Бајага или Случај једног насиља

„Чувари далеких граница

јављају преко гласника

јужна племена ратничка

су стигла испод зидина…”

„Римљани”, Момчило Бајагић Бајага (албум Јахачи магле, 1986)

 „Неће ваљда опет?” или „Није ваљда још увек?” било би логично питање чак и у данашњем стању ствари. Стварно, потрошили су се и исцрпли досад локални „праведници”, чинило се, овдашње sturm-gruppe за притисак, једна подгојена, од државе мажена, полуписмена, а опасна и мрачна братија која се мало-мало па обруши приликом гостовања културњака или естраде „с оне стране”, и сад већ стварно делују као анахронизам. Време их је појело без обзира на то што могу још ујести – било да покажу да још постоје, или кад затреба. Политици и власти пак – јер не мисли ваљда ико још да се овакве ствари раде без подршке центра и политичких структура – већ је неко време непотребно баратати овом врстом притиска.

Последња у низу акција и из ње кукавичко отказивање догађаја дошла је отуд некако мање очекивано па су и наведена питања вероватно на месту. Међутим, овде се радило о нечему другом: о избору „таргета”, о мети коју су напеналили. Ту ствари постају компликованије. Мета је била потпуно невина, неконтроверзна, „изван сваког зла”, дисовски речено: један сасвим неокаљан музичар и аутор. У неочекивано време, дошао је ред и на београдског кантаутора, негдашњег тинејџерског идола из најбоље фазе заједничке земље: на Момчила Бајагића Бајагу, суптилног, рафинираног и благог кантаутора, иза чије се маске вечног доброг момка и изузетног текстописца и музичара („он је најталентованији”, како рече једном Горан Бреговић), заправо одавно крије један радикални пацифиста, човек оперисан од сваке пизме и с умом што је изван сваког насиља. Бајага није „аполитичан”, да се не помисли криво, него, по ђерђконрадовској бриљантној дефиницији – антиполитички аутор, у смислу „антиполитике као зачуђености”, као једне од кључних начела, принципа одређеног типа писца и, шире узевши, уметника: „Човек налази да су ствари необичне, гротескне, штавише: бесмислене. Сазнаје да је жртва, и не жели то бити. Не воли да му живот и смрт зависе од других људи.” Тиме одређује главну карактеристику, психолошки, емотивни и друштвени став таквог нарочитог типа човека и начина како говори, то јест како се изражава: „То није говор политичара, ни политолога, ни технократа, него супротно: једног циничног и дилетантског утописте. Он не наступа у име некаквог мноштва или колектива. Њему није потребно да има иза себе странку, државу, нацију, класу, корпорацију, академски свет. Све што ради, ради за свој рачун, сам, у средини коју је сам одабрао. Никоме није дужан полагати рачуне, то је лични подухват, самоодбрана.”

И уистину, није ли то сасвим прецизан опис београдског (или земунског, ако већ хоћемо) кантаутора? Онога који је већ од првог свога самосталног рада, од нијансиране и интелигентне Позитивне географије, која је на врхунцу блоковске подељености, Хладног рата и наше позиције у средини, између светова, певала о различитим земљама весело, у пастишу многобројних неочекиваних књижевних и културних референци којима је овај, један од најначитанијих поп аутора, тако лако и бистро гарнирао своје бескрајно радосне песме. Апсолутни недостатак претензије омогућавао је додатну лакоћу потеза и једнако тако обогаћивао текстове именима под којима би се иначе неки претенциознији захват рушио под властитом тежином. Код Бајагића било је места и за његовог „ћалета” који је кренуо „пешака до Берлина да ухвати лично Адолфа (!) за уши”, и за јужноамеричке писце – „Маркес и Кастанеда”, и за Жилбера Бекоа у Москви, и за Ермитаж. И за стих којим је још 1984. певао „лимене трубе дувају – не волим војну музику”.

Кад су варвари превладали

Два албума касније, направио је и свој омаж главном трауматском месту нације, тадашњој „јужној покрајини” – апартхејду који се у тишини проводио над народом којем је аутор, макар номинално, припадао. Кроз силно суптилну песму „Римљани”, он такав развој не констатује само као једно несређено и насилно, тренутно кулминирајуће и дуготрајно, политичко-идеолошко стање, него га види много шире и деликатније, смештено у неочекивану културно-историјску паралелу: осећај да нешто велико и дуготрајно, што се чинило непроменљивим, иде према свом крају. Да, штавише, цела једна цивилизација иде ка свом нестанку:

„Јужна племена ратничка

су стигла испод зидина –

и све је више Варвара,

а све је мање Римљана.”

