Čast je dobiti svoju vrstu bubice

Kada su naučnici prof. dr Srećko Ćurčić, dr Vukašin Gojšina i dr Nikola Vesović, biolozi s Instituta za zoologiju Biološkog fakulteta u Beogradu, u pećini na vrelu Đerekarske reke, u selu Đerekare u okolini Tutina, na Pešterskoj visoravni otkrili pre dve godine novu vrstu insekta, nisu se dugo kolebali koje ime da joj daju. Odlučili su da je nazovu Remyella spanovicae ili Španovićkina remijela u čast Ivane Španović, najbolje srpske atletičarke. Reč je o retkoj i endemičnoj vrsti insekta koja pripada tvrdokrilcima i nema je nigde više na svetu osim u toj skrivenoj pećini na vrelu Đerekarske reke.

Kakvo je to otkriće na polju ove nauke, kakva je čast kada se naučnici odluče da novootkrivenoj vrsti daju određeno ime, ali i šta sve prethodi objavi takve vesti široj javnosti za „Magazin” pričali su Srećko Ćurčić, redovni profesor na Biološkom fakultetu u Beogradu, čija je uža naučna oblast entomologija, nauka o insektima, i dr Nikola Vesović, viši naučni saradnik na istoj katedri – Zoologiji beskičmenjaka. Njih dvojica su sličnim povodom već zaokupili pažnju medija i javnosti, kada su pre dve godine po našem najboljem teniseru Novaku Đokoviću nazvali čak dve novootkrivene vrste.

Trčuljku i pužu Novakovo prezime

Po Novaku je ime dobio simpatičan insekt iz porodice trčuljaka Duvalius djokovici (Đokovićev duvalijus) otkriven u Siminoj jami na Povlenu u okolini Ljubovije, ali i vodeni puž Travunijana djokovici (Đokovićeva travunijana) iz Crne Gore, s jednog izvora blizu Podgorice.

Sada su sličnu čast ukazali proslavljenoj atletičarki. Zamolili smo sagovornike da nam laički objasne o kakvom insektu je reč i koje je veličine. Da li je velika kao, recimo, bubamara?

– Nije, mnogo je sitnija od bubamare, više podseća na žutog mrava, da ljudima bude jasnije – odgovara profesor Ćurčić, a zatim dodaje i stručno objašnjenje da je reč o retkoj, endemičnoj vrsti insekta tvrdokrilca koji pripada porodici Leiodidae, dugačka je između 4 i 5 milimetara, snažna i izdržljiva, s lakoćom se kreće po plafonu i vertikalnim zidovima u pećini. Njena karakteristika su i jako dugački ekstremiteti, za laike, opet noge i antene.

Za razliku od nove vrste, Novakov trčuljak je, objašnjavaju biolozi, predator, agresivan u tom podzemnom okruženju, negde na vrhu lanca ishrane. Svi ga se plaše, osim slepog miša koji je u pećini jači.

Profesor kaže kako je objava da su otkrili još jednu novu vrstu insekta odjeknula lepo u medijima. Zato su prezadovoljni.

– Svakako nam to imponuje, predstavlja nam čast i zadovoljstvo. Na prvom mestu je reč o popularizaciji nauke, entomologije, kojom se bavimo, ali i speleologije. Pokušali smo da nađemo balans i da lepo otkriće predstavimo široj javnosti – kaže on.

I ranije su davali imena, ali ne po nekim trenutno popularnim sportistima, već po našim naučnicima: Cvijiću, Pančiću, Tesli, kao i po tipskim lokalitetima, po reci Raška, planini Javor...

– Možda neko i ne shvati koliko je čast dobiti svoju vrstu, da ona ponese vaše ime. Mi imamo Novakovu bubu, a Tajlanđani su recimo dve nove vrste neke minijaturne ose nazvali po Federeru i Nadalu, aludirajući da su bili ljuti rivali kao te dve osice – dodaje profesor Ćurčić.

On se seća kako se Novak u oktobru 2022, kada su objavili da su po njemu nazvali svoje otkriće, javio istog dana, samo nekoliko sati posle objave.

Šta znači pronaći novu vrstu i koliko je to važno za nauku objasnio je dr Vesović:

– U ovom času važnu ulogu igra geografija. Naći novu vrstu u 2025. godini u tropskim kišnim šumama Tajlanda nije neko spektakularno otkriće, ali u 21. veku pronaći novu vrstu u Evropi, koja je kolevka savremene nauke i gde se praktično već stotinama godina detaljno istražuje, jeste velika stvar i ozbiljno otkriće. Postoje mikrostaništa, mikroniše koje su i dalje neotkrivene i nalaze se u srcu Evrope, a neke od njih su podzemne jame. Teško je pronaći novu vrstu, važnu za nauku negde u Vojvodini, to je moguće eventualno samo u nekim visokim planinama ili na skrovitim mestima u dubokom zemljištu, u pećinama ili jamama.

Dr Ćurčić iznosi još jednu specifičnost ovog istraživanja:

– U datom trenutku mi ne znamo da li smo pronašli nešto novo. To su jako sitna, mala bića, obično znamo o kojem se rodu radi, ali za neku detaljniju potvrdu potrebno je analizirati, pre svega, unutarnje, genitalne strukture i to mužjaka. Tako možemo „namirisati” da smo našli nešto novo, ali tek u laboratoriji se utvrđuje definitivno da li je reč o novoj vrsti i to korišćenjem nekoliko metoda – kaže profesor.

Dakle, kako su našli najnoviju vrstu remijele?

