Bajaga ili Slučaj jednog nasilja

„Čuvari dalekih granica

javljaju preko glasnika

južna plemena ratnička

su stigla ispod zidina…”

„Rimljani”, Momčilo Bajagić Bajaga (album Jahači magle, 1986)

 „Neće valjda opet?” ili „Nije valjda još uvek?” bilo bi logično pitanje čak i u današnjem stanju stvari. Stvarno, potrošili su se i iscrpli dosad lokalni „pravednici”, činilo se, ovdašnje sturm-gruppe za pritisak, jedna podgojena, od države mažena, polupismena, a opasna i mračna bratija koja se malo-malo pa obruši prilikom gostovanja kulturnjaka ili estrade „s one strane”, i sad već stvarno deluju kao anahronizam. Vreme ih je pojelo bez obzira na to što mogu još ujesti – bilo da pokažu da još postoje, ili kad zatreba. Politici i vlasti pak – jer ne misli valjda iko još da se ovakve stvari rade bez podrške centra i političkih struktura – već je neko vreme nepotrebno baratati ovom vrstom pritiska.

Poslednja u nizu akcija i iz nje kukavičko otkazivanje događaja došla je otud nekako manje očekivano pa su i navedena pitanja verovatno na mestu. Međutim, ovde se radilo o nečemu drugom: o izboru „targeta”, o meti koju su napenalili. Tu stvari postaju komplikovanije. Meta je bila potpuno nevina, nekontroverzna, „izvan svakog zla”, disovski rečeno: jedan sasvim neokaljan muzičar i autor. U neočekivano vreme, došao je red i na beogradskog kantautora, negdašnjeg tinejdžerskog idola iz najbolje faze zajedničke zemlje: na Momčila Bajagića Bajagu, suptilnog, rafiniranog i blagog kantautora, iza čije se maske večnog dobrog momka i izuzetnog tekstopisca i muzičara („on je najtalentovaniji”, kako reče jednom Goran Bregović), zapravo odavno krije jedan radikalni pacifista, čovek operisan od svake pizme i s umom što je izvan svakog nasilja. Bajaga nije „apolitičan”, da se ne pomisli krivo, nego, po đerđkonradovskoj briljantnoj definiciji – antipolitički autor, u smislu „antipolitike kao začuđenosti”, kao jedne od ključnih načela, principa određenog tipa pisca i, šire uzevši, umetnika: „Čovek nalazi da su stvari neobične, groteskne, štaviše: besmislene. Saznaje da je žrtva, i ne želi to biti. Ne voli da mu život i smrt zavise od drugih ljudi.” Time određuje glavnu karakteristiku, psihološki, emotivni i društveni stav takvog naročitog tipa čoveka i načina kako govori, to jest kako se izražava: „To nije govor političara, ni politologa, ni tehnokrata, nego suprotno: jednog ciničnog i diletantskog utopiste. On ne nastupa u ime nekakvog mnoštva ili kolektiva. Njemu nije potrebno da ima iza sebe stranku, državu, naciju, klasu, korporaciju, akademski svet. Sve što radi, radi za svoj račun, sam, u sredini koju je sam odabrao. Nikome nije dužan polagati račune, to je lični poduhvat, samoodbrana.”

I uistinu, nije li to sasvim precizan opis beogradskog (ili zemunskog, ako već hoćemo) kantautora? Onoga koji je već od prvog svoga samostalnog rada, od nijansirane i inteligentne Pozitivne geografije, koja je na vrhuncu blokovske podeljenosti, Hladnog rata i naše pozicije u sredini, između svetova, pevala o različitim zemljama veselo, u pastišu mnogobrojnih neočekivanih književnih i kulturnih referenci kojima je ovaj, jedan od najnačitanijih pop autora, tako lako i bistro garnirao svoje beskrajno radosne pesme. Apsolutni nedostatak pretenzije omogućavao je dodatnu lakoću poteza i jednako tako obogaćivao tekstove imenima pod kojima bi se inače neki pretenciozniji zahvat rušio pod vlastitom težinom. Kod Bajagića bilo je mesta i za njegovog „ćaleta” koji je krenuo „pešaka do Berlina da uhvati lično Adolfa (!) za uši”, i za južnoameričke pisce – „Markes i Kastaneda”, i za Žilbera Bekoa u Moskvi, i za Ermitaž. I za stih kojim je još 1984. pevao „limene trube duvaju – ne volim vojnu muziku”.

