Traženje odgovora na hiljade pitanja

Jedno biće nam nedostaje i sve je opustelo... Mnogi od nas osetili su užas ove praznine. Međutim, poznati i nagrađivani hrvatski novinar Drago Hedl hrabro korača ka samom jezgru ove provalije, opisujući u dokumentarističkom delu „Matija” (kod nas ga je objavila novosadska Akademska knjiga) najveću bol koju čovek može da doživi – gubitak sina koji je bio uspešni naučnik u Americi, na Univerzitetu Jejl, i koji je odlučio da sebi oduzme život. Matija je doneo tu odluku, napisao je pisma majci i ocu, uzeo smrtonosnu dozu natrijum-azida. Drago Hedl čitaoca vodi kroz pakao američke birokratije, koja zabranjuje roditeljima da preuzmu sinovljevo telo zbog otrovne supstance pohranjene u njemu, ali očaj ublažuje sećanjima na Matijino detinjstvo, njegove talente za muziku i nauku, njegovu blagu prirodu, na bliskost oca i sina, na brigu oca koji je samo hteo svog tinejdžera da skloni od rata. Neke kolege sa univerziteta predusretljive su, ali u prvi plan izbija očev doživljaj surove poslovne konkurencije, koja melje, i koja je pogoršala stvari za Matiju. On je bio tragač za istinom, kako je neko rekao.

U kom trenutku ste znali da ćete o ovako bolnoj temi napisati knjigu i zašto ste odlučili da to ne bude delo fikcije, već opisano vaše autentično iskustvo?

Dugo sam se lomio i preispitivao da li da napišem knjigu „Matija”, knjigu o odlasku svog sina, njegovoj odluci da život okonča svojom voljom kad su mu bile samo 43 godine. Njegov život bio je izuzetan, fascinantan, poseban i to je prevagnulo u mojim razmišljanjima: neće to biti knjiga samo o odlasku već i knjiga o jednom izuzetnom životu. Knjiga je, na neki način, rezime mojih traženja odgovora na hiljade pitanja koja sam sebi postavljao nakon Matijinog odlaska, rezime preispitivanja vlastite intime, činjenja i nečinjenja. Kad sam odlučio da napišem knjigu, sam sebi sam postavio uslov: to mora biti iskrena, duboko iskrena priča, bez imalo fikcije, bez začina koji bi popravili njen gorak ukus. Negde na polovini rukopisa gotovo sam odustao, uplašio sam se onoga što sam napisao, potpunog razgolićavanja svog života, u kojem je Matija – shvatio sam to tek pišući knjigu – bio centralna tačka, osa oko koje se vrteo moj život. Skupio sam snage i završio rukopis. I strahovao sam kako će biti prihvaćen.

Da li ste bili ohrabreni i drugim autorima koji su progovorili o svom gubitku, poput Igora Mandića, i da li je svrha i vaše knjige da ohrabri mnoge druge ljude koji se suočavaju sa sličnim problemom?

Veliki Igor Mandić imao je sličnu tragičnu sudbinu. I on je izgubio dete, kćer, koja je, kao i moj sin, odlučila da se pozdravi sa ovim svetom. Mandić je o gubitku kćeri pisao u „Predsmrtnom dnevniku”, dotičući se teme samoubistva, tabuizovane, stigmatizovane i prikrivane; teme koju je, nažalost, kao i ja osetio na najbolniji mogući način. Suicid i danas za mnoge familije u kojima se dogodi predstavlja svojevrsnu porodičnu tajnu, čak i porodičnu sramotu. Osuđuju se osobe koji su „digle ruku na sebe”, kako se to kolokvijalno kaže, postavljaju se pitanja poput onog: „Kako su to mogli učiniti svojim najbližima?” Naravno, svemu tome pridonela je i religija. Čak i neki biografi nobelovca Ernesta Hemingveja govore kako je puška koju je čistio slučajno opalila, kao što i za Bohumila Hrabala neki govore da je slučajno pao s balkona hraneći golubove. Knjigom „Matija” pokušavam da detabuizujem i destigmatizujem čin suicida. Koliko god mi je teško prihvatiti Matijin čin, nikada, ni njegova majka ni ja, nismo se zapitali zašto nam je to uradio, nikada nismo osudili njegov izbor.

Reči su vaš poziv, ali da li ste osetili da vam reči nisu dovoljne, da su manjkave dok ste se sećali svog života sa Matijom, govoreći o njegovoj usamljenosti i njegovoj odluci?

Laskao sam sâm sebi da koliko-toliko znam s rečima; to je alat kojim, mislio sam, znam prilično dobro baratati. Kad nas je zadesio taj užas, taj cunami boli i očaja, shvatio sam kako su reči teško raspoznatljivi otisak, jedva razlučiva kopija nekog događaja, koliko su jadne, manjkave, blede i površne. Jednak sam osećaj imao i pišući knjigu o mom sinu, osećaj kakvog nije bilo dok sam stvarao romane zasnovane na fikciji, autorovoj mašti. Zato je knjiga „Matija” zapravo faktografija jednog užasa, užasa koji je nemoguće opisati, i zato sam se klonio tog pokušaja svestan toga da bih zaglavio u patetici. Protkao sam je tek sličicama iz Matijinog života, lepim trenucima koje smo proživeli. Tako sam pomogao sebi da je napišem, a čitatelju olakšao da kroz nju plovi.