– Kada istražujemo tvrdokrilce, koristimo dve metode: pasivnu, kada postavljamo klopke i dođemo posle određenog vremena i proverimo da li je u njih nešto upalo. To su obične plastične čaše, koje uglavljujemo u određena mesta u pećini na zidovima, na vlažnim mestima. Biramo ih na osnovu prethodnog iskustva i kada procenimo da bi na tom mestu mogao da se očekuje neki živi organizam. Drugi način podrazumeva aktivno pretraživanje: u pećini provodimo nekoliko sati i aktivno rukama i uz svetlost sa čeone lampe obrćemo kamenje, tražimo u pukotinama, gledamo da li se nešto pomera. Ovi organizmi su slične boje kao podloga. Svi su oni žućkasto-smeđi, kao što je krečnjak ili glina unutar pećina, tako da ih nije lako uočiti, ali posle više godina rada i iskustva dobije se osećaj kako ih tražiti – priča dr Vesović.

Duboko, u divljim pećinama

Na fotografijama naši sagovornici su praktično sve vreme u odeći i opremi karakterističnoj za speleologe, pa pitamo da li su prvo bili biolozi, pa su postali i speleolozi ili je obrnuto?

– Ja sam bio speleolog amater. I moj otac je bio profesor, biolog i vodio me je sa sobom na terene. Od malih nogu sam obitavao u pećinama, tražio, čak sam i ja, kao moj sin sada, pronalazio s ocem nove vrste – odgovara profesor Ćurčić i dodaje da njegova porodica vuče poreklo iz zapadne Srbije (i dr Nikole Vesovića je otuda), tako da nije neobično što im je fokus istraživanja upravo dinarski deo zapadne Srbije.

Iako je dr Nikola Vesović na većini fotografija slikan u neverovatno uskim prolazima, ulazima u jame i pećine, on kaže da je isključivo biolog:

– Mi ne radimo speleoronjenje i vertikalna spuštanja u duboke jame. Nismo speleolozi, mi smo biolozi koji se bave istraživanjem živih organizama u pećinama. Mi smo biospeleolozi i ulazimo svugde gde tela mogu da nam prođu – kaže on.

Do kraja jula naše sagovornike čeka još istraživanja na terenu: planina Jadovnik u zapadnoj Srbiji, pa dalje na istok, prema Staroj planini. Zamke postavljene na nadzemnom delu moraju da obiđu svakih desetak dana. Ali nema pritužbi, naprotiv:

– Nama je naš posao zadovoljstvo, ispunjava nas do kraja karijere, a to je san svakog studenta, naučnika… Naravno, ima izazova, ali loše stvari se brzo zaborave. Svakako su najzanimljivije neistražene divlje pećine. Bili su u stotinama takvih. Istočni deo Srbije, odnosno Karpatobalkanidi i zapadni deo Srbije, Balkanidi puni su speleoloških objekata. Ali, kažu, nove vrste su nalazili u Resavskoj, Hadži Prodanovoj, Potpećkoj, Stopića pećini…

Od budućih planova samo najavljuju da će novo otkriće opet dobiti ime po sportisti. Biće to sportska trilogija… Zasad ne otkrivaju trećeg člana, ali imaju više kandidata.

Bube nisu napasti

Pitanje je zašto nema mnogo ljudi koji vole insekte. Daleko su brojniji oni kojima je prvi impuls kada vide bubu da zgrabe papuču ili prvi predmet nadohvat ruke i da je spljeskaju. Zašto je to tako?

– To je stvar pogrešnog vaspitanja. Naravno, postoje insekti koji mogu da naude čoveku, poput stršljena ili pčele, ali većina insekata je potpuno bezopasna i vrlo su korisni u prirodi. Problem je što odmalena ne učimo da smo mi deo prirode i da su organizmi koji nas okružuju tu s razlogom – kaže dr Nikola Vesović.

Dr Ćurčić kaže da su pojedini insekti, poput leptira, popularni:
– Reč je o onima koji su svakome dostupni, šareni su, sleteće na ruku. I strižibube su, mada štetne za čoveka, lepih boja i dostupne, pa ih ljudi znaju. I jelenak je atraktivan, ali bubašvaba kod mnogih izaziva teskobu, nelagodu. Treba da osvestimo deo stanovništva koji nije naklonjen insektima da obrate pažnju na njih, da ih čuvaju, ne ugrožavaju, naravno, i da ih ne hvataju.

Dr Nikola Vesović dodaje da je sve i stvar estetike: veruje da kada bi ljudi češće videli neku atraktivnu bubu iz Brazila ili drugih egzotičnih krajeva, bili bi oduševljeni. To su insekti zelene, plave, narandžaste boje… Zato se on bavi i makrofotografijom. Kaže da je kroz svoj hobi napravio lep spoj i ljudima na instagram profilu pokazuje kako taj svet izgleda uveličan i raznobojan.

Tim entuzijasta i naučnika

Naučni rad u renomiranom časopisu „European Journal of Taxonomy” o Španovićkinoj remijeli je zajednički poduhvat ekipe zoologa s Instituta za zoologiju Biološkog fakulteta. Pored naših sagovornika u timu autora su i dr Maja Vrbica, dr Korana Kocić, Vukašin Gojšina i m. sc. Sofija Vranić. Veliku pomoć na terenu im je pružio i Petar Ćurčić.

– Sve što danas u nauci nije komercijalizovano je u senci. Naša otkrića su velika za nas, ali i za Srbiju. Naučnici u svetu, kolege koji prate naš rad znaju to da cene i pohvale. Naši radovi su vrlo citirani iako je reč o uskoj naučnoj oblasti – sa zadovoljstvom kažu naši sagovornici.