс, који на једном месту у свом последњем роману готово андрићевски примећује да, кад хрли ка извесности, „човек лако забаса на странпутицу”.
Оскрнављени споменици, баш због баналности зла, не могу бити (не)дело обичних људи, већ стоје поред странпутице којом грабе сви они који ни стида ни срама немају.
