Gde je nestala pozorišna publika

Nedavno je na portalu „192.rs” objavljeno istraživanje „Koliko često posećujete pozorište?”, koje je pokazalo zabrinjavajuće rezultate. Od trideset hiljada i petsto ispitanika, čak 59 odsto građana naše zemlje nikada nije bilo u pozorištu, dok onih koji idu u pozorište jednom u nekoliko godina ima 23 odsto. Stanovnika koji više puta godišnje praktikuju odlazak u pozorište je 14 procenata, a najmanje je onih koji u pozorište idu redovno – njih je jedva četiri odsto.

Kao razloge nezainteresovanosti za posete pozorištu, ispitanici navode degradaciju kulture generalno, skupe karte, ali i nedostatak pozorišta u manjim mestima, te je nekima potrebno da prođu i po sto kilometara kako bi mogli da odgledaju neku predstavu.

Problem slabog i skoro nepostojećeg interesovanja građana za odlazak u pozorište kao i na druge kulturne događaje vrlo je dubok i složen i ne može se jednostavno objasniti. S jedne strane, u poslednjih desetak godina vrednosti našeg društva su se promenile i odavno se kultura, kako su ispitanici primetili, ne smatra nečim važnim. Potrošačko društvo, konzumerizam, populizam, „kafić kultura” i potreba za zabavom jesu opšte prihvaćeni načini popunjavanja slobodnog vremena.

Naravno da je u savremenom društvu, u kome građani rade od devet do pet, trpe velike saobraćajne gužve, sve servisne informacije dobijaju samo na jedan klik, jednostavnije da potisnu svoje kulturne potrebe, izoluju se i utonu u svet popularnih serija, nego da se spreme za odlazak u pozorište. S druge strane, lako dostupna povoljna moda i blizina tržnih centara u velikim gradovima omogućava da lako trošimo i kupovinom „zavaravamo” stres. Doživljaj umetnosti zahteva preispitivanje sebe i fenomena zajednice, kritičko razmišljanje, što se opet ne slaže sa dominantnim stilovima života našeg, ali i društva širom Evrope. Opet, razloge za slabu posećenost pozorišta možemo da tražimo i u našem pozorišnom sistemu, koji se suštinski nije promenio od kada su osnovana naša nacionalna pozorišta: Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu 1861. i Narodno pozorište u Beogradu 1867. kao subvencionisana pozorišta koja su pod „kapom” države, što znači da ne moraju da se bore za svakog gledaoca, svaku prodatu ulaznicu. Još je Milutin Čekić, srpski reditelj i kreator pozorišnog sistema između dva svetska rata, u svojoj studiji „Pozorišno pitanje” naglašavao da je najveći problem našeg pozorišta složena administracija i birokratski odnos rukovođenja institucijom. Osnivanje i organizacija pozorišta sa velikim stalnim ansamblima dovela je do toga da najviše novca od ukupnog budžeta odlazi na isplatu plata glumcima i velikom broju zaposlenih (Narodno pozorište u Beogradu), a da se pozorišta onda manje bave marketingom i programima namenjenim animaciji nove publike, jer za to nema novca, ali prvenstveno nema interesovanja pozorišnih radnika.

Često kada pitate upravu pozorišta koja je njihova publika, reći će vam da su to ljudi od sedam do sedamdeset sedam, kao i da oni tačno znaju koja je njihova publika na osnovu podataka koje dobijaju sa blagajne.

Retka empirijska istraživanja

To su svakako uopštene izjave i razmišljanja, jer da biste znali ko je zaista vaša publika, morate da uradite empirijsko istraživanje iz kojeg ćete tačno znati odakle dolaze posetioci pozorišta, koliko godina imaju, čime se bave, kako provode slobodno vreme i šta očekuju od pozorišta. Tek nakon istraživanja bi pozorište trebalo i moglo da formira svoj repertoar ako bi strateški planiralo strukturu i profil svoje publike. Oslanjanje na potrebe i ukuse publike svakako ne bi automatski značilo njenom podilaženju, a ne bi značilo ni izvođenje bulevarskih predstava, vodvilja, lakih komedija ili tzv. kombi predstava. Naprotiv, istraživanje bi pomoglo pozorištu da ostvari punu „saradnju” sa publikom. Tokom istorije našeg pozorišta ima primera dobre prakse koji su pozitivno uticali na razvoj i stvaranje pozorišne publike. Širenje mreže pozorišta nakon 1945. godine i otvaranje velikog broja domova kulture u gotovo svim gradovima bivše Jugoslavije, ali i u ruralnim sredinama, omogućilo je da pozorište bude „svima” dostupno. Druga efikasna strategija bila je podsticanje amaterizma. U amaterskim pozorištima stasavaju glumci (na primer, Mirjana Karanović, Predrag Ejdus, Petar Božović), dok se stvaraoci-amateri susreću sa načinom rada u pozorištu, čime se kod njih podstiče ljubav prema ovoj umetnosti kako bi kasnije oni postali stalna pozorišna publika. Setimo se samo Teatra Levo, u kome su se izvodile čuvene „Rastibuđilizovane klejbezable”, predstava sa najvećim brojem izvođenja 1976, ali i amaterskog pozorišta „Abrašević”.