Ретко је нешто тако суптилно направљено у домаћем песничком и популарном музичком свету.

Кад су на крају „варвари” превладали и све отишло дођавола, аутор је причекао коју годину да преживи, да се среди и да поново запева. Запевао је горче него икад раније и пораженије, са једва приметном узнемиреношћу која се добро прикрила у оном чувеном дубоком баритону, смирујућем као чиста и хладна вода. У необично жестокој песми вапио је једва се уздржавајући, и тиме још ефектнији, још потреснији, певао о ужасу који се из релативно „сигурног” главног града не види, али што може наслутити свако ко је имало осетљивији од помахнитале масе чије је време то било:

„Стотине километара далеко од мене

ил’ простим језиком, са оне стране реке

где ноћу горе душе, планине и куће

и неке светиљке сад толико далеке

Хиљаду крикова и истрганих слика

хиљаду ужаса и страхова у ноћи

хиљаду ствари о којим не желиш да причаш

хиљаду оних о којим нећеш моћи…”

До рефрена где се због синтаксе може двоструко разумети коме се обраћа – у певаном стиху без обзира на цезуре нема зареза, сасвим на линији пророчице Додоне – Ibis redibis nunquam per bella peribis – па је и овде амбиваленција већа (и намерна?): обраћа ли се ономе/онима управо који су остали с друге стране, у паклу, онима који су до јуче били његови, најближи, братство по младости, ширини, доброти и цивилизованости, или се вапећи обраћа Врховном Бићу:

„Где си, Боже, где си,

Црни се дани ређају у низу

Шта још да се деси

Тако далеко а тако, тако близу?”

Да не би било све апстрактно и неодређено, да се не би могло прибећи одбрани да се говори о „било којем” сукобу и ужасима, говорила је трећа и финална строфа, у којој песник не изузимајући се аутопоетички уводи себе и места која су остала с друге стране, ван његовог живота и домета и за која нема нимало оптимизма да ће им се вратити, из чега пробија чак и зрнце самоодговорности и оправдања такве (заслужене?) казне неповратка:

„Све оне улице што познавао сам добро

низ које ове ноћи нико неће проћи,

сви они људи које волео сам много,

а видети их више никад нећу моћи.”

Судбина се ипак показала милоснијом и аутор се вратио и међу људе и на улице о којима је певао из даљине, иза забрана и граница. А тамо су му приредили онакав дочек, ево. Након толико година, након свих потрошених прича и идеологије, након свих лажи и након година већ унормаљеног и стабилног односа које је музичар поново остварио са својим слушаоцима. Све док се једног дана немирна неман опет није пробудила и ритнула блатним копитом на чисту реч и мисао, на певани текст и забаву уз коју се и мисли и осећа дубоко а лако.

У реду, ништа се страшно заправо није догодило. Један неодрађен концерт у Карловцу – граду, иронично, међу онима с највише путера на глави – и одмах након тога задовољштина и тријумф у слободној Пули. Али размишљајући о свему, о избору ове најновије мете, и питање се мења, постаје другачије, интересантније.

„Одлазим мокром улицом

Дане протекле, бришем гумицом

Трудим се да се не сећам,

Кад заборавим, лакше подносим.”

(„Римљани”)

Сваки пут кад бисмо раније помислили „Неће ваљда и на то?” и „Зашто баш на овога?”, кад би се чинило да не може ниже, другим речима – преварили смо се наравно и одмах испадали наивни. Код таквих напада и притисака, наиме, није се никад заправо ни радило о изузетку, него је тако од почетка – ствар је кренула чим је ова држава започела своје постојање.

Кренуло се практично одмах са системским и систематичним брисањем, нападима и одвајањем свих имена у међувремену непријатељске, супротстављене културе изван и унутар нових граница, али нарочито оних која су за некадашњег, заједничког времена имала највећи утицај или пак највишу културну и симболичку вредност. Најпре су их, као и многобројне појмове, одстранили из културе, из школа, књига и медија и онда, финалним ударцем, из сећања. У томе насиљу било је логике, онако како су се помахнитали националшовинизам и дубоки тоталитарни импулс већ могли односити према свему.

