Digitalni poredak i ljudske vrednosti
Napredak u tehnološkom smislu ne znači i napredak čovečnosti. Štaviše, sa zloupotrebama tehnološkog napretka, koje unazađuju čovečanstvo, iskrsava pitanje kolektivne bezbednosti zbog koje se – ubeđuju nas – „moramo” odreći pojedinačne slobode
SOCIOLOGIJA
Boris Jašović
Nedavno je veštačka inteligencija poručila naučnicima (parafraziram) da će doći do nevolje ukoliko pokušaju da je isključe. Možda je priča prenaduvana, a možda se Hal iz Kjubrikove i Klarkove Odiseje već pojavio u stvarnosti. Kako god bilo, pomenuta pretnja je poput injekcije koja nam ubrizgava jaku dozu pesimizma povodom čitave te transhumanističke ideje o prevlasti mašina. Optimisti nas, s druge strane, uveravaju da nema mesta panici i crnim mislima budući da veštačku inteligenciju kontrolišu ljudi. Rekao bih, međutim, da je nevolja baš u tome i da je pravi izvor opasnosti po civilizaciju upravo ljudski faktor, koji je i stvorio natprosečno inteligentnu mašinu ne shvatajući do kraja njene potencijale, naročito one koji se kreću u pravcu tamne strane mogućeg. Jer ako je veštačka inteligencija, poput Geteovog čovečuljka, plod saveza između ljudskog uma i mefistofelovske namere, a čini se da jeste, onda svašta možemo očekivati u bliskoj budućnosti, uključujući i sudbinu Zamjatinovog De-503.
Ovo, međutim, nije distopijski tekst o ratu između ljudi i mašina koji je opevan u jednoj ovdašnjoj popularnoj pesmi, već je tekst o gvozdenoj peti, ali ne o onoj o kojoj je pisao Džek London u istoimenom romanu, već o današnjoj globalističkoj, autoritarnoj koja se (pritiskajući nas), predstavlja kao autoritativna i dobronamerna. Ipak, između autoritativnog i autoritarnog postoje krupne razlike. Vlast koja građane tretira kao ravnopravne članove zajednice, koja radi u njihovom interesu, polaže im račune za svoje postupke i zasniva se na racionalnom poštovanju zakona (i duha zakona) jeste demokratska – autoritativna vlast. Vlast koja pravi podele u narodu, koja radi u vlastitom interesu, ne odgovara građanima za svoje postupke i postavlja se iznad zakona jeste nedemokratska – autoritarna vlast. Poverujemo li za trenutak vlastitim očima (što nije tako lako u današnjem vremenu), shvatićemo da se ovakva autoritarna i nedemokratska vlast obrazuje, bolje reći – centralizuje, prvenstveno na planetarnom nivou. Ipak, pritiska nas tek toliko da pod njenim „nežnim“ pritiskom neometano nastavimo da „uživamo“ u iluziji da pritisak koji osećamo postoji isključivo radi nas samih i našeg dobra. U to nas ubeđuju.
Robotizacija i demokratsko društvo
Slično je i sa kontrolisanjem naših života i načinima upravljanja njima, koji se takođe mogu dovesti u vezu s pritiskom gvozdene pete. Poručuju nam da bismo se, da nema takvog autoritarnog „štimunga”, osećali nebezbedno. A da li bismo? Ili nas u to ubeđuju oni koji su plaćeni da ubeđuju? Zato pravo pitanje glasi: Da li smo trenutno nebezbedniji mi ili nečiji kapital i investicije? Ko kontroliše kontrolore i gvozdenu petu koja nas pritiska „za naše dobro”? Na kraju krajeva, o kakvom se tu autoritetu radi? Autoritet podrazumeva društveni odnos u kome pojedinac, grupa, organizacija ili ustanova poseduju ugled zasnovan na poverenju koje im se poklanja. Takvo poverenje može biti zasnovano na iskustvu komunikacije sa autoritetom, ali i bazirano na autonomiji samog autoriteta. Šta, međutim, ako je autoritet (pre svega onaj globalni) bezličan? Ili šta ukoliko je iskustvo komunikacije sa autoritetom (na lokalnom nivou) izuzetno loše, dok je sam autoritet lišen autonomije? Da li se tada može govoriti o nesuverenom sistemu u kojem prevladavaju autoritarni odnosi i obrasci ponašanja i delovanja? I da li iza autoritarnih odnosa stoje autoritarni pojedinci koji neretko funkcionišu mehanički, poput robota?
