Savršeno odelo

Ričarda Gira kamera prati dok se šetka i pevuši po sobi. Nag je do pasa. Sprema se za posao u filmu „Američki žigolo”, u kom igra naslovnu ulogu. Kamera prelazi sa njegovih leđa na otvoreni ormar sa naslaganim odelima, a zatim fioke sa košuljama, kravatama. Scena se smatra legendarnom jer kamera smelo i nežno miluje obnaženi torzo svog junaka, ali ima i onih koji veruju da je legenda nastala zbog savršenih, senzualnih, mekano otmenih odela i tkanina koje nikad ne mogu izaći iz mode. Đorđo Armani se ovde prvi usudio da spoji imidž modnog dizajnera i kostimografa u jednom riskantnom projektu. I pre njega Holivud i film su naravno koristili odeću modnih kreatora, uglavnom da ušećere glavne junakinje (Odri Hepbern i „Živanši” u „Doručku kod Tifanija”), ali simbioza glamuroznog sa provokativnim i kontroverznim – to je postalo zaštitni znak kuće Armani, koji su drugi kasnije uspešno kopirali i nadogradili.

Tokom svoje duge i neverovatno uspešne karijere, Armani je jednako smelo osvajao i druge oblasti u koje moda, do njega, obično nije zalazila. Njegova prefinjena, luksuzna estetika, u kojoj su dominantni savršeni kroj i kvalitet tkanine, proširila se i na domen kozmetike, unutrašnjeg dizajna, hotelijerstva – čak i na partnerstvo sa Formulom 1. Armani je bio zagovornik tihog luksuza davno pre nego što su ga nedavno otkrili mnogi drugi dizajneri i bogataši.

U svemu ovome ostao je dosledan sebi. Za razliku od gotovo svih modnih kreatora koji su osnovali pa prodali svoju kuću konglomeratima u želji da na taj način prošire sebi tržište, Armani je ostao nezavisan, svoj, jedini vlasnik firme koju je kao modni atelje osnovao pre pet decenija. Naučio je lekciju od kolega vunderkinda koji su svoje ime i renome protraćili prodajući ih za licence nižerazrednih produkata. (Upravo se to desilo Pjeru Kardenu.) Armani je do poslednjeg trenutka držao proizvode pod svojim imenom pod totalnom kontrolom, bilo da je u pitanju bočica najkvalitetnijeg tečnog pudera ili hotelski atrijum za koji je radio enterijer.

Pomislio bi neko da je kao čovek od senzualne vizije i poslovne kontrole bio nemoguć za saradnju (a takvih je puno u svetu u kom se direktno sudaraju mašta i kreativnost s jedne, a biznis njuh s druge strane.) Ali naprotiv, Đorđo Armani je izuzetno cenio svoje saradnike i svoju širu porodicu. Objava njegove smrti prošle nedelje od strane kompanije Armani deluje neobično potresno i nežno. Kroz izjavu provejava osećanje koje svi imamo u prisustvu izuzetnih ljudi – kada se pomešaju izuzetno poštovanje, naklonost, ljubav, ali se donekle i štrecamo da im, ako zatreba, nismo dorasli. Počinje objavom da su neizmerno tužni jer je otišao „Il signor Armani”, kako su ga svi zvali. Potom nam govori da su ga svi poštovali i obožavali, da je otišao okružen svojim najmilijima, da je radio do poslednjeg dana, da je tokom 50 godina rada postao voljena figura u firmi, Milanu i široj zajednici, i da je svoj svet gradio sa strašću i elegancijom.

Najmanje je zanimljivo koga je sve slavnog oblačio i ko je nosio njegove kreacije na crvenom tepihu, jer su za njegovom otmenom elegancijom žudeli svi odreda. I svako od nas, ako je imao neverovatnu priliku da obuče makar majicu iz njegove kolekcije, osetio bi se slavnim i moćnim. Njegova odeća prevazi trenutak i žalosni ’trend’ – ona ostaje savremena zbog neprikosnovenog zanatskog umeća krojenja u sprezi sa jedinstvenom i čeličnom umetničkom vizijom. U tome mu je možda jedino ravna bila sama Koko Šanel – oboje su kreirali jedan svet koji prevazilazi trenutak nastanka i ostaje relevantan zauvek.

Armani je imao ispunjen život, u kojem je ostvario mnoge snove kreativnih ljudi i umetnika, među kojima i san da se takoreći ’ode na nogama’. Do poslednjeg dana pripremao je jesenje modne revije u Parizu i Milanu. Nije se libio ni da kaže šta misli o političkom trenutku u kom se nalazimo, pa je njegova poslednja revija, u martu 2025, bila direktan odgovor na svetsku politiku. Rekao je tom prilikom da je želeo da zamisli novu harmoniju, jer veruje da nam je to svima neophodno. Jednom prilikom izjavio je da bi voleo da njegov epitaf glasi: „Uvek je govorio ono što je mislio.”

Dugovečnost njegove estetske vizije, činjenica da se ni filozofski ni monetarno nikad nije prodao, njegova toplina prema saradnicima i zaposlenima i nedostatak bahatosti – osobine su koje, nadajmo se, mogu da inspirišu druge, svakako mlađe dizajnere i preduzetnike svih vrsta. U Milanu je ove jeseni trebalo da se otvori retrospektivna izložba kojom bi Armani proslavio 50 godina uspeha i rada. Izložba je zamišljena i kao proslava najboljeg u italijanskom dizajnu, pobede kvaliteta nad kvantitetom, pobeda svedenosti i probranosti, jednom rečju – svega što smatramo dobrim ukusom.

A neki današnji momak, kao Ričard Gir u onom filmu, kojim god poslom da se bavi, mogao bi bez problema da uđe u onaj legendarni filmski ormar i da po izlasku bude najbolje odeven na ulici i u kvartu. Jer Armanijevo odelo čini čoveka.