Говеђи, у сафту

Старији међу нама ће се свакако сетити колико смо се својевремено спрдали на рачун комшијских фашиста који су се, у настојању да створе своју независну државу, упињали да изграде и свој новоговор. Данас нико не може поуздано да каже да ли је заиста околотрбушни панталонодржач била реч којом су у „Ендехазији” означавали каиш, нити да ли олук стварно постао околокућно водопишало. Или се апсурд стварности изједначио са карикатуром. Новоговор НДХ смо с правом исмевали, али колико год апсурдан, он је барем имао јасан – политички – циљ.

Све чешће кад отворим новине или упалим телевизор да испратим неки говорни програм или одгледам спортски пренос, питам се шта је сврха данашњег урушавања српског језика, систематског и тврдоглавог обесмишљавања свакодневног говора. Тим пре што се то дешава управо у време кад се задрти националисти душебрижнички боре за очување и величање ћирилице – дакако, презрењем латинице и свих оних који се њом служе као другим, по Уставу равноправним, писмом српског језика.

Мала дигресија. Пре пар година неколико наших најугледнијих издавача дошло је на удар критике што не објављују књиге искључиво на ћирилици, без обзира на то што би то знатно умањило потенцијални број њихових читалаца. Камо лепе среће кад би ти бранитељи српског језика применили иста строга мерила на његово лексичко очување! Насупрот томе, уместо – рецимо – очекиваног преименовања речи „донатор” у „дародавац”, људи којима је језик алат агресивно и упорно се надмећу у ачењу, и то најрадије говорећи за средства јавног информисања. Трују народ лошим језиком.

Откад сам први пут писао о наказном језику помодараца који се „праве Енглези”, па говоре „ауч, вау, упс”, као јунаци америчких стрипова, помирио сам се са чињеницом да неуки угоститељи нуде у свом јеловнику „слајсове шунке” и да све живо по радњама на снижењу продаје неки „Сале”, чије име пише (латиницом) на излозима, али се просто најежим кад наши вајни аналитичари крену да процесуирају, таргетирају, аболирају и инволвирају. Ваљда им не звучи довољно белосветски и учено да „покрећу поступак”, „циљају”, „помилују” и „учествују”.

Малограђански дух

То ме подсећа не тренутак у нашој политичкој историји кад је доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито, коме српски никад није био баш јака страна, измислио кованицу „асамблеја” за нашу обичну реч „скупштина”. Политички чанколизи свих нивоа су истог дана почели да се утркују ко ће први да изговори исту, дотад непостојећу, реч као да је она одувек била део српског говора. То је потрајало неко време, па изашло из моде. Рекло би се – свако чудо за три дана. Али, ђавола! Овом данашњем ачењу не види се краја и све је горе и горе. Више га је него кружних токова у београдском саобраћају! Поврх свега, не предводи га нека ауторитарна фигура којој нико не сме да приговори, већ малограђански дух времена.

Раније је било довољно рећи да се неко добро облачи или да има добар стил; данас нема стил, већ „стајлинг”, као што особе више не носе одећу већ – „аутфит”. Парадоксално, у време кад је Београд био космополитски велеград, његови становници су говорили много чистијим језиком. Данас се стиче утисак да им њихов матерњи језик тешко пада па сви говоре као деца негдашњих гастарбајтера с калковима из страних језика који на српском звуче, најблаже речено, накарадно. Све чешће се чује да нешто или неко „прави разлику” (од чега?), што на енглеском звучи потпуно правилно („makes the difference”), али на српском никако; узалудно покушавам да убедим земљаке да је скроз погрешно рећи „најбољи икада”, јер икада значи „било када”, а не увек, стално; на српском је једино правилно рећи да је неко најбољи свих времена или најбољи досад иако се на енглеском то каже „best ever”.

Већ извесно време гледам без тона преносе спортских такмичења. Нећу да се нервирам, и то не због спорта. Довољна ми је слика на ТВ екрану и није ми потребно да ми од спорта пажњу одвраћа све загађенији језик наших репортера који својим говором утичу на милионе гледалаца. За њих је Ђоковић одавно „најбољи икада”, он „брејкује” као од шале своје противнике (у преводу на српски: одузима им сервис) и најбоље од свих „ритернира” (у преводу: враћа сервис). Не удара лоптицу бекхендом и форхендом, већ „из бекхенда” и „из форхенда”, као да су бекхенд и форхенд нека места са којих креће ударац, а не два основна замаха рекетом. Најновији бисер који сам недавно чуо у коментару једног тениског меча на нашој телевизији је да је извесни играч свог противника „рутинирао”, чиме се ваљда желело рећи да га је без напора победио.

Аман, побогу!

Има ли краја ачењу? Одавно је јавна тајна да је у новинарским редакцијама све мање лектора и коректора (ако их уопште има) и да буквално нема никога ко ће се постарати да људи који се усмено и писмено обраћају свом народу науче свој језик. Не тражим да буду Цицерони, само да нас не брукају. А брукају нас највише људи којима је језик занат или бар важан део њиховог заната. Енигматичари, на пример.

Небулозни одговори на небулозна питања

Својевремено сам посветио један текст у овом додатку бесмислицама, материјалним грешкама и измишљотинама на које се наилази у укрштеницама. То је изазвало бурну реакцију српских енигматичара који су се осетили чеховски повређеним, па су ми ставили на знање да у свакој струци има жита и кукоља и да није лепо да их све трпам у исту врећу. У међувремену, коров је ижџигљао много брже од енглеске траве.

У раној младости, решавање укрштених речи било ми је део општег образовања; данас је то мој приватни хумористички програм док покушавам да одгонетнем небулозне одговоре на небулозна питања. Ако нисте знали, ономатопеја кмечања је „кме”, а лопта има врх и зове се „калота”. Још чекам да се дични енигматичари одлуче да ли је кикот тихи или гласан смех, а новела кратка или дугачка прича (обашка што није ни једно ни друго, већ посебан облик књижевног изражавања).

Да резимирам уместо да у бесконачност набрајам енигматске бесмислице: оне се могу сврстати на материјалне грешке у значењу речи (мелодија није арија, каросерија није шасија, скоројевић није синоним за сноба), на измишљање речи које би граматички биле могуће, али које не постоје (у боји – „небео”) и на вербалне бесмислице (безброј непостојећих скраћеница којима бих додао сопствени обол: УНЕ – укрштеница неуког енигмате!).

Очувањем језика се чува идентитет народа који њим говори. Ако нам је стало до нашег идентитета, уместо бесмислене квазипатриотске изреке „Нико нема што Србин имаде”, боље би нам било да чувамо оно што сем нас заиста нико „не имаде” – наш језик. Кад већ свет тврди како су наши људи даровити за учење страних језика, зар није време да научимо и сопствени? Како нам најближи не би остао говеђи у сафту.