Kad su varvari prevladali

Dva albuma kasnije, napravio je i svoj omaž glavnom traumatskom mestu nacije, tadašnjoj „južnoj pokrajini” – aparthejdu koji se u tišini provodio nad narodom kojem je autor, makar nominalno, pripadao. Kroz silno suptilnu pesmu „Rimljani”, on takav razvoj ne konstatuje samo kao jedno nesređeno i nasilno, trenutno kulminirajuće i dugotrajno, političko-ideološko stanje, nego ga vidi mnogo šire i delikatnije, smešteno u neočekivanu kulturno-istorijsku paralelu: osećaj da nešto veliko i dugotrajno, što se činilo nepromenljivim, ide prema svom kraju. Da, štaviše, cela jedna civilizacija ide ka svom nestanku:

„Južna plemena ratnička

su stigla ispod zidina –

i sve je više Varvara,

a sve je manje Rimljana.”

Retko je nešto tako suptilno napravljeno u domaćem pesničkom i popularnom muzičkom svetu.

Kad su na kraju „varvari” prevladali i sve otišlo dođavola, autor je pričekao koju godinu da preživi, da se sredi i da ponovo zapeva. Zapevao je gorče nego ikad ranije i poraženije, sa jedva primetnom uznemirenošću koja se dobro prikrila u onom čuvenom dubokom baritonu, smirujućem kao čista i hladna voda. U neobično žestokoj pesmi vapio je jedva se uzdržavajući, i time još efektniji, još potresniji, pevao o užasu koji se iz relativno „sigurnog” glavnog grada ne vidi, ali što može naslutiti svako ko je imalo osetljiviji od pomahnitale mase čije je vreme to bilo:

„Stotine kilometara daleko od mene

il’ prostim jezikom, sa one strane reke

gde noću gore duše, planine i kuće

i neke svetiljke sad toliko daleke

Hiljadu krikova i istrganih slika

hiljadu užasa i strahova u noći

hiljadu stvari o kojim ne želiš da pričaš

hiljadu onih o kojim nećeš moći…”

Do refrena gde se zbog sintakse može dvostruko razumeti kome se obraća – u pevanom stihu bez obzira na cezure nema zareza, sasvim na liniji proročice Dodone – Ibis redibis nunquam per bella peribis – pa je i ovde ambivalencija veća (i namerna?): obraća li se onome/onima upravo koji su ostali s druge strane, u paklu, onima koji su do juče bili njegovi, najbliži, bratstvo po mladosti, širini, dobroti i civilizovanosti, ili se vapeći obraća Vrhovnom Biću:

„Gde si, Bože, gde si,

Crni se dani ređaju u nizu

Šta još da se desi

Tako daleko a tako, tako blizu?”

Da ne bi bilo sve apstraktno i neodređeno, da se ne bi moglo pribeći odbrani da se govori o „bilo kojem” sukobu i užasima, govorila je treća i finalna strofa, u kojoj pesnik ne izuzimajući se autopoetički uvodi sebe i mesta koja su ostala s druge strane, van njegovog života i dometa i za koja nema nimalo optimizma da će im se vratiti, iz čega probija čak i zrnce samoodgovornosti i opravdanja takve (zaslužene?) kazne nepovratka:

„Sve one ulice što poznavao sam dobro

niz koje ove noći niko neće proći,

svi oni ljudi koje voleo sam mnogo,

a videti ih više nikad neću moći.”

Sudbina se ipak pokazala milosnijom i autor se vratio i među ljude i na ulice o kojima je pevao iz daljine, iza zabrana i granica. A tamo su mu priredili onakav doček, evo. Nakon toliko godina, nakon svih potrošenih priča i ideologije, nakon svih laži i nakon godina već unormaljenog i stabilnog odnosa koje je muzičar ponovo ostvario sa svojim slušaocima. Sve dok se jednog dana nemirna neman opet nije probudila i ritnula blatnim kopitom na čistu reč i misao, na pevani tekst i zabavu uz koju se i misli i oseća duboko a lako.

U redu, ništa se strašno zapravo nije dogodilo. Jedan neodrađen koncert u Karlovcu – gradu, ironično, među onima s najviše putera na glavi – i odmah nakon toga zadovoljština i trijumf u slobodnoj Puli. Ali razmišljajući o svemu, o izboru ove najnovije mete, i pitanje se menja, postaje drugačije, interesantnije.

