Где је нестала позоришна публика
Истраживања су показала да највећи проценат позоришне публике чине високо образоване жене. У позориште најчешће одлазе стручњаци: лекари, професори, економисти, као и студенти. Младе публике до 20 година има веома мало, као и пензионера преко 65 година јер им је позориште далеко од куће, па је проблем како ће после представе да се касно врате у своје насеље
Недавно је на порталу „192.rs” објављено истраживање „Колико често посећујете позориште?”, које је показало забрињавајуће резултате. Од тридесет хиљада и петсто испитаника, чак 59 одсто грађана наше земље никада није било у позоришту, док оних који иду у позориште једном у неколико година има 23 одсто. Становника који више пута годишње практикују одлазак у позориште је 14 процената, а најмање је оних који у позориште иду редовно – њих је једва четири одсто.
Као разлоге незаинтересованости за посете позоришту, испитаници наводе деградацију културе генерално, скупе карте, али и недостатак позоришта у мањим местима, те је некима потребно да прођу и по сто километара како би могли да одгледају неку представу.
Проблем слабог и скоро непостојећег интересовања грађана за одлазак у позориште као и на друге културне догађаје врло је дубок и сложен и не може се једноставно објаснити. С једне стране, у последњих десетак година вредности нашег друштва су се промениле и одавно се култура, како су испитаници приметили, не сматра нечим важним. Потрошачко друштво, конзумеризам, популизам, „кафић култура” и потреба за забавом јесу опште прихваћени начини попуњавања слободног времена.
Наравно да је у савременом друштву, у коме грађани раде од девет до пет, трпе велике саобраћајне гужве, све сервисне информације добијају само на један клик, једноставније да потисну своје културне потребе, изолују се и утону у свет популарних серија, него да се спреме за одлазак у позориште. С друге стране, лако доступна повољна мода и близина тржних центара у великим градовима омогућава да лако трошимо и куповином „заваравамо” стрес. Доживљај уметности захтева преиспитивање себе и феномена заједнице, критичко размишљање, што се опет не слаже са доминантним стиловима живота нашег, али и друштва широм Европе. Опет, разлоге за слабу посећеност позоришта можемо да тражимо и у нашем позоришном систему, који се суштински није променио од када су основана наша национална позоришта: Српско народно позориште у Новом Саду 1861. и Народно позориште у Београду 1867. као субвенционисана позоришта која су под „капом” државе, што значи да не морају да се боре за сваког гледаоца, сваку продату улазницу. Још је Милутин Чекић, српски редитељ и креатор позоришног система између два светска рата, у својој студији „Позоришно питање” наглашавао да је највећи проблем нашег позоришта сложена администрација и бирократски однос руковођења институцијом. Оснивање и организација позоришта са великим сталним ансамблима довела је до тога да највише новца од укупног буџета одлази на исплату плата глумцима и великом броју запослених (Народно позориште у Београду), а да се позоришта онда мање баве маркетингом и програмима намењеним анимацији нове публике, јер за то нема новца, али првенствено нема интересовања позоришних радника.
Често када питате управу позоришта која је њихова публика, рећи ће вам да су то људи од седам до седамдесет седам, као и да они тачно знају која је њихова публика на основу података које добијају са благајне.
Ретка емпиријска истраживања
То су свакако уопштене изјаве и размишљања, јер да бисте знали ко је заиста ваша публика, морате да урадите емпиријско истраживање из којег ћете тачно знати одакле долазе посетиоци позоришта, колико година имају, чиме се баве, како проводе слободно време и шта очекују од позоришта. Тек након истраживања би позориште требало и могло да формира свој репертоар ако би стратешки планирало структуру и профил своје публике. Ослањање на потребе и укусе публике свакако не би аутоматски значило њеном подилажењу, а не би значило ни извођење булеварских представа, водвиља, лаких комедија или тзв. комби представа. Напротив, истраживање би помогло позоришту да оствари пуну „сарадњу” са публиком. Током историје нашег позоришта има примера добре праксе који су позитивно утицали на развој и стварање позоришне публике. Ширење мреже позоришта након 1945. године и отварање великог броја домова културе у готово свим градовима бивше Југославије, али и у руралним срединама, омогућило је да позориште буде „свима” доступно. Друга ефикасна стратегија била је подстицање аматеризма. У аматерским позориштима стасавају глумци (на пример, Мирјана Карановић, Предраг Ејдус, Петар Божовић), док се ствараоци-аматери сусрећу са начином рада у позоришту, чиме се код њих подстиче љубав према овој уметности како би касније они постали стална позоришна публика. Сетимо се само Театра Лево, у коме су се изводиле чувене „Растибуђилизоване клејбезабле”, представа са највећим бројем извођења 1976, али и аматерског позоришта „Абрашевић”.
