Dokumenti o trgovini mladim Jevrejkama

Izabel Vinsent kanadska je istraživačka novinarka koja piše za „Njujork post”, rođena je u katoličkoj porodici portugalskog porekla u Torontu. Pisala je o ratovima kartela u Latinskoj Americi, izveštavala je sa Kosova i iz Angole. Autorka je pet knjiga, među kojima je i delo „Tela i duše, tragična sudbina triju Jevrejki primoranih na prostituciju u Americi” (u prevodu s engleskog Ivana Filipovića knjigu je kod nas objavio Klio). Iako deluje kao vrhunska proza, ovo delo potkrepljeno je dokumentovanim istraživanjem. Tokom prikupljanja građe, autorka je bila suočena sa tim da su bolničke i deo policijske arhive o ovom slučaju odavno uništene. Ipak, istoričari i neki službenici sačuvali su sećanje na mlade žene koje su makroi prikupljali kao lovinu u štetlima (malo jevrejsko naselje, prim. red.) širom istočne Evrope krajem 19. i početkom 20. veka, obećavajući im srećan brak i bogat život u Brazilu i Argentini. Iza svega stajala je jevrejska kriminalna organizacija „Cvi Migdal”, koja se bogatila trgujući ženama. Izabel Vinsent pripoveda istinitu priču o Sofiji, Raheli i Rebeki, koje su bežeći od bede uletale u mrežu nasilja. Istragu započinje od groblja „Injauma” u oronulom predgrađu Rio de Žaneira, iza kojeg stoji višegodišnja borba osramoćenih jevrejskih prostitutki za dostojnu sahranu, čemu je mnogo doprinela Rebeka Fridman. Ona je ritualno kupala umrla ženska tela, koja su ostali članovi zajednice smatrali nečistim. Prostitutke su same osnovale Društvo istine u Brazilu, čiju arhivsku građu je Izabel Vinsent, pored ostalog, koristila.

Da li je ova priča o jevrejskim mladim ženama koje su bile primorane na prostituciju prirodni nastavak vašeg istraživanja o ratovima kartela u Rio de Žaneiru?

Ne, o ovoj temi čula sam slučajno od kolege novinara Jevrejina Zevija Gilvedera. On je intervjuisao Rebeku Fridman pre nego što je umrla, ali intervju nikada nije objavio na zahtev svog oca, koji je bio istaknuti predstavnik jevrejske zajednice u Rio de Žaneiru. Njegov otac nije želeo da on piše o ovim ženama, tako da mi je godinama kasnije ispričao ovu priču i ja sam odlučila da se njom pozabavim, da je razumem. Za to mi je bio potreban dug vremenski period – mnogi ljudi u jevrejskoj zajednici o tome uopšte nisu želeli da govore.

Za tu temu zainteresovali ste se posle posete starom groblju u Riju, gde večno počivaju žrtve trgovine ženama. Kako ste se osećali kada ste videli te grobnice?

Bila sam vrlo potresena kada sam ugledala to napušteno groblje i kada sam kasnije saznala za ogromnu bol koju su podnele te žene kako bi povratile svoju veru i u smrti, brinući se o grobovima onih koje su preminule. Bilo je tu i grobova male dece koji su propadali. Videla sam fotografije na grobovima ovih žena. Izgledale su uzorno, ali su radile kao prostitutke. Ovo groblje zadržalo je izvesno dostojanstvo iako je bilo zaboravljeno pošto je Rebeka Fridman umrla. Takođe me je fascinirao čuvar groblja, koji se osećao dužnim da se stara o spomenicima.

Vaša istraga se razvijala od priča o groblju kao ukletom mestu do stvarnih životnih pripovesti žena koje su na prevaru dovedene iz istočne Evrope da budu seksualno roblje u Latinskoj Americi... Da li ste imali pristup dokumentima čuvanim u ženskoj jevrejskoj organizaciji i sa koliko živih svedoka ste se sreli?

Srela sam samo jednog svedoka, računovođu Društva istine, gospodina Oliveiru. Sumnjam da su i ostali ljudi sa kojima sam razgovarala takođe bili svedoci, ali su se stideli da priznaju da su poznavali te žene. Računovođa mi je davao mnogo informacija i dokumenata na uvid. Pronašla sam dokumenta i u policijskoj arhivi, ali i preko drugih istraživača koji su pisali naučne radove o ženama.

Tela žena, koje su zapravo bile deca, bila su mučena, ali patile su i njihove duše. Pored toga što su želele da budu dostojno sahranjene posle užasnog života, koliko je tu bilo i metafizičkih razloga da njihove duše budu sačuvane?

