Goveđi, u saftu

Stariji među nama će se svakako setiti koliko smo se svojevremeno sprdali na račun komšijskih fašista koji su se, u nastojanju da stvore svoju nezavisnu državu, upinjali da izgrade i svoj novogovor. Danas niko ne može pouzdano da kaže da li je zaista okolotrbušni pantalonodržač bila reč kojom su u „Endehaziji” označavali kaiš, niti da li oluk stvarno postao okolokućno vodopišalo. Ili se apsurd stvarnosti izjednačio sa karikaturom. Novogovor NDH smo s pravom ismevali, ali koliko god apsurdan, on je barem imao jasan – politički – cilj.

Sve češće kad otvorim novine ili upalim televizor da ispratim neki govorni program ili odgledam sportski prenos, pitam se šta je svrha današnjeg urušavanja srpskog jezika, sistematskog i tvrdoglavog obesmišljavanja svakodnevnog govora. Tim pre što se to dešava upravo u vreme kad se zadrti nacionalisti dušebrižnički bore za očuvanje i veličanje ćirilice – dakako, prezrenjem latinice i svih onih koji se njom služe kao drugim, po Ustavu ravnopravnim, pismom srpskog jezika.

Mala digresija. Pre par godina nekoliko naših najuglednijih izdavača došlo je na udar kritike što ne objavljuju knjige isključivo na ćirilici, bez obzira na to što bi to znatno umanjilo potencijalni broj njihovih čitalaca. Kamo lepe sreće kad bi ti branitelji srpskog jezika primenili ista stroga merila na njegovo leksičko očuvanje! Nasuprot tome, umesto – recimo – očekivanog preimenovanja reči „donator” u „darodavac”, ljudi kojima je jezik alat agresivno i uporno se nadmeću u ačenju, i to najradije govoreći za sredstva javnog informisanja. Truju narod lošim jezikom.

Otkad sam prvi put pisao o nakaznom jeziku pomodaraca koji se „prave Englezi”, pa govore „auč, vau, ups”, kao junaci američkih stripova, pomirio sam se sa činjenicom da neuki ugostitelji nude u svom jelovniku „slajsove šunke” i da sve živo po radnjama na sniženju prodaje neki „Sale”, čije ime piše (latinicom) na izlozima, ali se prosto naježim kad naši vajni analitičari krenu da procesuiraju, targetiraju, aboliraju i involviraju. Valjda im ne zvuči dovoljno belosvetski i učeno da „pokreću postupak”, „ciljaju”, „pomiluju” i „učestvuju”.

Malograđanski duh

To me podseća ne trenutak u našoj političkoj istoriji kad je doživotni predsednik SFRJ Josip Broz Tito, kome srpski nikad nije bio baš jaka strana, izmislio kovanicu „asambleja” za našu običnu reč „skupština”. Politički čankolizi svih nivoa su istog dana počeli da se utrkuju ko će prvi da izgovori istu, dotad nepostojeću, reč kao da je ona oduvek bila deo srpskog govora. To je potrajalo neko vreme, pa izašlo iz mode. Reklo bi se – svako čudo za tri dana. Ali, đavola! Ovom današnjem ačenju ne vidi se kraja i sve je gore i gore. Više ga je nego kružnih tokova u beogradskom saobraćaju! Povrh svega, ne predvodi ga neka autoritarna figura kojoj niko ne sme da prigovori, već malograđanski duh vremena.

Ranije je bilo dovoljno reći da se neko dobro oblači ili da ima dobar stil; danas nema stil, već „stajling”, kao što osobe više ne nose odeću već – „autfit”. Paradoksalno, u vreme kad je Beograd bio kosmopolitski velegrad, njegovi stanovnici su govorili mnogo čistijim jezikom. Danas se stiče utisak da im njihov maternji jezik teško pada pa svi govore kao deca negdašnjih gastarbajtera s kalkovima iz stranih jezika koji na srpskom zvuče, najblaže rečeno, nakaradno. Sve češće se čuje da nešto ili neko „pravi razliku” (od čega?), što na engleskom zvuči potpuno pravilno („makes the difference”), ali na srpskom nikako; uzaludno pokušavam da ubedim zemljake da je skroz pogrešno reći „najbolji ikada”, jer ikada znači „bilo kada”, a ne uvek, stalno; na srpskom je jedino pravilno reći da je neko najbolji svih vremena ili najbolji dosad iako se na engleskom to kaže „best ever”.

