Документи о трговини младим Јеврејкама
Била сам врло потресена када сам угледала то напуштено гробље и када сам касније сазнала за огромну бол коју су поднеле те жене како би повратиле своју веру и у смрти. Видела сам фотографије на гробовима ових жена које су изгледале узорно, али које су радиле као проститутке, каже Изабел Винсент
Изабел Винсент канадска је истраживачка новинарка која пише за „Њујорк пост”, рођена је у католичкој породици португалског порекла у Торонту. Писала је о ратовима картела у Латинској Америци, извештавала је са Косова и из Анголе. Ауторка је пет књига, међу којима је и дело „Тела и душе, трагична судбина трију Јеврејки примораних на проституцију у Америци” (у преводу с енглеског Ивана Филиповића књигу је код нас објавио Клио). Иако делује као врхунска проза, ово дело поткрепљено је документованим истраживањем. Током прикупљања грађе, ауторка је била суочена са тим да су болничке и део полицијске архиве о овом случају одавно уништене. Ипак, историчари и неки службеници сачували су сећање на младе жене које су макрои прикупљали као ловину у штетлима (мало јеврејско насеље, прим. ред.) широм источне Европе крајем 19. и почетком 20. века, обећавајући им срећан брак и богат живот у Бразилу и Аргентини. Иза свега стајала је јеврејска криминална организација „Цви Мигдал”, која се богатила тргујући женама. Изабел Винсент приповеда истиниту причу о Софији, Рахели и Ребеки, које су бежећи од беде улетале у мрежу насиља. Истрагу започиње од гробља „Инјаума” у оронулом предграђу Рио де Жанеира, иза којег стоји вишегодишња борба осрамоћених јеврејских проститутки за достојну сахрану, чему је много допринела Ребека Фридман. Она је ритуално купала умрла женска тела, која су остали чланови заједнице сматрали нечистим. Проститутке су саме основале Друштво истине у Бразилу, чију архивску грађу је Изабел Винсент, поред осталог, користила.
Да ли је ова прича о јеврејским младим женама које су биле приморане на проституцију природни наставак вашег истраживања о ратовима картела у Рио де Жанеиру?
Не, о овој теми чула сам случајно од колеге новинара Јеврејина Зевија Гилведера. Он је интервјуисао Ребеку Фридман пре него што је умрла, али интервју никада није објавио на захтев свог оца, који је био истакнути представник јеврејске заједнице у Рио де Жанеиру. Његов отац није желео да он пише о овим женама, тако да ми је годинама касније испричао ову причу и ја сам одлучила да се њом позабавим, да је разумем. За то ми је био потребан дуг временски период – многи људи у јеврејској заједници о томе уопште нису желели да говоре.
За ту тему заинтересовали сте се после посете старом гробљу у Рију, где вечно почивају жртве трговине женама. Како сте се осећали када сте видели те гробнице?
Била сам врло потресена када сам угледала то напуштено гробље и када сам касније сазнала за огромну бол коју су поднеле те жене како би повратиле своју веру и у смрти, бринући се о гробовима оних које су преминуле. Било је ту и гробова мале деце који су пропадали. Видела сам фотографије на гробовима ових жена. Изгледале су узорно, али су радиле као проститутке. Ово гробље задржало је извесно достојанство иако је било заборављено пошто је Ребека Фридман умрла. Такође ме је фасцинирао чувар гробља, који се осећао дужним да се стара о споменицима.
Ваша истрага се развијала од прича о гробљу као уклетом месту до стварних животних приповести жена које су на превару доведене из источне Европе да буду сексуално робље у Латинској Америци... Да ли сте имали приступ документима чуваним у женској јеврејској организацији и са колико живих сведока сте се срели?
Срела сам само једног сведока, рачуновођу Друштва истине, господина Оливеиру. Сумњам да су и остали људи са којима сам разговарала такође били сведоци, али су се стидели да признају да су познавали те жене. Рачуновођа ми је давао много информација и докумената на увид. Пронашла сам документа и у полицијској архиви, али и преко других истраживача који су писали научне радове о женама.
Тела жена, које су заправо биле деца, била су мучена, али патиле су и њихове душе. Поред тога што су желеле да буду достојно сахрањене после ужасног живота, колико је ту било и метафизичких разлога да њихове душе буду сачуване?