Zašto ne možemo do kraja da spoznamo čak ni one koji su nam najbliži i da li vam je Matijin izuzetni lik jasniji dok ga posmatrate u uslovima surove konkurencije na Jejlu, u Americi u kojoj je mnogo raditi – imperativ?

Matija je više od polovine svog kratkog života proveo u Americi. Otišao je iz Hrvatske kad mu je bilo sedamnaest. Tamo je završio poslednji razred srednje škole, studije biohemije na Univerzitetu u Ajovi, doktorirao je na Univerzitetu Perdu, bio na dvogodišnjem postdoktoratu na Univerzitetu u Čikagu i poslednjih jedanaest godina radio kao naučnik na Jejlu. Ta udaljenost, tih sedam-osam hiljada kilometara koji su nas godinama razdvajali nije značila prekid naših kontakata. U vreme pre „Vocapa”, „Vajbera” ili drugih aplikacija pomoću kojih danas besplatno razgovarate s bilo kim na svetu, mi smo plaćali skupe telefonske pozive da bismo se rugali Trampu i jednako smešnim hrvatskim političarima, ćaskali o svemu i svačemu. Kasnije, razmenjivali smo mejlove, bar dva-tri svake nedelje. Viđali se tokom njegovih kratkih poseta Hrvatskoj i mojih Americi. Nikada nisam osetio da je Matijin život pakao, jer on se nije jadao, nije teret sa svojih leđa prebacivao drugima. Tek bi ponekad znao reći kako je Jejl depresivan, ali to je bila više usputna opaska nego jadikovka. Matija je bio uspravan i ponosan, ali krhak, lomljiv i nežan. Tu drugu stranu njegovog karaktera, nažalost, prekasno sam spoznao.

Kako tumačite to što je u najtežim trenucima trebalo da se bavite transportom njegovog tela nazad u Hrvatsku?

Američka birokratija i njihovi protokoli našu su tragediju udvostručili. Hladnoća i bezosećajnost Jejla da nam pomogne kako bismo Matijine posmrtne ostatke vratili u Hrvatsku ukrala nam je, otela, oduzela potrebu za žalovanjem, za mirom, za plačem u samoći, za razumevanjem onoga što se dogodilo, što nas je zadesilo, za preživljavanjem u bezdanu, silnom ponoru i praznini nastaloj Matijinim odlaskom. Prošlo je 37 dana od trenutka njegove smrti do pogreba u Osijeku. Umesto da žalujemo, mi smo se dopisivali s pogrebnim preduzećima u Americi, očajnički molili osobe s Univerziteta Jejl da nam pomognu i objasne kako je njihova nacija pre 50 godina uspela da pošalje čoveka na Mesec i vrati ga na Zemlju, a sada, pola veka kasnije, nemaju rešenje kako jedno mrtvo telo da vrate u njegovu domovinu. Izgovor su bili protokoli koji zabranjuju kremiranje ako telo sadrži toksične supstance. Bez obzira na to što se radilo o miligramima natrijum-azida, otrovnog spoja koji se, inače, koristi u vazdušnim jastucima automobila.

Vidite li u Matiji sudbinu mnogih mladih ljudi sa Balkana koji su se sklanjali od rata i tražili bolje uslove za svoj talenat?

Upoznao sam na Jejlu više mladih ne samo iz Hrvatske već i iz Srbije s kojima se Matija družio i prijateljevao. Pričali su mi o suptilnom, „finom” mobingu, zamotanom u celofan gde na ljubazno pitanje „Da li biste vi to, molim vas” niko ne očekuje odgovor „Ne, ja to ne bih, ne mogu, ne želim”. Kondicional je tamo zapravo imperativ. Jejl traži samo uspeh. Matija je u laboratoriji provodio 12 sati dnevno, šest dana u nedelji. Sagoreo je. Osetljiv kakav je bio, satkan od najfinijeg materijala, upao je u nemilosrdnu mašinu koja melje i cedi.

Za Matijom je ostala zadužbina. Koja je njena misija kada je o novim generacijama reč?

Matija je bio vredan i štedljiv. Od novca koji je iza njega ostao njegova majka, moja bivša supruga, osnovala je zadužbinu koja nagrađuje najbolje učenike osječke muzičke škole, koju je i Matija pohađao. Voleo je muziku, posebno opere, svirao je flautu i klavir. Sve honorare i prihode od knjige uplaćujem u tu zadužbinu.

Zbog čega najbolji uvek odlaze prvi?

Ne samo da nema pravde na ovom svetu, verujem da je nema ni u galaksiji u kojoj se vrtimo. Matija je u oproštajnim pismima koja je ostavio svojoj majci i meni napisao kako samo traži mir, mir kog na ovom svetu, na ovoj Zemlji, nije uspeo da nađe. Je li našao taj mir, ne znam. Ovaj je svet grub i kao da je stvoren za one građene od iste, grube tvari. Matija je bio agnostik i možda se nadao da postoji mesto za osobe njemu slične. Nadam se da je onde, negde u dubini i tišini svemira.