Не радити ништа

ВЕЛИКИ ОДМОР

Милица Вучковић

Седим на Белависти, гледам у цркву, у коноби „Код Шпира” свира лагани џез. По свој прилици, требало би да се завалим међу пругасте јастуке, дигнем главу ка сунцу и уживам. Уместо тога, срце ми куца у грлу, а руке ми се благо тресу док мотам цигарету. Ово је први сат који проводим без деце у последњих неколико недеља. Док сам излазила, чула сам сина до приземља како плаче, а ми живимо на четвртом спрату, ћерку сам оставила са температуром. Не брините, са оцем су. Како то са малом децом бива, ово је трећа тура температура, кашља, инхалација, носка, беродуала, то су термини у којима се моје мисли свакодневно крећу; наравно, поред ових стандардних свакодневних питања „шта ћу за ручак” и „је ли готова машина”, али – ко ће да слуша о томе. „Мајчинство је усамљенички посао”, како рече моја Јела. Недељама нисам радила на роману, али у њему живим сваку ноћ када легнем, пишем цртице у глави, смишљам слике које не записујем јер свако вече убеђујем себе да ћу их се изјутра још сећати. Сваку заборавим, скупљам некакве остатке тих идеја док скупљам и храну са пода око хранилице. Јуче смо у Требиње на аутобус испратили моју пријатељицу Мају, професорку на факултету у Источном Сарајеву. Сваки ми растанак са пријатељицама тешко пада јер, како кажу, „it takes a village”, како је збиља лакше када имаш неку женску руку крај себе да пружи помоћ и када не тражиш. Провели смо скупа четири дана, обишли Ловћен, моја ћерка је напокон упознала свог омиљеног друга Његоша. Причали смо са њим, гледали у златну куполу над њим каква се једино на свету још увек налази у Аја Софији, под црним засторима. Са каменог гувна, кроз маглу и ситне капи кише, гледали смо читав свет. Када смо силазили натраг, ћерка ме је питала зашто су Његошу ципеле укриво… Није хтела да пита њега да га не увреди. У повратку смо свратили у Тиват на ручак, гледали у високе јарболе једрилице „Јадран”, а потом обишли другара монаха у манастиру на Острву цвећа. Тај дан, чини се, трајао је безброј дана. То су они дани из којих човек црпи енергију за наредне месеце. Седмицу пре Маје били су ми овде, у Новом, моји родитељи. Планирали смо свашта, стигли понешто, али су поново остали кратко. Старим људима је излазак из комфор зоне тешка работа. „У Београду је јесен, а ми још увек идемо на плажу”, кажем мајци. Моја мајка је зимогрожљива. Каже: „Догодине, здравља Боже, дуже ћемо.” Догодине, моја мама, кажем и ја, иако одавно не правим више планове. Догодине… То је неки други живот, дај Боже па да буде тако. Моја пријатељица Марија из Женеве каже да треба на примеру наших мајки да научимо како да будемо задовољне мајке. Срећнице смо што нам то можда и пође за руком, јер нам се живот, за разлику од наших мајки, не своди на одржавање пуке егзистенције, на непрестану борбу. Мој живот јесу моја деца, али су и моје слике и књиге. Моја мајка, шта год треба да уради, каже да је „опослила”. Као да је живот једна велика ствар која треба да се „опосли”, један монолит који треба да се деље док се не претвори у прах. И ја сам таква. Ми, ћерке, то наслеђујемо. Мој муж није такав, мушка деца углавном не наслеђују то бреме. Ја учим од мужа, учим како то да не пренесем на своју ћерку. Учим је, или боље, учимо је скупа да, извините на речнику, треба да се зајебава. Да треба непрестано и упорно да се шали, да не схвата живот превише озбиљно. Да не мора, да ништа не мора. Па како јој буде.

Живот ме је научио да сваки тренутак треба да проводимо са људима које волимо, међутим, човек то упорно заборавља, а живот га, с времена на време, томе подсети. Нарочито данас, када се сви нешто чујемо и виђамо на сликама, а не поседимо скупа ни сат времена месечно, не заваљујемо се у пругасте јастуке, не гледамо у сунце, не умемо да не радимо ништа. И ево, после свега ових неколико реченица, удахнула сам дубоко. Заборавила сам на беродуал, носка, бруфен, ручак. А да, морам да пожурим кући да пре поподневног спавања купим дигитални топломер, извините ме. Имам још пет минута да седим код Шпира, немојте ми замерити, идем сада да не радим ништа. Адио!