„Odlazim mokrom ulicom

Dane protekle, brišem gumicom

Trudim se da se ne sećam,

Kad zaboravim, lakše podnosim.”

(„Rimljani”)

Svaki put kad bismo ranije pomislili „Neće valjda i na to?” i „Zašto baš na ovoga?”, kad bi se činilo da ne može niže, drugim rečima – prevarili smo se naravno i odmah ispadali naivni. Kod takvih napada i pritisaka, naime, nije se nikad zapravo ni radilo o izuzetku, nego je tako od početka – stvar je krenula čim je ova država započela svoje postojanje.

Krenulo se praktično odmah sa sistemskim i sistematičnim brisanjem, napadima i odvajanjem svih imena u međuvremenu neprijateljske, suprotstavljene kulture izvan i unutar novih granica, ali naročito onih koja su za nekadašnjeg, zajedničkog vremena imala najveći uticaj ili pak najvišu kulturnu i simboličku vrednost. Najpre su ih, kao i mnogobrojne pojmove, odstranili iz kulture, iz škola, knjiga i medija i onda, finalnim udarcem, iz sećanja. U tome nasilju bilo je logike, onako kako su se pomahnitali nacionalšovinizam i duboki totalitarni impuls već mogli odnositi prema svemu.

Zluradost iz mračnih centara

No, proradila je i dodatna, neočekivana, strahovito niska strategija i zluradost onih koji su iz mračnih centara novog režima spremali i provodili čišćenje kolektivnog sećanja: zahvaljujući nedostatku informacija i manipulisanju neznanjem, počelo se puštanjem dezinformacija o imenima nekad značajnima svima, a koja su ostala s druge, zabranjene strane. I u tome se krila prava podmuklost: nije se udaralo na „kontroverzne” toliko, na one koji su zajahali zmaja suprotnog nacionalizma i nehumanosti. Ne, tračevi i ogovaranja, dezavuisanje u ideološkom ključu izmišljani su upravo za potpuno drugačije, za suprotne, koje ideologija nije mogla stavljati u svoje uske gabarite, a koji su nekada u sebi nosili sve što je bilo nepodeljeno dobro, najdelikatnije osobine, te što su izazivali najmekša i najnežnija sećanja, kao ljudi i kao simboli. Mora da su negde bili birani namerno, suviše velika je bila provalija između optužbe-trača i stvarnosti. A možda i gore – terano podlim i nezdravim nagonom da se udari baš po najčistijima, što su zbog toga najviše značili. Da je neki zli demijurg birao, nije mogao izabrati bolje za daljnje, „podsvesno” trovanje običnoga sveta, ionako razočaranog, smušenog i ne uvek sigurnog u to da je novo ujedno i jedino dobro.

Jer lako je bilo udariti, recimo, u nekada glavno rokersko ime, vođu velikog benda i beogradskog boemskog pesnika, ili u najvećeg sarajevskog i jugoslovenskog režisera što je neočekivano, s obzirom na poreklo, „pobegao” neprijatelju – takvi su spremno dočekivali udarac. I vraćali ga. Dakako da su ih prozivali i gledali priliku da se očešu o njih, ali nekako očekivano i u nekom trenutku gotovo iz navike, a ovi im, kažemo, redovno uzvraćali s kamatama, odgovarajući na jedan nezdravi no nesvesno prizivan i željen poriv međusobnog provociranja, izazivajući time bes i lažnu konsternaciju. I nešto drugo: sakriveno, nepriznato poštovanje, često upravo kod najekstremnijih. Tu je ideologija vodila svoj mačevalački duel sa suprotnom stranom vešto i lako, hraneći se sukobom, mržnjom i strašću borbe.

Nema drugova kod bivših drugova

Ali bio je i jedan red imena koje nacionalistički režim nije mogao podvući pod „takve”, pod agresivne, provokativne neprijatelje koji se nisu izvinjavali i nad kojima se u svom ideologizovanom i neautentičnom osećaju lažne žrtve moglo skandalizovati do mile volje.