Robotizacija čoveka, kao što je davnih dana primetio sociolog Rajt Mils, ne predstavlja samo problem pojedinca već i problem ljudskih vrednosti, što nas u krajnjoj instanci vodi problemu demokratskog društva – i kao činjenice, i kao ideala. Naime, pod pritiskom gvozdene pete, kojom upravljaju mediokriteti čija osrednjost, nakon što se dokopaju moći, isplivava na površinu poput taloga sa dna seoske bare (globalnoseoske, da budem precizniji), društvima se, poput zaraze, širi mediokritetstvo koje prerasta u ozbiljan strukturni problem.
Zamislimo za trenutak petu od gvožđa koja pritiska površinu zaleđenog jezera i led koji pod pritiskom puca, što iz ptičije perspektive izgleda kao da se tanke linije iz epicentra šire u različitim pravcima obrazujući nešto nalik crtežu paukove mreže. Takav je otprilike (sociološkom maštom predočen), kroki strukture koja simbolizuje savremeni digitalni poredak koji na raznim tačkama, nivoima i čvorištima, opslužuju mediokriteti neretko lišeni sopstvenog Ja. Ne, nije isključivo u pitanju negativna selekcija kadrova nauštrb ideala opšteg dobra zajednice, premda takva selekcija igra bitnu ulogu u sveopštem sunovratu. Još je Hana Arent, promišljajući o zločinima Adolfa Ajhmana - bitnog šrafa u mehanizmu nacističkog režima, zapazila da su upravo obični ljudi, mediokriteti bez sopstvenog Ja, u ogromnoj meri zaslužni za opstajanje i funkcionisanje zla! Neki od njih to rade svesno, izvršavajući naredbe pretpostavljenih, u čemu vide izraz profesionalizma i dužnosti, drugi pak to čine nesvesno ili racionalizujući sopstvene postupke, treći iz slepe vere u ispravnost vlastitih postupaka. Reč je o odnosu uzajamnog „hranjenja“ mediokritetstvom, koji počiva na principu povratne sprege i koji, poznato nam je to iz prošlosti, može voditi zastrašujućim ishodima.
Pitanje slobode
Zamislimo sada ljude bez sopstvenog Ja koji u ovom trenutku preuzimaju komandu nad veštačkom inteligencijom koja upravlja globalnim sistemima! Ne pitajući nas za mišljenje (što jeste ključni problem demokratije), oni ucrtavaju pravce razvoja, trasiraju puteve „napretka”, projektuju rizične „prečice” ne bi li skratili rastojanje između sadašnjosti i budućnosti (sutra već danas!), što je apsurd koji prevazilazi i onaj kamijevski. U organizacionom smislu, međutim, tu nema ničeg spornog, naprotiv, reč je o pitanju koje se tiče mehanizma odlučivanja koji se prihvata kao prirodna nužnost – katkada kao lepo vreme, katkada kao nepogoda, ali redovno kao nešto na šta ne možemo uticati. I to je ozbiljan problem koji se tiče demokratije koja upravo podstiče ljude da aktivno učestvuju u odlučivanju i kontrolišu one koji u njihovo ime donose odluke. Na kraju krajeva, to je i pitanje slobode. Pitanje koje će nas, ukoliko pokušamo da na njega odgovorimo, suočiti sa dva krupna problema usled kojih se sloboda danas i nalazi tu gde jeste – ispod gvozdene pete! Prvi problem je što današnji upravljači trendovima, i našim životima, žrtvuju sopstvenu i tuđu (našu) slobodu na oltaru efikasnosti, potvrđujući time nadmoć svoje mediokritetske prirode, budući da čovek nije čovek bez slobode i gubi se služenjem apstrakcijama po cenu vlastitog Ja. Drugi, možda veći problem je što u većini slučajeva ljudi danas ne žele da budu slobodni! Ili nisu voljni, ili nisu u stanju da, kao što je primetio Rajt Mils, steknu razum koji je uslov za praktikovanje slobode. Zato je uloga mislećeg čoveka danas – Mils bi dodao uloga sociologa – da neprestano ukazuje na vrednosti slobode i razuma koji su neophodni za derobotizaciju ljudi i uklanjanje gvozdene pete koja ih pritiska i tlači.
