Ne raditi ništa
Moja majka, šta god treba da uradi, kaže da je „oposlila”. Kao da je život jedna velika stvar koja treba da se „oposli”, jedan monolit koji treba da se delje dok se ne pretvori u prah
VELIKI ODMOR
Milica Vučković
Sedim na Belavisti, gledam u crkvu, u konobi „Kod Špira” svira lagani džez. Po svoj prilici, trebalo bi da se zavalim među prugaste jastuke, dignem glavu ka suncu i uživam. Umesto toga, srce mi kuca u grlu, a ruke mi se blago tresu dok motam cigaretu. Ovo je prvi sat koji provodim bez dece u poslednjih nekoliko nedelja. Dok sam izlazila, čula sam sina do prizemlja kako plače, a mi živimo na četvrtom spratu, ćerku sam ostavila sa temperaturom. Ne brinite, sa ocem su. Kako to sa malom decom biva, ovo je treća tura temperatura, kašlja, inhalacija, noska, beroduala, to su termini u kojima se moje misli svakodnevno kreću; naravno, pored ovih standardnih svakodnevnih pitanja „šta ću za ručak” i „je li gotova mašina”, ali – ko će da sluša o tome. „Majčinstvo je usamljenički posao”, kako reče moja Jela. Nedeljama nisam radila na romanu, ali u njemu živim svaku noć kada legnem, pišem crtice u glavi, smišljam slike koje ne zapisujem jer svako veče ubeđujem sebe da ću ih se izjutra još sećati. Svaku zaboravim, skupljam nekakve ostatke tih ideja dok skupljam i hranu sa poda oko hranilice. Juče smo u Trebinje na autobus ispratili moju prijateljicu Maju, profesorku na fakultetu u Istočnom Sarajevu. Svaki mi rastanak sa prijateljicama teško pada jer, kako kažu, „it takes a village”, kako je zbilja lakše kada imaš neku žensku ruku kraj sebe da pruži pomoć i kada ne tražiš. Proveli smo skupa četiri dana, obišli Lovćen, moja ćerka je napokon upoznala svog omiljenog druga Njegoša. Pričali smo sa njim, gledali u zlatnu kupolu nad njim kakva se jedino na svetu još uvek nalazi u Aja Sofiji, pod crnim zastorima. Sa kamenog guvna, kroz maglu i sitne kapi kiše, gledali smo čitav svet. Kada smo silazili natrag, ćerka me je pitala zašto su Njegošu cipele ukrivo… Nije htela da pita njega da ga ne uvredi. U povratku smo svratili u Tivat na ručak, gledali u visoke jarbole jedrilice „Jadran”, a potom obišli drugara monaha u manastiru na Ostrvu cveća. Taj dan, čini se, trajao je bezbroj dana. To su oni dani iz kojih čovek crpi energiju za naredne mesece. Sedmicu pre Maje bili su mi ovde, u Novom, moji roditelji. Planirali smo svašta, stigli ponešto, ali su ponovo ostali kratko. Starim ljudima je izlazak iz komfor zone teška rabota. „U Beogradu je jesen, a mi još uvek idemo na plažu”, kažem majci. Moja majka je zimogrožljiva. Kaže: „Dogodine, zdravlja Bože, duže ćemo.” Dogodine, moja mama, kažem i ja, iako odavno ne pravim više planove. Dogodine… To je neki drugi život, daj Bože pa da bude tako. Moja prijateljica Marija iz Ženeve kaže da treba na primeru naših majki da naučimo kako da budemo zadovoljne majke. Srećnice smo što nam to možda i pođe za rukom, jer nam se život, za razliku od naših majki, ne svodi na održavanje puke egzistencije, na neprestanu borbu. Moj život jesu moja deca, ali su i moje slike i knjige. Moja majka, šta god treba da uradi, kaže da je „oposlila”. Kao da je život jedna velika stvar koja treba da se „oposli”, jedan monolit koji treba da se delje dok se ne pretvori u prah. I ja sam takva. Mi, ćerke, to nasleđujemo. Moj muž nije takav, muška deca uglavnom ne nasleđuju to breme. Ja učim od muža, učim kako to da ne prenesem na svoju ćerku. Učim je, ili bolje, učimo je skupa da, izvinite na rečniku, treba da se zajebava. Da treba neprestano i uporno da se šali, da ne shvata život previše ozbiljno. Da ne mora, da ništa ne mora. Pa kako joj bude.
Život me je naučio da svaki trenutak treba da provodimo sa ljudima koje volimo, međutim, čovek to uporno zaboravlja, a život ga, s vremena na vreme, tome podseti. Naročito danas, kada se svi nešto čujemo i viđamo na slikama, a ne posedimo skupa ni sat vremena mesečno, ne zavaljujemo se u prugaste jastuke, ne gledamo u sunce, ne umemo da ne radimo ništa. I evo, posle svega ovih nekoliko rečenica, udahnula sam duboko. Zaboravila sam na berodual, noska, brufen, ručak. A da, moram da požurim kući da pre popodnevnog spavanja kupim digitalni toplomer, izvinite me. Imam još pet minuta da sedim kod Špira, nemojte mi zameriti, idem sada da ne radim ništa. Adio!
