Kad je naučnik „zupčanik”
Ekološki pokret koji je nastao sedamdesetih godina prošlog veka razmatrao je posledice tehnološkog napretka. Tada je i naučno dokazana štetnost olovnog benzina po ljudsko zdravlje i životnu sredinu
„Trud je uzaludan ako se priroda protivi” (Seneka).
Američki naučnik i pronalazač Tomas Midžli Mlađi (1889–1944), mašinski inženjer i hemičar, svojim otkrićima doprineo je ekološkoj katastrofi naše planete i na kraju se udavio u svom poslednjem pronalasku. Dva njegova izuma – olovni benzin i freon, koji su u početku hvaljeni – nanela su ogromnu ekološku štetu ljudskom zdravlju, prirodi i našoj planeti. Časopis „Tajm” uvrstio je ove pronalaske u pedeset najgorih izuma.
U ranoj fazi razvoja automobilske industrije, u prvoj četvrtini prošlog stoleća, veliki problem je predstavljalo detonantno sagorevanje goriva u benzinskim motorima kao posledica preranog paljenja smeše vazduha i goriva, a praćeno je lupom motora i čestim pregrevanjem i oštećenjem motora. Da bi se to izbeglo, trebalo je povećati otpornost goriva na takvo detonantno sagorevanje. Ta otpornost se danas izražava oktanskim brojem goriva. Što je veći oktanski broj, gorivo bolje podnosi visoke temperature i pritiske u cilindrima motora pre nego što se upali, odnosno bolje sagoreva. Na primer, ako benzin ima oktanski broj 95, to znači da se ponaša kao mešavina od 95 procenata izooktana, čija je otpornost prema detonantnom sagorevanju maksimalna (oktanski broj 100), i pet procenata n-heptana, čija je otpornost prema detonantnom sagorevanju minimalna (oktanski broj nula). Naučnici i inženjeri su tada pomno tražili magični aditiv koji bi obezbedio normalno sagorevanje goriva i rešio aktuelni problem, za šta su posebno bili zainteresovani veliki proizvođači motora i automobila. Težnja velikih industrijskih kompanija ka profitu i inovacijama po svaku cenu bila je osnovna premisa tehnološkog napretka u prvoj polovina prošlog stoleća.
Prikrivanje trovanja olovom
Tomas Midžli Mlađi rođen je u porodici koja je imala tradiciju pronalazača. Već u srednjoj školi imao je svoje pronalaske. Diplomirao je mašinsku tehniku na američkom Univerzitetu Kornel i zaposlio se u „Dženeral motorsu”. U decembru 1921. godine, radeći u istraživačkoj laboratoriji „Dženeral motorsa” u Dejtonu, otkrio je da se dodavanjem tetraetil olova benzinu sprečava detonacija u motorima sa unutrašnjim sagorevanjem. Kompanija „Dženeral motors” je takvo gorivo nazvala „etil”, izbegavajući svako spominjanje olova u izveštajima i reklamama, znajući kolika je toksičnost ovog metala. Za ovaj pronalazak Američko hemijsko društvo je dodelilo nagradu Midžliju, što je bila njegova prva od mnogobrojnih nagrada koje je dobio u toku svoje karijere. Iza sebe je ostavio 117 pronalazaka, za koje je dobio najprestižnija američka priznanja. Osim toga, bio je član Nacionalne akademije nauka i predsednik Američkog hemijskog društva. Međutim, u fabrikama gde je započela proizvodnja etila bilo je više slučajeva trovanja olovom, halucinacija radnika i nekoliko smrtnih slučajeva. Kasnije je dokazano da olovo utiče na oštećenje mozga, posebno kod dece, i nastajanje kardiovaskularnih bolesti i bolesti kostiju. S vremenom je proizvodnja olovnog benzina usavršena, pa je njegova upotreba eksponencijalno rasla. Ukupni dugoročni toksični uticaj olovnog benzina bio je ogroman iako tada veoma potcenjen.
Mnogi ugledni profesori američkih univerziteta su upozoravali Midžlija na štetnost olovnog benzina, ali Midžli je istrajavao u mišljenju da je etil bezbedan. „Dženeral motors” je gomilao milione dolara profita. Na jednoj konferenciji za novinare Midžli je demonstrirao „bezbednost” svog pronalaska. Ruke je premazao tečnim aditivom bogatim olovom i udisao isparenja jedan minut. „Mogao bih ovo da radim svakog dana bez ikakvog rizika po zdravlje”, izjavio je publici. Ubrzo nakon ovog događaja Midžli je morao da se obrati lekaru za pomoć, ali o tome nije bilo reči u saopštenju za štampu. Štaviše, njegovo odsustvo od nekoliko meseci zbog bolesti nije objavljeno.
