Савршено одело
Армани је до последњег тренутка држао производе под својим именом под тоталном контролом, било да је у питању бочица најквалитетнијег течног пудера или хотелски атријум за који је радио ентеријер. Једном приликом изјавио је да би волео да његов епитаф гласи „Увек је говорио оно што је мислио”
Ричарда Гира камера прати док се шетка и певуши по соби. Наг је до паса. Спрема се за посао у филму „Амерички жиголо”, у ком игра насловну улогу. Камера прелази са његових леђа на отворени ормар са наслаганим оделима, а затим фиоке са кошуљама, краватама. Сцена се сматра легендарном јер камера смело и нежно милује обнажени торзо свог јунака, али има и оних који верују да је легенда настала због савршених, сензуалних, мекано отмених одела и тканина које никад не могу изаћи из моде. Ђорђо Армани се овде први усудио да споји имиџ модног дизајнера и костимографа у једном рискантном пројекту. И пре њега Холивуд и филм су наравно користили одећу модних креатора, углавном да ушећере главне јунакиње (Одри Хепберн и „Живанши” у „Доручку код Тифанија”), али симбиоза гламурозног са провокативним и контроверзним – то је постало заштитни знак куће Армани, који су други касније успешно копирали и надоградили.
Током своје дуге и невероватно успешне каријере, Армани је једнако смело освајао и друге области у које мода, до њега, обично није залазила. Његова префињена, луксузна естетика, у којој су доминантни савршени крој и квалитет тканине, проширила се и на домен козметике, унутрашњег дизајна, хотелијерства – чак и на партнерство са Формулом 1. Армани је био заговорник тихог луксуза давно пре него што су га недавно открили многи други дизајнери и богаташи.
У свему овоме остао је доследан себи. За разлику од готово свих модних креатора који су основали па продали своју кућу конгломератима у жељи да на тај начин прошире себи тржиште, Армани је остао независан, свој, једини власник фирме коју је као модни атеље основао пре пет деценија. Научио је лекцију од колега вундеркинда који су своје име и реноме протраћили продајући их за лиценце нижеразредних продуката. (Управо се то десило Пјеру Кардену.) Армани је до последњег тренутка држао производе под својим именом под тоталном контролом, било да је у питању бочица најквалитетнијег течног пудера или хотелски атријум за који је радио ентеријер.
Помислио би неко да је као човек од сензуалне визије и пословне контроле био немогућ за сарадњу (а таквих је пуно у свету у ком се директно сударају машта и креативност с једне, а бизнис њух с друге стране.) Али напротив, Ђорђо Армани је изузетно ценио своје сараднике и своју ширу породицу. Објава његове смрти прошле недеље од стране компаније Армани делује необично потресно и нежно. Кроз изјаву провејава осећање које сви имамо у присуству изузетних људи – када се помешају изузетно поштовање, наклоност, љубав, али се донекле и штрецамо да им, ако затреба, нисмо дорасли. Почиње објавом да су неизмерно тужни јер је отишао „Il signor Armani”, како су га сви звали. Потом нам говори да су га сви поштовали и обожавали, да је отишао окружен својим најмилијима, да је радио до последњег дана, да је током 50 година рада постао вољена фигура у фирми, Милану и широј заједници, и да је свој свет градио са страшћу и елеганцијом.
Најмање је занимљиво кога је све славног облачио и ко је носио његове креације на црвеном тепиху, јер су за његовом отменом елеганцијом жудели сви одреда. И свако од нас, ако је имао невероватну прилику да обуче макар мајицу из његове колекције, осетио би се славним и моћним. Његова одећа превази тренутак и жалосни ’тренд’ – она остаје савремена због неприкосновеног занатског умећа кројења у спрези са јединственом и челичном уметничком визијом. У томе му је можда једино равна била сама Коко Шанел – обоје су креирали један свет који превазилази тренутак настанка и остаје релевантан заувек.
Армани је имао испуњен живот, у којем је остварио многе снове креативних људи и уметника, међу којима и сан да се такорећи ’оде на ногама’. До последњег дана припремао је јесење модне ревије у Паризу и Милану. Није се либио ни да каже шта мисли о политичком тренутку у ком се налазимо, па је његова последња ревија, у марту 2025, била директан одговор на светску политику. Рекао је том приликом да је желео да замисли нову хармонију, јер верује да нам је то свима неопходно. Једном приликом изјавио је да би волео да његов епитаф гласи: „Увек је говорио оно што је мислио.”
Дуговечност његове естетске визије, чињеница да се ни филозофски ни монетарно никад није продао, његова топлина према сарадницима и запосленима и недостатак бахатости – особине су које, надајмо се, могу да инспиришу друге, свакако млађе дизајнере и предузетнике свих врста. У Милану је ове јесени требало да се отвори ретроспективна изложба којом би Армани прославио 50 година успеха и рада. Изложба је замишљена и као прослава најбољег у италијанском дизајну, победе квалитета над квантитетом, победа сведености и пробраности, једном речју – свега што сматрамо добрим укусом.
А неки данашњи момак, као Ричард Гир у оном филму, којим год послом да се бави, могао би без проблема да уђе у онај легендарни филмски ормар и да по изласку буде најбоље одевен на улици и у кварту. Јер Арманијево одело чини човека.
