Autoportreti i priključenija
Umesto objavljivanja oktroisanih sećanja privilegovanih članova samoproglašene društvene elite, domaći izdavači se poslednjih godina sve primetnije trude da objave naslove posvećene životu i radu mnogih naših upamćenih, ali i zaboravljenih stvaralaca
Bivši francuski predsednik Nikola Sarkozi je u jeku aktuelne praznične potrošačke groznice u pariskoj knjižari „Lamartin” potpisivao primerke svojih „Zatvorskih dnevnika”. Knjiga je objavljena samo mesec dana pošto je Sarkozi, nakon podnete i usvojene žalbe, pušten iz zatvora La Sante, u kojem je, prema prethodnoj odluci suda a po optužbi za korupciju, trebalo da provede narednih pet godina. Tako je suprug pevačice i glumice Karle Bruni u VIP odeljenju (sic!) jedne od tri najveće prestoničke tamnice proveo tek dvadeset dana. No i toliko mu je bilo više nego dovoljno da o svom instant sužanjstvu ispiše preko dve stotine strana.
Petnaestak dana pre objavljivanja Sarkozijevih uspomena iz apsa, u Grčkoj su objavljeni memoari bivšeg jelinskog premijera Aleksisa Ciprasa. Nekadašnji lider levičarskog pokreta Siriza je opisaniju života i priključenija dao simboličan naslov „Itaka”. Prema rečima dopisnice „Politike” iz Atine Jasmine Pavlović Stamenić, Ciprasova autobiografija je po interesovanju grčkih čitalaca daleko nadmašila i svojevremenu pomamu za „Harijem Poterom” Dž. K. Rouling.
U godini na izmaku memoarsku knjigu je objavila i bivša američka potpredsednica i kandidatkinja na američkim predsedničkim izborima Kamala Haris. Tokom 2024. godine autobiografije su objavile i britanska političarka Liz Tras, koja je bila stanovnik zdanja u Dauning stritu broj deset tek nekoliko nedelja, te bivša nemačka kancelarka Angela Merkel. Njena „Sloboda” je uoči ovogodišnjeg Sajma knjiga prevedena i na srpski jezik! Tako su se i naši čitaoci mogli susresti sa u svetu vrlo popularnim i unosnim književnim žanrom političke memoaristike, koji, između ostalog, odlikuju ignorisanje najinteresantnijih tema i mahom dosadan način izražavanja.
Kod nas je poslednji put seme ove vrste publicistike probalo da se primi nakon petooktobarskih promena, ali prilozi za autobiografiju nekih od učesnika i svedoka ovih istorijskih događaja, čini se, ipak nisu uspeli da prirastu za srce ovdašnje publike. Umesto objavljivanja oktroisanih sećanja privilegovanih članova samoproglašene društvene elite, domaći izdavači se poslednjih godina sve primetnije trude da na što bolji način odgovore na zainteresovanost čitalaca za naslove posvećene životu i radu mnogih naših upamćenih, ali i zaboravljenih ljudi i žena koji su svoj samopregor nesebično ugradili u temelje našeg kulturnog identiteta.
Jedno od važnijih mesta u tom nastajućem mozaiku pripada slikarima. Srpska književna zadruga je već navikla publiku da se gotovo svake godine među naslovima čuvene edicije „Kolo” nađe knjiga posvećena nekom od naših velikih slikara ili vajara. Ta lepa izdavačka praksa kao da je bila svojevrstan uvod u ono što je u dobroj meri obeležilo već pominjani ovogodišnji Sajam. Nekako u isto vreme, pred domaće čitaoce stigle su memoarske knjige Paje Jovanovića, Uroša Predića i Vlaha Bukovca! Time smo počašćeni i počastvovani svojevrsnom slikarskom trilogijom koja ne samo da na pravi način zadovoljava neiscrpnu čitalačku zainteresovanost za određene istorijske epohe već nam otkriva pomalo i neočekivane istinske književne vrednosti autobiografskih tekstova trojice naših najnarodnijih slikara.
Prvi deo „Memoara slikara” Paje Jovanovića i Bukovčev „Moj život” objavila je novosadska Akademska knjiga, dok je Predićevu „Autobiografiju” objavio mali i mladi izdavač Kvazar – Budućnost čitanja. Što kao priređivač, što kao lektor, u objavljivanju sve tri knjige učestvovao je mladi pisac i urednik Vladimir Petrović, koji je našu kulturu već sada zadužio svojom velikom energijom i istim tolikim znanjem.
Memoari trojice velikih slikarskih majstora govore manje-više o istim istorijskim razdobljima i njihova pripovedanja se, sem po spisateljskom umeću, susreću i u pripovedanju o slikarskim motivima koji su ih privlačili. Ono što ih razlikuje jeste sudbina ovih rukopisa.
Sećanja Vlaha Bukovca prvi put su objavljena u Zagrebu krajem 1918, u izdanju Književnog juga i sa kratkim predgovorom pisca „Dubrovačke trilogije”, kontea Ive Vojnovića. Knjiga je u različitim verzijama objavljivana i nekoliko puta posle toga, a sada je pred nama ponovo u izvornom obliku. Rukopis memoara Paje Jovanovića je skoro osam decenija čekao da ga u Arhivu SANU pronađe Vladimir Petrović. Pred nama je prvi deo Jovanovićevih sećanja, dok drugi deo tek treba dešifrovati, delove pisane na nekoliko stranih jezika prevesti na srpski i rukopis snabdeti potrebnim komentarima i objašnjenjima. Većina autobiografskih tekstova Uroša Predića objavljena je u Akademijinim Godišnjacima, dok je jedan prethodno bio štampan u beogradskom nedeljniku „Vreme”.
Ali bilo da smo već ranije mogli da ih čitamo ili su svetlost dana ugledali tek sad, autobiografski zapisi tvoraca nekih od najpoznatijih i najdragocenijih slika ovdašnje kulture obogaćuju našu književnost svojom originalnom umetničkom vrednošću. Pisani Jovanovićevim i Bukovčevim živim pripovedačkim, upravo romanesknim tonom u kome ima i mnogo prizvuka avanturizma, ili nešto suzdržanijom, a opet tako moćnom Predićevom rečenicom, ovi tekstovi pripadaju samome vrhu naše književnosti.
Neka jedna od novogodišnjih želja bude da, zahvaljujući interesovanju čitalaca i proučavalaca književnosti, memoarske knjige Paje Jovanovića, Uroša Predića i Vlaha Bukovca tu i ostanu.