Током деведесетих година прошлог века, у време велике кризе и грађанског рата, када су се сиромаштво и страх осећали и на улицама Београда, у позориштима се дешавала хиперпродукција, што је апсурдно, али је тако било. Позоришта су морала да преживе и пронађу „нову” публику. Тако се Београдско драмско окренуло комерцијалном репертоару и поставило комад Ленфорда Вилсона „Запали ме”, за који се тражила карте више. Публика је седела на бочном степеништу уживајући у перипетијама једног љубавног троугла. Први пут је у нашем позоришту, управо за ту представу, снимљен музички спот, што је био начин да се дође до публике и популаризује позориште. Након ове више него успешне праксе и Југословенско драмско позориште је урадило спот и сонг за представу „Плава птица”, који је и данас доступан на јутјуб каналу. Има пуно добрих примера маркетиншких активности, повезивања са другим градовима, фестивалима, позориштима, који доприносе популаризацији позоришта. Тако Београдско драмско позориште организује гостовања и копродукције са земљама региона (Словенија, Северна Македонија, Босна и Херцеговина, Црна Гора) у оквиру иницијативе „Рута”. Атеље 212 покренуо је свој подкаст у коме глумци и редитељи разговарају о улогама, премијерама „опуштено” и занимљиво. Програм „Млади позоришни експерти”, који се организује у Народном позоришту, окупља средњошколце који у раду са професионалним редитељем и драматургом упознају све најважније теоретичаре практичаре позоришта – од Станиславског до Брехта – и реализују своје представе.
Позоришна независна сцена (Дах театар) организује радионице и промоцију свог рада на факултетима и у школама. Такође, Народно позориште у Београду организује и Дане отворених врата са циљем да упозна публику са историјом позоришта, позоришном зградом. Истраживањем публике код нас се, нажалост, бави једино Завод за проучавање културног развитка. Током протеклих десетак година они су објавили истраживања драмске публике у Србији, публике Опере и Балета Народног позоришта, истраживање културних потреба студентске популације. Предраг Цветичанин објавио је и опсежну студију „Културне потребе и навике грађана Србије и Македоније”. Између осталог, ова студија је показала да учесници истраживања често пружају и социјално прихватљиве одговоре и да их је стид да кажу да посећују концерте турбо-фолк музике и уместо тога наглашавају да одлазе на концерте класичне музике. Наравно, неминовно је да је доступност турбо-фолк музике и стварање „националних хероина” од певачица сигуран пут ка пропасти културе, позоришта и њене публике.
Ко је заиста публика?
Наведена истраживања показала су да највећи проценат позоришне публике чине високо образоване жене. У позориште најчешће одлазе стручњаци: лекари, професори, економисти, као и студенти, а све је мање продаваца, фризера. Публика највише воли комедије и мјузикле, спектакле, дела класичне књижевности и драматургије, дела која су упознали током свог школовања, док се о позоришту најчешће информишу преко интернета или путем препоруке пријатеља. Публика већ има изграђене културне потребе, али их и недостатак слободног времена и породичне обавезе одвајају од позоришта. Младе публике до 20 година има веома мало, као и пензионера преко 65 година јер им је позориште далеко од куће, али им је и проблем како ће после представе да се касно врате у своје насеље. Из свега наведеног се види са колико се проблема позоришта данас суочавају, али и колико је знања и промишљености потребно да се креира репертоар и да се размишља о стварању нове публике без које позоришта нема. Оно што највише забрињава јесте тренутно привремено затварање Народног позоришта. Независно да ли су разлози техничке природе или је реч о некој врсти цензуре, порука која се шаље јавности је да нам ни национално позориште није битно, што публику такође баца у наручје масовне културе, шунда и кича. Нажалост, у свету у коме је новац највећа вредност за позориште нема много места јер је скупо, увек је жива уметност критична и забавна у исто време. Али на нама је да размислимо да ли желимо само елитно позориште, намењено увек истој публици која је већ редовни посетилац културних догађаја, или ћемо отворити нове сцене, културне центре, децентрализовати културу, подстицати образовање кроз драмско стваралаштво тако стварајући нове генерације радознале публике.
