Кад је научник „зупчаник”
Еколошки покрет који је настао седамдесетих година прошлог века разматрао је последице технолошког напретка. Тада је и научно доказана штетност оловног бензина по људско здравље и животну средину
„Труд је узалудан ако се природа противи” (Сенека).
Амерички научник и проналазач Томас Миџли Млађи (1889–1944), машински инжењер и хемичар, својим открићима допринео је еколошкој катастрофи наше планете и на крају се удавио у свом последњем проналаску. Два његова изума – оловни бензин и фреон, који су у почетку хваљени – нанела су огромну еколошку штету људском здрављу, природи и нашој планети. Часопис „Тајм” уврстио је ове проналаске у педесет најгорих изума.
У раној фази развоја аутомобилске индустрије, у првој четвртини прошлог столећа, велики проблем је представљало детонантно сагоревање горива у бензинским моторима као последица прераног паљења смеше ваздуха и горива, а праћено је лупом мотора и честим прегревањем и оштећењем мотора. Да би се то избегло, требало је повећати отпорност горива на такво детонантно сагоревање. Та отпорност се данас изражава октанским бројем горива. Што је већи октански број, гориво боље подноси високе температуре и притиске у цилиндрима мотора пре него што се упали, односно боље сагорева. На пример, ако бензин има октански број 95, то значи да се понаша као мешавина од 95 процената изооктана, чија је отпорност према детонантном сагоревању максимална (октански број 100), и пет процената н-хептана, чија је отпорност према детонантном сагоревању минимална (октански број нула). Научници и инжењери су тада помно тражили магични адитив који би обезбедио нормално сагоревање горива и решио актуелни проблем, за шта су посебно били заинтересовани велики произвођачи мотора и аутомобила. Тежња великих индустријских компанија ка профиту и иновацијама по сваку цену била је основна премиса технолошког напретка у првој половина прошлог столећа.
Прикривање тровања оловом
Томас Миџли Млађи рођен је у породици која је имала традицију проналазача. Већ у средњој школи имао је своје проналаске. Дипломирао је машинску технику на америчком Универзитету Корнел и запослио се у „Џенерал моторсу”. У децембру 1921. године, радећи у истраживачкој лабораторији „Џенерал моторса” у Дејтону, открио је да се додавањем тетраетил олова бензину спречава детонација у моторима са унутрашњим сагоревањем. Компанија „Џенерал моторс” је такво гориво назвала „етил”, избегавајући свако спомињање олова у извештајима и рекламама, знајући колика је токсичност овог метала. За овај проналазак Америчко хемијско друштво је доделило награду Миџлију, што је била његова прва од многобројних награда које је добио у току своје каријере. Иза себе је оставио 117 проналазака, за које је добио најпрестижнија америчка признања. Осим тога, био је члан Националне академије наука и председник Америчког хемијског друштва. Међутим, у фабрикама где је започела производња етила било је више случајева тровања оловом, халуцинација радника и неколико смртних случајева. Касније је доказано да олово утиче на оштећење мозга, посебно код деце, и настајање кардиоваскуларних болести и болести костију. С временом је производња оловног бензина усавршена, па је његова употреба експоненцијално расла. Укупни дугорочни токсични утицај оловног бензина био је огроман иако тада веома потцењен.
Многи угледни професори америчких универзитета су упозоравали Миџлија на штетност оловног бензина, али Миџли је истрајавао у мишљењу да је етил безбедан. „Џенерал моторс” је гомилао милионе долара профита. На једној конференцији за новинаре Миџли је демонстрирао „безбедност” свог проналаска. Руке је премазао течним адитивом богатим оловом и удисао испарења један минут. „Могао бих ово да радим сваког дана без икаквог ризика по здравље”, изјавио је публици. Убрзо након овог догађаја Миџли је морао да се обрати лекару за помоћ, али о томе није било речи у саопштењу за штампу. Штавише, његово одсуство од неколико месеци због болести није објављено.