Гробље је споменик очувања њихових душа. Веровале су да постоји нешто веће од њихових несрећних живота, била је то шанса да имају достојну јеврејску сахрану и управо због тога ме је потресла сцена у којој је Ребека Фридман прала тела преминулих проститутки. Имала сам среће да уђем на њихово гробље, које је надгледао човек по имену Данијел и који је живео у близини. Никада нисам разумела толику његову оданост овом гробљу. Деловало је као да је опчињен тим људима, женама које су ту сахрањене, док ми је говорио о томе колико је био тужан због тога што су напустиле свој далеки дом и завршиле своје животе у Бразилу, где нико није могао да посећује њихове гробове и да чува сећање на њих. Сам је себе именовао старатељем те вечне куће и сваки пут кад сам се тамо враћала, одржавао га је све боље. Нажалост, када сам се вратила после неколико месеци, чула сам да је Данијел преминуо. Очигледно је био трговац дрогом ког је киднаповао и убио неко из конкурентске фракције. Био је то опасан свет на периферији Рио де Жанеира. Гробље су некада користили дилери да сакривају дрогу и оружје и приликом моје последње посете видела сам црвене линије АР-15 пројектила на поподневном небу. Данијел је оставио на страну стару кутију пуну чаура које је пронашао на гробљу.
Да ли сте се изненадили када сте открили тако моћну јеврејску мафију у Латинској Америци на почетку 20. века и да ли је још веће изненађење било то што ниједан макро никада није био осуђен?
Да, јеврејска мафија свакако је била изненађење, али због корупције нисам била изненађена. Читаву своју каријеру провела сам истражујући корупцију и, на неки начин, они су чинили оно што би урадио свако ко је умешан у неки криминални подухват. Сетимо се само тога да је и кинеска мафија чинила исто са својим сународницима, као и остале етничке групе.
Зашто су баш младе Јеврејке биле тако лак плен?
Зато што су биле очајне у крајњем сиромаштву и желеле су да побегну из штетла. У то време многе су биле уверене да ће бити срећно удате за своје макрое и да ће живети сјајне животе. Многе нису имале елементарно образовање и нису знале да читају и пишу.
Предочили сте јасну путању: девојке из источне Европе биле су удаване за макрое који су их затим водили у Бразил и Аргентину да их учине проституткама. Да ли су и жртве имале идентично понашање?
Мислим да су, са порастом трговине, многе младе жене вероватно знале да ће постати проститутке. То каже литература из тог времена. Драмски текстови и приповетке говоре о судбини таквих жена, тако да је слична судбина чекала и жене из штетла. Мислим да је Ребека Фридман вероватно и знала у шта се упушта када се у својим средњим тридесетим годинама упутила у Бразил.
Зашто су само мали део таквих жена успеле да спасу женске организације, да ли је незнање жртава помагало макроима?
Свакако је њихово незнање ишло наруку макроима. Нисам наишла на много прича у којима су жртве спасиле феминистичке организације иако су очигледно успеле многе жене да спрече да се уопште укрцају на бродове за Латинску Америку.
Макрои су имали разрађену мрежу корупције у друштву, од полиције до судства, али постојао је један Елиот Нес, један праведник који је желео све да их изведе пред лице правде. Ко је био Алсогарај, који се борио против „Цви Мигдала” у Аргентини?
Алсогарај је био једини званичник који није био корумпиран. Био је међу малобројнима који је на себе преузео борбу против целе мафије и изнео истину на видело.
Јесу ли ствари другачије данас када цвета уносан криминал трговине људима и децом, да ли је данас лакше разоткрити мрежу корупције?
Занимљиво је да стари манир венчавања са жртвом у лажном браку опстаје све до данас. Контактирали су са мном адвокати из непрофитне организације који помажу женама и деци кријумчаренима из Мексика у Њујорк и били су шокирани тиме да макрои користе идентичне методе које су употребљавали у „Цви Мигдалу” како би заробили жене.
Да ли је тешко данас бити истраживачки новинар, на каква ограничења наилазите како бисте дошли до истине?
Истина је субјективна. Заиста настојим да дођем до ње и то обично тражи истраживање јавно доступних докумената, за које се надам да не лажу. Али то захтева много рада. Такође, трудим се да не заузимам политичко становиште у вези са било којом темом о којој пишем. Међутим, извртање истине је оно што смо видели приликом прошлих избора у Америци, када су моћни лобисти, као и поједини новинари, прикривали когнитивни пад Џоа Бајдена.
