Тражење одговора на хиљаде питања
Дуго сам се ломио и преиспитивао да ли да напишем књигу „Матија”, књигу о одласку свог сина, његовој одлуци да живот оконча својом вољом кад су му биле само 43 године, каже Драго Хедл, новинар и писац
Једно биће нам недостаје и све је опустело... Многи од нас осетили су ужас ове празнине. Међутим, познати и награђивани хрватски новинар Драго Хедл храбро корача ка самом језгру ове провалије, описујући у документаристичком делу „Матија” (код нас га је објавила новосадска Академска књига) највећу бол коју човек може да доживи – губитак сина који је био успешни научник у Америци, на Универзитету Јејл, и који је одлучио да себи одузме живот. Матија је донео ту одлуку, написао је писма мајци и оцу, узео смртоносну дозу натријум-азида. Драго Хедл читаоца води кроз пакао америчке бирократије, која забрањује родитељима да преузму синовљево тело због отровне супстанце похрањене у њему, али очај ублажује сећањима на Матијино детињство, његове таленте за музику и науку, његову благу природу, на блискост оца и сина, на бригу оца који је само хтео свог тинејџера да склони од рата. Неке колеге са универзитета предусретљиве су, али у први план избија очев доживљај сурове пословне конкуренције, која меље, и која је погоршала ствари за Матију. Он је био трагач за истином, како је неко рекао.
У ком тренутку сте знали да ћете о овако болној теми написати књигу и зашто сте одлучили да то не буде дело фикције, већ описано ваше аутентично искуство?
Дуго сам се ломио и преиспитивао да ли да напишем књигу „Матија”, књигу о одласку свог сина, његовој одлуци да живот оконча својом вољом кад су му биле само 43 године. Његов живот био је изузетан, фасцинантан, посебан и то је превагнуло у мојим размишљањима: неће то бити књига само о одласку већ и књига о једном изузетном животу. Књига је, на неки начин, резиме мојих тражења одговора на хиљаде питања која сам себи постављао након Матијиног одласка, резиме преиспитивања властите интиме, чињења и нечињења. Кад сам одлучио да напишем књигу, сам себи сам поставио услов: то мора бити искрена, дубоко искрена прича, без имало фикције, без зачина који би поправили њен горак укус. Негде на половини рукописа готово сам одустао, уплашио сам се онога што сам написао, потпуног разголићавања свог живота, у којем је Матија – схватио сам то тек пишући књигу – био централна тачка, оса око које се вртео мој живот. Скупио сам снаге и завршио рукопис. И страховао сам како ће бити прихваћен.
Да ли сте били охрабрени и другим ауторима који су проговорили о свом губитку, попут Игора Мандића, и да ли је сврха и ваше књиге да охрабри многе друге људе који се суочавају са сличним проблемом?
Велики Игор Мандић имао је сличну трагичну судбину. И он је изгубио дете, кћер, која је, као и мој син, одлучила да се поздрави са овим светом. Мандић је о губитку кћери писао у „Предсмртном дневнику”, дотичући се теме самоубиства, табуизоване, стигматизоване и прикриване; теме коју је, нажалост, као и ја осетио на најболнији могући начин. Суицид и данас за многе фамилије у којима се догоди представља својеврсну породичну тајну, чак и породичну срамоту. Осуђују се особе који су „дигле руку на себе”, како се то колоквијално каже, постављају се питања попут оног: „Како су то могли учинити својим најближима?” Наравно, свему томе придонела је и религија. Чак и неки биографи нобеловца Ернеста Хемингвеја говоре како је пушка коју је чистио случајно опалила, као што и за Бохумила Храбала неки говоре да је случајно пао с балкона хранећи голубове. Књигом „Матија” покушавам да детабуизујем и дестигматизујем чин суицида. Колико год ми је тешко прихватити Матијин чин, никада, ни његова мајка ни ја, нисмо се запитали зашто нам је то урадио, никада нисмо осудили његов избор.
Речи су ваш позив, али да ли сте осетили да вам речи нису довољне, да су мањкаве док сте се сећали свог живота са Матијом, говорећи о његовој усамљености и његовој одлуци?
Ласкао сам сâм себи да колико-толико знам с речима; то је алат којим, мислио сам, знам прилично добро баратати. Кад нас је задесио тај ужас, тај цунами боли и очаја, схватио сам како су речи тешко распознатљиви отисак, једва разлучива копија неког догађаја, колико су јадне, мањкаве, бледе и површне. Једнак сам осећај имао и пишући књигу о мом сину, осећај каквог није било док сам стварао романе засноване на фикцији, ауторовој машти. Зато је књига „Матија” заправо фактографија једног ужаса, ужаса који је немогуће описати, и зато сам се клонио тог покушаја свестан тога да бих заглавио у патетици. Проткао сам је тек сличицама из Матијиног живота, лепим тренуцима које смо проживели. Тако сам помогао себи да је напишем, а читатељу олакшао да кроз њу плови.
