Забавни парк за интроверте
У свету у коме свако гледа у свој екран усамљеност се намеће као централна емоција савременог човека. Кроз разне неочекиване перформативне елементе, инсталације и видео најдиректније се уочава ауторкина редитељска вокација
У Дому културе „Силоси Београд” недавно је представљена прва самостална изложба редитељке Маје Узелац под називом „Second Hand Emotion”. Kонцептуално замишљена као мултимедијални визуелни есеј, изложба комбинује фотографију, перформанс, звук и просторну инсталацију. Базу изложбе чине ауторкине фотографије које су постављене у форми диптиха, триптиха, колона и редова, стварајући ритмичне наративне целине. Kроз свакодневне ритуале и савремене стереотипе изложба гради еко-анксиозну збирку поезије, говорећи универзалним језиком слике.
„Second Hand Emotion” – назив асоцира на стих песме „What’s Love Got To Do With It” Тине Тарнер, која као музички лајтмотив у специјалном музичком аранжману композитора Бојана Зулфикарпашића боји поставку. Какве су то „половне емоције” данас? То је читав спектар емоција које осећамо кроз туђе очи, емоције које су посредоване екранима. У друштву спектакла које Маја Узелац индиректно осветљава, стално нам се поручује како треба да мислимо и шта треба да осетимо. Истовремено, у свету у коме свако гледа у свој екран усамљеност се намеће као централна емоција савременог човека. „Екрани могу да буду и врло лепи, могу да донесу пуно инспирације и знања, али кроз њих врло често долази замка усамљености и осећања недовољне вредности које видимо свуда око нас. У свету у коме је ’како продати’ једина тема јако је тешко остати свој и видети ствари онако како их видиш, а не онако како ти се чини да би било упутно или тако да би ти донело бољу позицију у друштву. Онај ко одлучи да буде свој ризикује усамљеност”, појашњава Маја Узелац.
Све фотографије на изложби су настале на стварним догађајима и у приватним тренуцима, без идеје да икада буду приказане у јавном простору. Поставка је зато у великој мери интроспективна, а с друге стране довољно људи се може идентификовати са појединим ситуацијама, опште познатим мотивима и призорима. „Од многобројних приватних фотографија, бирала сам оне које се на неки начин слажу. Ретроактивно сам промишљала ситуације из свог живота, слике које сам бележила и ишчитавала значење које оне за мене носе. Сама сам себе у том процесу изненађивала јер сам добијала неке нове увиде. Није ово сплет неких лепих слика, али јесте сплет неких размишљања и закључивања која нису на прву лопту и која имају нит коју гледалац треба да пронађе.” Утисак је да меланхолија и суптилан носталгични тон боје „Second Hand Emotion” јер, како каже Maja Узелац, има пуно одсуства у изложби. Радови у одговарајућем редоследу исписују круг живота – од детињства до старости – а све време се провлачи напетост између наде, очекивања и стварности.
Ова занимљива поставка садржи елементе перформанса који уносе тренутке неочекиване забаве. Зато је Маја Узелац позвала, а бројни грађани се одазвали, на стручно вођење кроз „Забавни парк за интроверте”. „Генерално, изложбе буду на белим зидовима, а то нисам имала у Силосима. Зато сам на беле плоче штампала фотографије праћене текстом који је некад забелешка, некад хаику... Фотографије груписане на зидовима су усамљеничка ствар. Уметници и кустоси то воле, али пошто нисам фотограф – доживела сам Силосе као простор за игру.” Кроз разне неочекиване перформативне елементе, инсталације и видео, најдиректније се уочава ауторкина редитељска вокација, а то су управо и најзанимљивији сегменти изложбе. „То је нека врста екстензије садржаја на сликама, неки интерактивни моменат који се не виђа на изложбама, а који код посетилаца развија један нови импулс и изазива жељу за суптилном игром. То је мала провокација и субверзија очекиваног у галеријском простору.”
Редитељски печат очигледан је и кроз нарацију и начин на који су распоређени радови, односно, како се од почетка до краја поставке води посетилац кроз причу. Све представљено део је заокружене целине. Kао и у њеном филмском стваралаштву, камера је присутна – између призора и ока, док се у позадини непрестано смењују медијски наративи и интернет поједностављења. „Присутна је филмска драматургија кроз покушај вођења посетилаца стрелицама, што представља мали лов на благо, а с друге стране, то што се тражи, на крају јесте само – емоција. Неко ми је током вођења рекао да га поставка подсећа на читање књиге. Притом је све време присутна музика Бојана Зулфикарпашића са семпловима из песме Тине Тарнер, који све што се гледа и чита боје новим колором.” У обланди забавног могу се ишчитати бројни слојеви и поруке.
И у најконкретнијем смислу, на појединим радовима исписане су поруке као неизбежан део наше свакодневице. „Алгоритам је ових дана ескалирао као главни водич кроз унутрашње светове и ми потпуно несвесни посећујемо, купујемо и радимо ствари. Сматрамо да имамо слободу избора...”
На тему потраге за слободом, за коју ауторка сугерише да је наивна, изложба се завршава друштвеним коментаром. Последњи експонати су пендрек и шаргарепа. Провокација, страх или нада? „Тренутак је довољно драматичан да је немогуће избећи било какав контекст, јер усамљеност човека у овом часу делује као да је на неки начин сломљена једним заједничким напором везаним за ово што гледамо протеклих годину дана. То је трачак наде.”
Желимо да овај пламичак наде који изложба на крају нуди и потраје у стварности.
Маја Узелац је по вокацији редитељка и лингвисткиња. Запамћена је као ауторка култне ТВ емисије „Културни нокаут”, потом као колумнисткиња у водећим новинама, часописима и на порталима. Ауторка је књиге „Просто”. Редитељка је награђиваних музичких спотова, модних филмова и реклама, као и дугометражног документарца „Еј, салаши” о једној епохи у одласку кроз причу о Звонку Богдану. Власница је креативног студија и продукције „Лава Поп”.
