Zabavni park za introverte
U svetu u kome svako gleda u svoj ekran usamljenost se nameće kao centralna emocija savremenog čoveka. Kroz razne neočekivane performativne elemente, instalacije i video najdirektnije se uočava autorkina rediteljska vokacija
U Domu kulture „Silosi Beograd” nedavno je predstavljena prva samostalna izložba rediteljke Maje Uzelac pod nazivom „Second Hand Emotion”. Konceptualno zamišljena kao multimedijalni vizuelni esej, izložba kombinuje fotografiju, performans, zvuk i prostornu instalaciju. Bazu izložbe čine autorkine fotografije koje su postavljene u formi diptiha, triptiha, kolona i redova, stvarajući ritmične narativne celine. Kroz svakodnevne rituale i savremene stereotipe izložba gradi eko-anksioznu zbirku poezije, govoreći univerzalnim jezikom slike.
„Second Hand Emotion” – naziv asocira na stih pesme „What’s Love Got To Do With It” Tine Tarner, koja kao muzički lajtmotiv u specijalnom muzičkom aranžmanu kompozitora Bojana Zulfikarpašića boji postavku. Kakve su to „polovne emocije” danas? To je čitav spektar emocija koje osećamo kroz tuđe oči, emocije koje su posredovane ekranima. U društvu spektakla koje Maja Uzelac indirektno osvetljava, stalno nam se poručuje kako treba da mislimo i šta treba da osetimo. Istovremeno, u svetu u kome svako gleda u svoj ekran usamljenost se nameće kao centralna emocija savremenog čoveka. „Ekrani mogu da budu i vrlo lepi, mogu da donesu puno inspiracije i znanja, ali kroz njih vrlo često dolazi zamka usamljenosti i osećanja nedovoljne vrednosti koje vidimo svuda oko nas. U svetu u kome je ’kako prodati’ jedina tema jako je teško ostati svoj i videti stvari onako kako ih vidiš, a ne onako kako ti se čini da bi bilo uputno ili tako da bi ti donelo bolju poziciju u društvu. Onaj ko odluči da bude svoj rizikuje usamljenost”, pojašnjava Maja Uzelac.
Sve fotografije na izložbi su nastale na stvarnim događajima i u privatnim trenucima, bez ideje da ikada budu prikazane u javnom prostoru. Postavka je zato u velikoj meri introspektivna, a s druge strane dovoljno ljudi se može identifikovati sa pojedinim situacijama, opšte poznatim motivima i prizorima. „Od mnogobrojnih privatnih fotografija, birala sam one koje se na neki način slažu. Retroaktivno sam promišljala situacije iz svog života, slike koje sam beležila i iščitavala značenje koje one za mene nose. Sama sam sebe u tom procesu iznenađivala jer sam dobijala neke nove uvide. Nije ovo splet nekih lepih slika, ali jeste splet nekih razmišljanja i zaključivanja koja nisu na prvu loptu i koja imaju nit koju gledalac treba da pronađe.” Utisak je da melanholija i suptilan nostalgični ton boje „Second Hand Emotion” jer, kako kaže Maja Uzelac, ima puno odsustva u izložbi. Radovi u odgovarajućem redosledu ispisuju krug života – od detinjstva do starosti – a sve vreme se provlači napetost između nade, očekivanja i stvarnosti.
Ova zanimljiva postavka sadrži elemente performansa koji unose trenutke neočekivane zabave. Zato je Maja Uzelac pozvala, a brojni građani se odazvali, na stručno vođenje kroz „Zabavni park za introverte”. „Generalno, izložbe budu na belim zidovima, a to nisam imala u Silosima. Zato sam na bele ploče štampala fotografije praćene tekstom koji je nekad zabeleška, nekad haiku... Fotografije grupisane na zidovima su usamljenička stvar. Umetnici i kustosi to vole, ali pošto nisam fotograf – doživela sam Silose kao prostor za igru.” Kroz razne neočekivane performativne elemente, instalacije i video, najdirektnije se uočava autorkina rediteljska vokacija, a to su upravo i najzanimljiviji segmenti izložbe. „To je neka vrsta ekstenzije sadržaja na slikama, neki interaktivni momenat koji se ne viđa na izložbama, a koji kod posetilaca razvija jedan novi impuls i izaziva želju za suptilnom igrom. To je mala provokacija i subverzija očekivanog u galerijskom prostoru.”
Rediteljski pečat očigledan je i kroz naraciju i način na koji su raspoređeni radovi, odnosno, kako se od početka do kraja postavke vodi posetilac kroz priču. Sve predstavljeno deo je zaokružene celine. Kao i u njenom filmskom stvaralaštvu, kamera je prisutna – između prizora i oka, dok se u pozadini neprestano smenjuju medijski narativi i internet pojednostavljenja. „Prisutna je filmska dramaturgija kroz pokušaj vođenja posetilaca strelicama, što predstavlja mali lov na blago, a s druge strane, to što se traži, na kraju jeste samo – emocija. Neko mi je tokom vođenja rekao da ga postavka podseća na čitanje knjige. Pritom je sve vreme prisutna muzika Bojana Zulfikarpašića sa semplovima iz pesme Tine Tarner, koji sve što se gleda i čita boje novim kolorom.” U oblandi zabavnog mogu se iščitati brojni slojevi i poruke.
I u najkonkretnijem smislu, na pojedinim radovima ispisane su poruke kao neizbežan deo naše svakodnevice. „Algoritam je ovih dana eskalirao kao glavni vodič kroz unutrašnje svetove i mi potpuno nesvesni posećujemo, kupujemo i radimo stvari. Smatramo da imamo slobodu izbora...”
Na temu potrage za slobodom, za koju autorka sugeriše da je naivna, izložba se završava društvenim komentarom. Poslednji eksponati su pendrek i šargarepa. Provokacija, strah ili nada? „Trenutak je dovoljno dramatičan da je nemoguće izbeći bilo kakav kontekst, jer usamljenost čoveka u ovom času deluje kao da je na neki način slomljena jednim zajedničkim naporom vezanim za ovo što gledamo proteklih godinu dana. To je tračak nade.”
Želimo da ovaj plamičak nade koji izložba na kraju nudi i potraje u stvarnosti.
Maja Uzelac je po vokaciji rediteljka i lingvistkinja. Zapamćena je kao autorka kultne TV emisije „Kulturni nokaut”, potom kao kolumnistkinja u vodećim novinama, časopisima i na portalima. Autorka je knjige „Prosto”. Rediteljka je nagrađivanih muzičkih spotova, modnih filmova i reklama, kao i dugometražnog dokumentarca „Ej, salaši” o jednoj epohi u odlasku kroz priču o Zvonku Bogdanu. Vlasnica je kreativnog studija i produkcije „Lava Pop”.