Već izvesno vreme gledam bez tona prenose sportskih takmičenja. Neću da se nerviram, i to ne zbog sporta. Dovoljna mi je slika na TV ekranu i nije mi potrebno da mi od sporta pažnju odvraća sve zagađeniji jezik naših reportera koji svojim govorom utiču na milione gledalaca. Za njih je Đoković odavno „najbolji ikada”, on „brejkuje” kao od šale svoje protivnike (u prevodu na srpski: oduzima im servis) i najbolje od svih „riternira” (u prevodu: vraća servis). Ne udara lopticu bekhendom i forhendom, već „iz bekhenda” i „iz forhenda”, kao da su bekhend i forhend neka mesta sa kojih kreće udarac, a ne dva osnovna zamaha reketom. Najnoviji biser koji sam nedavno čuo u komentaru jednog teniskog meča na našoj televiziji je da je izvesni igrač svog protivnika „rutinirao”, čime se valjda želelo reći da ga je bez napora pobedio.

Aman, pobogu!

Ima li kraja ačenju? Odavno je javna tajna da je u novinarskim redakcijama sve manje lektora i korektora (ako ih uopšte ima) i da bukvalno nema nikoga ko će se postarati da ljudi koji se usmeno i pismeno obraćaju svom narodu nauče svoj jezik. Ne tražim da budu Ciceroni, samo da nas ne brukaju. A brukaju nas najviše ljudi kojima je jezik zanat ili bar važan deo njihovog zanata. Enigmatičari, na primer.

Nebulozni odgovori na nebulozna pitanja

Svojevremeno sam posvetio jedan tekst u ovom dodatku besmislicama, materijalnim greškama i izmišljotinama na koje se nailazi u ukrštenicama. To je izazvalo burnu reakciju srpskih enigmatičara koji su se osetili čehovski povređenim, pa su mi stavili na znanje da u svakoj struci ima žita i kukolja i da nije lepo da ih sve trpam u istu vreću. U međuvremenu, korov je iždžigljao mnogo brže od engleske trave.

U ranoj mladosti, rešavanje ukrštenih reči bilo mi je deo opšteg obrazovanja; danas je to moj privatni humoristički program dok pokušavam da odgonetnem nebulozne odgovore na nebulozna pitanja. Ako niste znali, onomatopeja kmečanja je „kme”, a lopta ima vrh i zove se „kalota”. Još čekam da se dični enigmatičari odluče da li je kikot tihi ili glasan smeh, a novela kratka ili dugačka priča (obaška što nije ni jedno ni drugo, već poseban oblik književnog izražavanja).

Da rezimiram umesto da u beskonačnost nabrajam enigmatske besmislice: one se mogu svrstati na materijalne greške u značenju reči (melodija nije arija, karoserija nije šasija, skorojević nije sinonim za snoba), na izmišljanje reči koje bi gramatički bile moguće, ali koje ne postoje (u boji – „nebeo”) i na verbalne besmislice (bezbroj nepostojećih skraćenica kojima bih dodao sopstveni obol: UNE – ukrštenica neukog enigmate!).

Očuvanjem jezika se čuva identitet naroda koji njim govori. Ako nam je stalo do našeg identiteta, umesto besmislene kvazipatriotske izreke „Niko nema što Srbin imade”, bolje bi nam bilo da čuvamo ono što sem nas zaista niko „ne imade” – naš jezik. Kad već svet tvrdi kako su naši ljudi daroviti za učenje stranih jezika, zar nije vreme da naučimo i sopstveni? Kako nam najbliži ne bi ostao goveđi u saftu.