Možda i nesvesno, deo predstavnika i sluga ideologije shvatio je da ima deo koji je bio iznad ili izvan tih podela, izvan crno-belog deljenja i jasne odredivosti. I da kad se u strašnom raspadu povukla crta između „nas” i neprijatelja, treba udariti drugde „da ne ostane ni pomen na lepotu”, kako bi rekao pesnik. Da treba udariti na one koji se ne mogu braniti i koji se ne bi branili ni da su znali da su napadnuti. Najgore i najružnije od svega, nisu udarali samo na žive, nego i na mrtve. A kad to krene, onda nema zaustavljanja, nijedno ime nije van domašaja prljavih ruku i još prljavijih misli, ne zaustavlja se nagon i delanje dok se ne zaprlja i ono što je ranije bilo kao sneg čisto i neuprljano bilo ljudsko ili kao kulturnog pojma.

Nedavno, a ne dok je sukob trajao, otišlo se i do one krajnje zamislive tačke: pokušalo se uniziti i verovatno najlepše ime kulture – najdražeg dečjeg pisca, trageda golubije ćudi i profetskog pogleda što ga je na kraju koštao sopstvenog života. Preko policijsko-špijunskih novina u paru s mahalskom huljom, onom istom koju je opisao Andrić višestruko i precizno, kao voljnim izvršiocima, krenuli su i nisu stali ni pred seni i imenom samog Branka Ćopića, oklevetavši ga u njegovoj (?) Bosni pre koju godinu načinom kakav se činio nezamislivim nakon svega. Čak ni u Hrvatskoj nije se išlo tako daleko – tu su ga „samo” osakatili na jednoj beskrajno ironičnoj i po cenzorsku kulturu apsurdnoj tački kad su u predragoj dečjoj knjizi o dobrom ježu, priči koja je zapravo bila čudesna parabola slobode one zemlje, promenili stih: „za druga Ježa” postao je „za dragog ježa” – nema drugova kod bivših drugova.

Toj grupi pripada i kantautor iz naše priče kojem, eto, nisu dozvolili da se pojavi u negdašnjem grencerskom centru i napadnut je baš iz takve okoline, jer je u najgorim godinama svirao „na neprijateljskoj teritoriji” tadašnje RSK. Dobro, čak i da je tako i bilo. A šta ćemo s „neprijateljskim teritorijem” odakle je sad kleveta došla – s mračnim bivšim austrougarskim garnizonom gde su tokom poslednjeg rata nestajale i duše i kuće, kao u pesmi autorovoj, a da zato do danas niko nije do kraja i pošteno odgovarao? Umesto daljnjeg „nadgornjavanja” retoričkog koje zadojeni mračnjaci, ti jahači magle, ionako neće razumeti, moglo bi se opet zamoreno skratiti sve naslovom jednoga dela Vojina Jelića: „Pogledaj svoje ruke”.

„Oči ti ne pokazujem

Vidim, ne gledam,

Samo osećam.”

(„Rimljani”)

Nije valjda sve to trebalo da čudi. Iako čovek ostane svejedno negde zapanjen i pita se umorno i začuđeno „Dokle više?”, to je krivo pitanje. Neće se nikada umoriti. Pitanje je bolje: „A zašto udaraju baš tu, i u takve?” Rekli smo, neće na jake, na one koji su zauzeli stav, koji su jasno „markirani” kao pripadnici omrznute kulture. U jednom trenutku čak su se napadači znali i povući, kao kod spomenutog negdašnjeg Sarajlije i nepomirljivog, provocirajućeg renegata (u takvim situacijama opet kreće okret i prelazi se ponovo na tupo prećutkivanje).

Udara se, naprotiv, na one koji se najmanje razlikuju, koji najviše liče, upravo najviše utelovljavaju najbolji deo vlastite zajednice, odnosno, u krajnjoj tački, zamišljeni ideal samih sebe, onih najcivilizovanijih, najblažih, najsofisticiranijih. Ali organizacija koja je protestovala da se zabrani nastup ne pripada tome – ona zna da ne spada u takav najbolji deo, ni s ove, ni s one strane: ona je šekspirovski Kaliban kome je civilizovanost beogradskog autora ogledalo vlastite nedostatnosti, nedostojnosti, nerazvijenosti, sirovosti i niskih nagona, fundamentalne anticivilizovanosti. Oni nemaju drugo nego da, poput istog lika iz Bardove „Oluje” (!), to ogledalo neprestano pokušavaju razbiti.