Dete mora znati gde su granice
Roditelj treba jasno da pokaže da određeni višak agresije i iživljavanje neće biti tolerisani, ali mališani i adolescenti moraju osetiti da to što su ponekad besni ili frustrirani neće narušiti odnose s najbližima
Za dete je granica uslov za razvijanje buduće slobode, odgovornosti i unutrašnjeg reda. Granica je okvir u kojem dete uči šta znači da postoji unutrašnja struktura, moralna orijentacija i osećaj kontinuiteta. Dete ne dolazi na svet s formiranim Ja ili sposobnošću donošenja odluka u važnim razvojnim pitanjima. Te funkcije se razvijaju postepeno i uvek u odnosu s odraslim koji preuzima ulogu pomoćnog ega. Roditelj privremeno misli, odlučuje i ograničava umesto deteta dok ono ne bude sposobno da to radi samo.
Britanski psihoanalitičar i pedijatar, Donald Vinikot, naučio nas je koliko je zapravo neophodno da roditelj može da „nosi”, izdrži i obradi dečju agresivnost i mržnju, bez odbacivanja deteta. Roditelj treba da može da detetu demonstrira da njegova mržnja nije pogubna, da će biti prihvaćeno i kada je besno i da frustracije neće narušiti odnos. Dete kroz ovakvu roditeljsku modulaciju uči šta je dobra granica, stiče jako važno životno iskustvo u kojem nije samo, već ima oslonac. Roditelj treba da pokaže da može izdrži teret, ali i da jasno pokaže da određeni višak agresije i iživljavanje neće biti tolerisani.
Bez takvih granica dete ostaje prepušteno haosu. Roditelj koji ne može da izdrži detetove emocije potpomaže stvaranje konfuzije kod deteta. Takva deca postaju kandidati za buduće psihičke probleme.
Izluđujući recepti za savršeno roditeljstvo
Danas mnogi roditelji nisu u stanju da postave ovakve granice. Anksiozni su, podložni trendovima i gotovim receptima. Kada anksioznom roditelju plasiramo ideju da se roditeljstvo uči, on često postaje još anksiozniji. Naravno, generalne smernice poput onih najvažnijih „ne tucite dete”, „pričajte s njim”, „budite spontani i iskreni” mogu da postanu sjajni orijentiri. Ali umesto toga danas se roditeljima nudi stotine škola roditeljstva, hiljade onlajn saveta, „kako biti dobar roditelj”. Ove forme „instrukcija” narušavaju spontanost roditelja. Dakle, već anksiozni roditelji često stiču utisak da su i nesposobni da vaspitaju dete ako za to ne završe kurs. To je samo po sebi štetno. Ako tome dodamo i to da različiti pristupi roditeljstvu različito definišu šta treba i ne treba raditi, onda je jasno da je za već anksiozne roditelje najbolje da ako već hoće roditeljstvo da uče, izaberu jednu knjigu, jedan pristup i potrude se da nađu nekakav oslonac u tome – umesto da se izluđuju receptima za savršenstvo.
Svaki roditelj greši. Greši i za vreme kurseva i posle njih, i ako ide na terapiju i ako ne ide. Kada se to prihvati, ljudima bude lakše. Dete ne želi savršenog roditelja. Naprotiv, želi običnog čoveka od krvi i mesa koji će mu pokazati stvarni život i pripremiti ga za njega.
Detetu je potrebna iskrena figura koja greši i priznaje svoje slabosti i kroz to uči. Roditelj koji je mašina za sprovođenje teorijskih principa ne može detetu pružiti sigurnost, jer dete ne prepoznaje iskrenost u pravilima koja nisu povezana sa živim iskustvom.
Iskrena i nesavršena roditeljska figura omogućava detetu da se identifikuje s realnim životom – da uči kroz greške i konflikte. Roditelji koji nastoje da sve kontrolišu ili da budu savršeni stvaraju narcistička očekivanja i slabe unutrašnju strukturu deteta. Drugi, pak, koji štite decu od svakog bola i patnje, držeći ih pod staklenim zvonom, onesposobljavaju decu i ona izrastaju u ljude koji ne znaju da se nose sa životnim frustracijama.
Šta je disciplina
Granica, postavljena kroz stabilnu, fleksibilnu i emocionalno dostupnu roditeljsku figuru, omogućava detetu da izgradi unutrašnji red, identitet i integritet. Disciplina je iskustvo ljubavi i odgovornosti. Tek kroz takve granice dete uči da sloboda nosi odgovornost i da izbor predstavlja mogućnost da se postane autor sopstvenog života.
Roditelj koji postavlja granice mora biti sposoban da izdrži detetovu agresiju, ali i da je ograniči. On pruža detetu iskustvo stabilnosti, jačine, bez uništavanja strukture ličnosti. Dete uči da svet funkcioniše kroz pravila koja nisu proizvoljna i da postojanje granice nije oblik represije, već zaštite i unutrašnje orijentacije.
Mnogi roditelji danas ne mogu da održe ovaj balans. Anksioznost ih vodi ka udžbenicima za roditeljstvo, a ne ka unutrašnjem osećaju sigurnosti i spontanosti. Detetu je potreban roditelj koji reaguje iskreno, koji se susreće sa svojim emocijama i greškama, i koji kroz to gradi okvir unutar kojeg dete može da uči i razvija moralni kompas. Roditelj koji je sposoban da greši i da se izvini detetu, stvara okruženje u kojem dete uči da i ono može da integriše svoje greške i da razvije unutrašnji autoritet.