Tokom devedesetih godina prošlog veka, u vreme velike krize i građanskog rata, kada su se siromaštvo i strah osećali i na ulicama Beograda, u pozorištima se dešavala hiperprodukcija, što je apsurdno, ali je tako bilo. Pozorišta su morala da prežive i pronađu „novu” publiku. Tako se Beogradsko dramsko okrenulo komercijalnom repertoaru i postavilo komad Lenforda Vilsona „Zapali me”, za koji se tražila karte više. Publika je sedela na bočnom stepeništu uživajući u peripetijama jednog ljubavnog trougla. Prvi put je u našem pozorištu, upravo za tu predstavu, snimljen muzički spot, što je bio način da se dođe do publike i popularizuje pozorište. Nakon ove više nego uspešne prakse i Jugoslovensko dramsko pozorište je uradilo spot i song za predstavu „Plava ptica”, koji je i danas dostupan na jutjub kanalu. Ima puno dobrih primera marketinških aktivnosti, povezivanja sa drugim gradovima, festivalima, pozorištima, koji doprinose popularizaciji pozorišta. Tako Beogradsko dramsko pozorište organizuje gostovanja i koprodukcije sa zemljama regiona (Slovenija, Severna Makedonija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora) u okviru inicijative „Ruta”. Atelje 212 pokrenuo je svoj podkast u kome glumci i reditelji razgovaraju o ulogama, premijerama „opušteno” i zanimljivo. Program „Mladi pozorišni eksperti”, koji se organizuje u Narodnom pozorištu, okuplja srednjoškolce koji u radu sa profesionalnim rediteljem i dramaturgom upoznaju sve najvažnije teoretičare praktičare pozorišta – od Stanislavskog do Brehta – i realizuju svoje predstave.

Pozorišna nezavisna scena (Dah teatar) organizuje radionice i promociju svog rada na fakultetima i u školama. Takođe, Narodno pozorište u Beogradu organizuje i Dane otvorenih vrata sa ciljem da upozna publiku sa istorijom pozorišta, pozorišnom zgradom. Istraživanjem publike kod nas se, nažalost, bavi jedino Zavod za proučavanje kulturnog razvitka. Tokom proteklih desetak godina oni su objavili istraživanja dramske publike u Srbiji, publike Opere i Baleta Narodnog pozorišta, istraživanje kulturnih potreba studentske populacije. Predrag Cvetičanin objavio je i opsežnu studiju „Kulturne potrebe i navike građana Srbije i Makedonije”. Između ostalog, ova studija je pokazala da učesnici istraživanja često pružaju i socijalno prihvatljive odgovore i da ih je stid da kažu da posećuju koncerte turbo-folk muzike i umesto toga naglašavaju da odlaze na koncerte klasične muzike. Naravno, neminovno je da je dostupnost turbo-folk muzike i stvaranje „nacionalnih heroina” od pevačica siguran put ka propasti kulture, pozorišta i njene publike.

Ko je zaista publika?

Navedena istraživanja pokazala su da najveći procenat pozorišne publike čine visoko obrazovane žene. U pozorište najčešće odlaze stručnjaci: lekari, profesori, ekonomisti, kao i studenti, a sve je manje prodavaca, frizera. Publika najviše voli komedije i mjuzikle, spektakle, dela klasične književnosti i dramaturgije, dela koja su upoznali tokom svog školovanja, dok se o pozorištu najčešće informišu preko interneta ili putem preporuke prijatelja. Publika već ima izgrađene kulturne potrebe, ali ih i nedostatak slobodnog vremena i porodične obaveze odvajaju od pozorišta. Mlade publike do 20 godina ima veoma malo, kao i penzionera preko 65 godina jer im je pozorište daleko od kuće, ali im je i problem kako će posle predstave da se kasno vrate u svoje naselje. Iz svega navedenog se vidi sa koliko se problema pozorišta danas suočavaju, ali i koliko je znanja i promišljenosti potrebno da se kreira repertoar i da se razmišlja o stvaranju nove publike bez koje pozorišta nema. Ono što najviše zabrinjava jeste trenutno privremeno zatvaranje Narodnog pozorišta. Nezavisno da li su razlozi tehničke prirode ili je reč o nekoj vrsti cenzure, poruka koja se šalje javnosti je da nam ni nacionalno pozorište nije bitno, što publiku takođe baca u naručje masovne kulture, šunda i kiča. Nažalost, u svetu u kome je novac najveća vrednost za pozorište nema mnogo mesta jer je skupo, uvek je živa umetnost kritična i zabavna u isto vreme. Ali na nama je da razmislimo da li želimo samo elitno pozorište, namenjeno uvek istoj publici koja je već redovni posetilac kulturnih događaja, ili ćemo otvoriti nove scene, kulturne centre, decentralizovati kulturu, podsticati obrazovanje kroz dramsko stvaralaštvo tako stvarajući nove generacije radoznale publike.