Upotrebom olovnog benzina u atmosferu širom sveta ispuštena je ogromna količina olova, što se povezuje sa mnogim dugoročnim zdravstvenim problemima ljudi i negativnim uticajem na biljni i životinjski svet, mada se ukupna šteta u svetu teško može kvantifikovati. Postoje samo procene o štetnosti ovog goriva. Tako Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da je milion smrtnih slučajeva godišnje u svetu direktno uzrokovano olovom. Prema jednom istraživanju, u kostima prosečnog Amerikanca iz dvadesetog veka otkriveno je neuporedivo više olova nego u kostima čoveka iz osamnaestog ili devetnaestog veka, pre industrijalizacije. Posebno je značajan rast koncentracije olova u kostima ljudi tokom intenzivne upotrebe olovnog benzina (1950–1980) sa pikom oko 1970. godine, nakon čega sledi opadanje zbog postepene zabrane upotrebe ovog goriva i boljih ekoloških regulativa. Ekološki pokret, koji je nastao sedamdesetih godina prošlog veka, razmatrao je posledice tehnološkog napretka. Tada je i naučno dokazana štetnost olovnog benzina po ljudsko zdravlje i životnu sredinu, pa se počelo sa postepenim ukidanjem proizvodnje i upotrebe ovog goriva. Programom Ujedinjenih nacija za životnu sredinu bilo je predviđeno globalno ukidanje olovnog benzina. Upotreba olovnog benzina u drumskom saobraćaju zvanično je zabranjena u Americi 1996. godine, u Evropskoj uniji 2000. godine, a u Srbiji 2010. godine. Alžir je bio poslednja država koja je prestala da koristi olovni benzin, i to 2021. godine. Niskoolovno gorivo je i dalje u upotrebi kod nekih manjih aviona sa klipnim motorima (sportski, školski, avioni u poljoprivredi).
Freon – gas koji oštećuje ozonski omotač
Samo nekoliko godina posle ovog pronalaska Tomas Midžli Mlađi se usmerio na novi pronalazak koji se kasnije takođe pokazao veoma destruktivnim. U to vreme frižideri i sistemi za klimatizaciju koristili su jedinjenja poput amonijaka, hlorometana, propana i sl. Ta hemijska jedinjenja su bila efikasna, ali su toksična, zapaljiva i eksplozivna, što je dovelo do niza nesreća sa fatalnim ishodom. Midžli je izumeo derivat metana, jedinjenje koje pripada hlorofluorougljenicima (CFC) sastavljeno od atoma hlora, fluora i ugljenika, koje je kasnije nazvano freon, a danas ima oznaku R12. Freon je nezapaljiv, lako isparava, što je važan uslov kod svih rashladnih uređaja. Međutim, tada se nije znalo koji su negativni efekti ovog gasa.
Sedamdesetih godina prošlog veka freon je označen kao gas koji oštećuje ozonski omotač oko naše planete i time stvara teško nadoknadivu ekološku štetu. Kada freon dospe u atmosferu, on je stabilan i ne razlaže se. Međutim, u stratosferi (na visini od 20 do 30 kilometara), pod uticajem ultraljubičastog zračenja, freon se razlaže i oslobađa atome hlora. Oslobođeni hlor ulazi u lančanu reakciju u kojoj razgrađuje molekule ozona. Zanimljivo, zbog ciklične reakcije atom hlora opstaje, pa može da uništi desetine hiljada molekula ozona. Na taj način se stvaraju ozonske rupe, kroz koje nesmetano prolaze ultraljubičasti zraci. Najizraženija formirana ozonska rupa u stratosferi je iznad južnog pola – Antarktika. Godine 1987. potpisan je Montrealski protokol – međunarodni sporazum kojim se postepeno zabranjuje proizvodnja i upotreba CFC gasova, uključujući R12 – pa se sve više koriste ekološka i bezbednosno prihvatljiva hemijska jedinjenja.
U pedeset prvoj godini Tomas Midžli Mlađi je oboleo i ostao paralizovan, ali je opet proradio njegov pronalazački instinkt. Da bi mogao da ustaje iz kreveta do svojih kolica bez tuđe pomoći, on je izumeo napravu sastavljenu od užadi i koturova. Nakon četiri godine, novembra 1944, pronađen je mrtav u svom stanu. U pokušaju da ustane, upleo se užadima i – udavio. Većina savremenih biografskih izvora i istoričara nauke takav ishod beleže kao nesrećni slučaj, jer ne postoji oproštajno pismo niti drugi dokaz suicidne namere. Međutim, u zvaničnom izveštaju njegova smrt je proglašena samoubistvom, pa nekoliko autora i novinskih tekstova iznose tezu da je Midžli možda svesno okončao život navodno obuzet krivicom i očajem zbog posledica svojih pronalazaka.
Tomas Midžli Mlađi bio je samo „zupčanik” u svetskoj mašini zvanoj „progres i profit pre svega”, gde je nauka postala pokretač te mašine. I pored svoje nesumnjivo genijalne pronalazačke sposobnosti, on nije mogao da predvidi sve negativne uticaje svojih pronalazaka, koji su kratkoročno doneli tehnološki napredak i profit, a dugoročno su naneli ogromnu štetu ljudskom zdravlju, životnoj sredini i našoj planeti.