Groblje je spomenik očuvanja njihovih duša. Verovale su da postoji nešto veće od njihovih nesrećnih života, bila je to šansa da imaju dostojnu jevrejsku sahranu i upravo zbog toga me je potresla scena u kojoj je Rebeka Fridman prala tela preminulih prostitutki. Imala sam sreće da uđem na njihovo groblje, koje je nadgledao čovek po imenu Danijel i koji je živeo u blizini. Nikada nisam razumela toliku njegovu odanost ovom groblju. Delovalo je kao da je opčinjen tim ljudima, ženama koje su tu sahranjene, dok mi je govorio o tome koliko je bio tužan zbog toga što su napustile svoj daleki dom i završile svoje živote u Brazilu, gde niko nije mogao da posećuje njihove grobove i da čuva sećanje na njih. Sam je sebe imenovao starateljem te večne kuće i svaki put kad sam se tamo vraćala, održavao ga je sve bolje. Nažalost, kada sam se vratila posle nekoliko meseci, čula sam da je Danijel preminuo. Očigledno je bio trgovac drogom kog je kidnapovao i ubio neko iz konkurentske frakcije. Bio je to opasan svet na periferiji Rio de Žaneira. Groblje su nekada koristili dileri da sakrivaju drogu i oružje i prilikom moje poslednje posete videla sam crvene linije AR-15 projektila na popodnevnom nebu. Danijel je ostavio na stranu staru kutiju punu čaura koje je pronašao na groblju.

Da li ste se iznenadili kada ste otkrili tako moćnu jevrejsku mafiju u Latinskoj Americi na početku 20. veka i da li je još veće iznenađenje bilo to što nijedan makro nikada nije bio osuđen?

Da, jevrejska mafija svakako je bila iznenađenje, ali zbog korupcije nisam bila iznenađena. Čitavu svoju karijeru provela sam istražujući korupciju i, na neki način, oni su činili ono što bi uradio svako ko je umešan u neki kriminalni poduhvat. Setimo se samo toga da je i kineska mafija činila isto sa svojim sunarodnicima, kao i ostale etničke grupe.

Zašto su baš mlade Jevrejke bile tako lak plen?

Zato što su bile očajne u krajnjem siromaštvu i želele su da pobegnu iz štetla. U to vreme mnoge su bile uverene da će biti srećno udate za svoje makroe i da će živeti sjajne živote. Mnoge nisu imale elementarno obrazovanje i nisu znale da čitaju i pišu.

Predočili ste jasnu putanju: devojke iz istočne Evrope bile su udavane za makroe koji su ih zatim vodili u Brazil i Argentinu da ih učine prostitutkama. Da li su i žrtve imale identično ponašanje?

Mislim da su, sa porastom trgovine, mnoge mlade žene verovatno znale da će postati prostitutke. To kaže literatura iz tog vremena. Dramski tekstovi i pripovetke govore o sudbini takvih žena, tako da je slična sudbina čekala i žene iz štetla. Mislim da je Rebeka Fridman verovatno i znala u šta se upušta kada se u svojim srednjim tridesetim godinama uputila u Brazil.

Zašto su samo mali deo takvih žena uspele da spasu ženske organizacije, da li je neznanje žrtava pomagalo makroima?

Svakako je njihovo neznanje išlo naruku makroima. Nisam naišla na mnogo priča u kojima su žrtve spasile feminističke organizacije iako su očigledno uspele mnoge žene da spreče da se uopšte ukrcaju na brodove za Latinsku Ameriku.

Makroi su imali razrađenu mrežu korupcije u društvu, od policije do sudstva, ali postojao je jedan Eliot Nes, jedan pravednik koji je želeo sve da ih izvede pred lice pravde. Ko je bio Alsogaraj, koji se borio protiv „Cvi Migdala” u Argentini?

Alsogaraj je bio jedini zvaničnik koji nije bio korumpiran. Bio je među malobrojnima koji je na sebe preuzeo borbu protiv cele mafije i izneo istinu na videlo.

Jesu li stvari drugačije danas kada cveta unosan kriminal trgovine ljudima i decom, da li je danas lakše razotkriti mrežu korupcije?

Zanimljivo je da stari manir venčavanja sa žrtvom u lažnom braku opstaje sve do danas. Kontaktirali su sa mnom advokati iz neprofitne organizacije koji pomažu ženama i deci krijumčarenima iz Meksika u Njujork i bili su šokirani time da makroi koriste identične metode koje su upotrebljavali u „Cvi Migdalu” kako bi zarobili žene.

Da li je teško danas biti istraživački novinar, na kakva ograničenja nailazite kako biste došli do istine?

Istina je subjektivna. Zaista nastojim da dođem do nje i to obično traži istraživanje javno dostupnih dokumenata, za koje se nadam da ne lažu. Ali to zahteva mnogo rada. Takođe, trudim se da ne zauzimam političko stanovište u vezi sa bilo kojom temom o kojoj pišem. Međutim, izvrtanje istine je ono što smo videli prilikom prošlih izbora u Americi, kada su moćni lobisti, kao i pojedini novinari, prikrivali kognitivni pad Džoa Bajdena.