Аутопортрети и прикљученија
Уместо објављивања октроисаних сећања привилегованих чланова самопроглашене друштвене елите, домаћи издавачи се последњих година све приметније труде да објаве наслове посвећене животу и раду многих наших упамћених, али и заборављених стваралаца
Бивши француски председник Никола Саркози је у јеку актуелне празничне потрошачке грознице у париској књижари „Ламартин” потписивао примерке својих „Затворских дневника”. Књига је објављена само месец дана пошто је Саркози, након поднете и усвојене жалбе, пуштен из затвора Ла Санте, у којем је, према претходној одлуци суда а по оптужби за корупцију, требало да проведе наредних пет година. Тако је супруг певачице и глумице Карле Бруни у ВИП одељењу (sic!) једне од три највеће престоничке тамнице провео тек двадесет дана. Но и толико му је било више него довољно да о свом инстант сужањству испише преко две стотине страна.
Петнаестак дана пре објављивања Саркозијевих успомена из апса, у Грчкој су објављени мемоари бившег јелинског премијера Алексиса Ципраса. Некадашњи лидер левичарског покрета Сириза је описанију живота и прикљученија дао симболичан наслов „Итака”. Према речима дописнице „Политике” из Атине Јасмине Павловић Стаменић, Ципрасова аутобиографија је по интересовању грчких читалаца далеко надмашила и својевремену помаму за „Харијем Потером” Џ. К. Роулинг.
У години на измаку мемоарску књигу је објавилa и бивша америчка потпредседница и кандидаткиња на америчким председничким изборима Камала Харис. Током 2024. године аутобиографије су објавиле и британска политичарка Лиз Трас, која је била становник здања у Даунинг стриту број десет тек неколико недеља, те бивша немачка канцеларка Ангела Меркел. Њена „Слобода” је уочи овогодишњег Сајма књига преведена и на српски језик! Тако су се и наши читаоци могли сусрести са у свету врло популарним и уносним књижевним жанром политичке мемоаристике, који, између осталог, одликују игнорисање најинтересантнијих тема и махом досадан начин изражавања.
Код нас је последњи пут семе ове врсте публицистике пробало да се прими након петооктобарских промена, али прилози за аутобиографију неких од учесника и сведока ових историјских догађаја, чини се, ипак нису успели да прирасту за срце овдашње публике. Уместо објављивања октроисаних сећања привилегованих чланова самопроглашене друштвене елите, домаћи издавачи се последњих година све приметније труде да на што бољи начин одговоре на заинтересованост читалаца за наслове посвећене животу и раду многих наших упамћених, али и заборављених људи и жена који су свој самопрегор несебично уградили у темеље нашег културног идентитета.
Једно од важнијих места у том настајућем мозаику припада сликарима. Српска књижевна задруга је већ навикла публику да се готово сваке године међу насловима чувене едиције „Коло” нађе књига посвећена неком од наших великих сликара или вајара. Та лепа издавачка пракса као да је била својеврстан увод у оно што је у доброј мери обележило већ помињани овогодишњи Сајам. Некако у исто време, пред домаће читаоце стигле су мемоарске књиге Паје Јовановића, Уроша Предића и Влаха Буковца! Тиме смо почашћени и почаствовани својеврсном сликарском трилогијом која не само да на прави начин задовољава неисцрпну читалачку заинтересованост за одређене историјске епохе већ нам открива помало и неочекиване истинске књижевне вредности аутобиографских текстова тројице наших најнароднијих сликара.
Први део „Мемоара сликара” Паје Јовановића и Буковчев „Мој живот” објавила је новосадска Академска књига, док је Предићеву „Аутобиографију” објавио мали и млади издавач Квазар – Будућност читања. Што као приређивач, што као лектор, у објављивању све три књиге учествовао је млади писац и уредник Владимир Петровић, који је нашу културу већ сада задужио својом великом енергијом и истим толиким знањем.
Мемоари тројице великих сликарских мајстора говоре мање-више о истим историјским раздобљима и њихова приповедања се, сем по списатељском умећу, сусрећу и у приповедању о сликарским мотивима који су их привлачили. Оно што их разликује јесте судбина ових рукописа.
Сећања Влаха Буковца први пут су објављена у Загребу крајем 1918, у издању Књижевног југа и са кратким предговором писца „Дубровачке трилогије”, контеа Иве Војновића. Књига је у различитим верзијама објављивана и неколико пута после тога, а сада је пред нама поново у изворном облику. Рукопис мемоара Паје Јовановића је скоро осам деценија чекао да га у Архиву САНУ пронађе Владимир Петровић. Пред нама је први део Јовановићевих сећања, док други део тек треба дешифровати, делове писане на неколико страних језика превести на српски и рукопис снабдети потребним коментарима и објашњењима. Већина аутобиографских текстова Уроша Предића објављена је у Академијиним Годишњацима, док је један претходно био штампан у београдском недељнику „Време”.
Али било да смо већ раније могли да их читамо или су светлост дана угледали тек сад, аутобиографски записи твораца неких од најпознатијих и најдрагоценијих слика овдашње културе обогаћују нашу књижевност својом оригиналном уметничком вредношћу. Писани Јовановићевим и Буковчевим живим приповедачким, управо романескним тоном у коме има и много призвука авантуризма, или нешто суздржанијом, а опет тако моћном Предићевом реченицом, ови текстови припадају самоме врху наше књижевности.
Нека једна од новогодишњих жеља буде да, захваљујући интересовању читалаца и проучавалаца књижевности, мемоарске књиге Паје Јовановића, Уроша Предића и Влаха Буковца ту и остану.