Зашто не можемо до краја да спознамо чак ни оне који су нам најближи и да ли вам је Матијин изузетни лик јаснији док га посматрате у условима сурове конкуренције на Јејлу, у Америци у којој је много радити – императив?
Матија је више од половине свог кратког живота провео у Америци. Отишао је из Хрватске кад му је било седамнаест. Тамо је завршио последњи разред средње школе, студије биохемије на Универзитету у Ајови, докторирао је на Универзитету Перду, био на двогодишњем постдокторату на Универзитету у Чикагу и последњих једанаест година радио као научник на Јејлу. Та удаљеност, тих седам-осам хиљада километара који су нас годинама раздвајали није значила прекид наших контаката. У време пре „Воцапа”, „Вајбера” или других апликација помоћу којих данас бесплатно разговарате с било ким на свету, ми смо плаћали скупе телефонске позиве да бисмо се ругали Трампу и једнако смешним хрватским политичарима, ћаскали о свему и свачему. Касније, размењивали смо мејлове, бар два-три сваке недеље. Виђали се током његових кратких посета Хрватској и мојих Америци. Никада нисам осетио да је Матијин живот пакао, јер он се није јадао, није терет са својих леђа пребацивао другима. Тек би понекад знао рећи како је Јејл депресиван, али то је била више успутна опаска него јадиковка. Матија је био усправан и поносан, али крхак, ломљив и нежан. Ту другу страну његовог карактера, нажалост, прекасно сам спознао.
Како тумачите то што је у најтежим тренуцима требало да се бавите транспортом његовог тела назад у Хрватску?
Америчка бирократија и њихови протоколи нашу су трагедију удвостручили. Хладноћа и безосећајност Јејла да нам помогне како бисмо Матијине посмртне остатке вратили у Хрватску украла нам је, отела, одузела потребу за жаловањем, за миром, за плачем у самоћи, за разумевањем онога што се догодило, што нас је задесило, за преживљавањем у бездану, силном понору и празнини насталој Матијиним одласком. Прошло је 37 дана од тренутка његове смрти до погреба у Осијеку. Уместо да жалујемо, ми смо се дописивали с погребним предузећима у Америци, очајнички молили особе с Универзитета Јејл да нам помогну и објасне како је њихова нација пре 50 година успела да пошаље човека на Месец и врати га на Земљу, а сада, пола века касније, немају решење како једно мртво тело да врате у његову домовину. Изговор су били протоколи који забрањују кремирање ако тело садржи токсичне супстанце. Без обзира на то што се радило о милиграмима натријум-азида, отровног споја који се, иначе, користи у ваздушним јастуцима аутомобила.
Видите ли у Матији судбину многих младих људи са Балкана који су се склањали од рата и тражили боље услове за свој таленат?
Упознао сам на Јејлу више младих не само из Хрватске већ и из Србије с којима се Матија дружио и пријатељевао. Причали су ми о суптилном, „фином” мобингу, замотаном у целофан где на љубазно питање „Да ли бисте ви то, молим вас” нико не очекује одговор „Не, ја то не бих, не могу, не желим”. Кондиционал је тамо заправо императив. Јејл тражи само успех. Матија је у лабораторији проводио 12 сати дневно, шест дана у недељи. Сагорео је. Осетљив какав је био, саткан од најфинијег материјала, упао је у немилосрдну машину која меље и цеди.
За Матијом је остала задужбина. Која је њена мисија када је о новим генерацијама реч?
Матија је био вредан и штедљив. Од новца који је иза њега остао његова мајка, моја бивша супруга, основала је задужбину која награђује најбоље ученике осјечке музичке школе, коју је и Матија похађао. Волео је музику, посебно опере, свирао је флауту и клавир. Све хонораре и приходе од књиге уплаћујем у ту задужбину.
Због чега најбољи увек одлазе први?
Не само да нема правде на овом свету, верујем да је нема ни у галаксији у којој се вртимо. Матија је у опроштајним писмима која је оставио својој мајци и мени написао како само тражи мир, мир ког на овом свету, на овој Земљи, није успео да нађе. Је ли нашао тај мир, не знам. Овај је свет груб и као да је створен за оне грађене од исте, грубе твари. Матија је био агностик и можда се надао да постоји место за особе њему сличне. Надам се да је онде, негде у дубини и тишини свемира.