Употребом оловног бензина у атмосферу широм света испуштена је огромна количина олова, што се повезује са многим дугорочним здравственим проблемима људи и негативним утицајем на биљни и животињски свет, мада се укупна штета у свету тешко може квантификовати. Постоје само процене о штетности овог горива. Тако Светска здравствена организација процењује да је милион смртних случајева годишње у свету директно узроковано оловом. Према једном истраживању, у костима просечног Американца из двадесетог века откривено је неупоредиво више олова него у костима човека из осамнаестог или деветнаестог века, пре индустријализације. Посебно је значајан раст концентрације олова у костима људи током интензивне употребе оловног бензина (1950–1980) са пиком око 1970. године, након чега следи опадање због постепене забране употребе овог горива и бољих еколошких регулатива. Еколошки покрет, који је настао седамдесетих година прошлог века, разматрао је последице технолошког напретка. Тада је и научно доказана штетност оловног бензина по људско здравље и животну средину, па се почело са постепеним укидањем производње и употребе овог горива. Програмом Уједињених нација за животну средину било је предвиђено глобално укидање оловног бензина. Употреба оловног бензина у друмском саобраћају званично је забрањена у Америци 1996. године, у Европској унији 2000. године, а у Србији 2010. године. Алжир је био последња држава која је престала да користи оловни бензин, и то 2021. године. Нискооловно гориво је и даље у употреби код неких мањих авиона са клипним моторима (спортски, школски, авиони у пољопривреди).
Фреон – гас који оштећује озонски омотач
Само неколико година после овог проналаска Томас Миџли Млађи се усмерио на нови проналазак који се касније такође показао веома деструктивним. У то време фрижидери и системи за климатизацију користили су једињења попут амонијака, хлорометана, пропана и сл. Та хемијска једињења су била ефикасна, али су токсична, запаљива и експлозивна, што је довело до низа несрећа са фаталним исходом. Миџли је изумео дериват метана, једињење које припада хлорофлуороугљеницима (CFC) састављено од атома хлора, флуора и угљеника, које је касније названо фреон, а данас има ознаку R12. Фреон је незапаљив, лако испарава, што је важан услов код свих расхладних уређаја. Међутим, тада се није знало који су негативни ефекти овог гаса.
Седамдесетих година прошлог века фреон је означен као гас који оштећује озонски омотач око наше планете и тиме ствара тешко надокнадиву еколошку штету. Када фреон доспе у атмосферу, он је стабилан и не разлаже се. Међутим, у стратосфери (на висини од 20 до 30 километара), под утицајем ултраљубичастог зрачења, фреон се разлаже и ослобађа атоме хлора. Ослобођени хлор улази у ланчану реакцију у којој разграђује молекуле озона. Занимљиво, због цикличне реакције атом хлора опстаје, па може да уништи десетине хиљада молекула озона. На тај начин се стварају озонске рупе, кроз које несметано пролазе ултраљубичасти зраци. Најизраженија формирана озонска рупа у стратосфери је изнад јужног пола – Антарктика. Године 1987. потписан је Монтреалски протокол – међународни споразум којим се постепено забрањује производња и употреба CFC гасова, укључујући R12 – па се све више користе еколошка и безбедносно прихватљива хемијска једињења.
У педесет првој години Томас Миџли Млађи је оболео и остао парализован, али је опет прорадио његов проналазачки инстинкт. Да би могао да устаје из кревета до својих колица без туђе помоћи, он је изумео направу састављену од ужади и котурова. Након четири године, новембра 1944, пронађен је мртав у свом стану. У покушају да устане, уплео се ужадима и – удавио. Већина савремених биографских извора и историчара науке такав исход бележе као несрећни случај, јер не постоји опроштајно писмо нити други доказ суицидне намере. Међутим, у званичном извештају његова смрт је проглашена самоубиством, па неколико аутора и новинских текстова износе тезу да је Миџли можда свесно окончао живот наводно обузет кривицом и очајем због последица својих проналазака.
Томас Миџли Млађи био је само „зупчаник” у светској машини званој „прогрес и профит пре свега”, где је наука постала покретач те машине. И поред своје несумњиво генијалне проналазачке способности, он није могао да предвиди све негативне утицаје својих проналазака, који су краткорочно донели технолошки напредак и профит, а дугорочно су нанели огромну штету људском здрављу, животној средини и нашој планети.