Злурадост из мрачних центара

Но, прорадила је и додатна, неочекивана, страховито ниска стратегија и злурадост оних који су из мрачних центара новог режима спремали и проводили чишћење колективног сећања: захваљујући недостатку информација и манипулисању незнањем, почело се пуштањем дезинформација о именима некад значајнима свима, а која су остала с друге, забрањене стране. И у томе се крила права подмуклост: није се ударало на „контроверзне” толико, на оне који су зајахали змаја супротног национализма и нехуманости. Не, трачеви и оговарања, дезавуисање у идеолошком кључу измишљани су управо за потпуно другачије, за супротне, које идеологија није могла стављати у своје уске габарите, а који су некада у себи носили све што је било неподељено добро, најделикатније особине, те што су изазивали најмекша и најнежнија сећања, као људи и као симболи. Мора да су негде били бирани намерно, сувише велика је била провалија између оптужбе-трача и стварности. А можда и горе – терано подлим и нездравим нагоном да се удари баш по најчистијима, што су због тога највише значили. Да је неки зли демијург бирао, није могао изабрати боље за даљње, „подсвесно” тровање обичнога света, ионако разочараног, смушеног и не увек сигурног у то да је ново уједно и једино добро.

Јер лако је било ударити, рецимо, у некада главно рокерско име, вођу великог бенда и београдског боемског песника, или у највећег сарајевског и југословенског режисера што је неочекивано, с обзиром на порекло, „побегао” непријатељу – такви су спремно дочекивали ударац. И враћали га. Дакако да су их прозивали и гледали прилику да се очешу о њих, али некако очекивано и у неком тренутку готово из навике, а ови им, кажемо, редовно узвраћали с каматама, одговарајући на један нездрави но несвесно призиван и жељен порив међусобног провоцирања, изазивајући тиме бес и лажну констернацију. И нешто друго: сакривено, непризнато поштовање, често управо код најекстремнијих. Ту је идеологија водила свој мачевалачки дуел са супротном страном вешто и лако, хранећи се сукобом, мржњом и страшћу борбе.

Нема другова код бивших другова

Али био је и један ред имена које националистички режим није могао подвући под „такве”, под агресивне, провокативне непријатеље који се нису извињавали и над којима се у свом идеологизованом и неаутентичном осећају лажне жртве могло скандализовати до миле воље.

Можда и несвесно, део представника и слуга идеологије схватио је да има део који је био изнад или изван тих подела, изван црно-белог дељења и јасне одредивости. И да кад се у страшном распаду повукла црта између „нас” и непријатеља, треба ударити другде „да не остане ни помен на лепоту”, како би рекао песник. Да треба ударити на оне који се не могу бранити и који се не би бранили ни да су знали да су нападнути. Најгоре и најружније од свега, нису ударали само на живе, него и на мртве. А кад то крене, онда нема заустављања, ниједно име није ван домашаја прљавих руку и још прљавијих мисли, не зауставља се нагон и делање док се не запрља и оно што је раније било као снег чисто и неупрљано било људско или као културног појма.

Недавно, а не док је сукоб трајао, отишло се и до оне крајње замисливе тачке: покушало се унизити и вероватно најлепше име културе – најдражег дечјег писца, трагеда голубије ћуди и профетског погледа што га је на крају коштао сопственог живота. Преко полицијско-шпијунских новина у пару с махалском хуљом, оном истом коју је описао Андрић вишеструко и прецизно, као вољним извршиоцима, кренули су и нису стали ни пред сени и именом самог Бранка Ћопића, оклеветавши га у његовој (?) Босни пре коју годину начином какав се чинио незамисливим након свега. Чак ни у Хрватској није се ишло тако далеко – ту су га „само” осакатили на једној бескрајно ироничној и по цензорску културу апсурдној тачки кад су у предрагој дечјој књизи о добром јежу, причи која је заправо била чудесна парабола слободе оне земље, променили стих: „за друга Јежа” постао је „за драгог јежа” – нема другова код бивших другова.

Тој групи припада и кантаутор из наше приче којем, ето, нису дозволили да се појави у негдашњем гренцерском центру и нападнут је баш из такве околине, јер је у најгорим годинама свирао „на непријатељској територији” тадашње РСК. Добро, чак и да је тако и било. А шта ћемо с „непријатељским територијем” одакле је сад клевета дошла – с мрачним бившим аустроугарским гарнизоном где су током последњег рата нестајале и душе и куће, као у песми ауторовој, а да зато до данас нико није до краја и поштено одговарао? Уместо даљњег „надгорњавања” реторичког које задојени мрачњаци, ти јахачи магле, ионако неће разумети, могло би се опет заморено скратити све насловом једнога дела Војина Јелића: „Погледај своје руке”.

„Очи ти не показујем

Видим, не гледам,

Само осећам.”

(„Римљани”)

Није ваљда све то требало да чуди. Иако човек остане свеједно негде запањен и пита се уморно и зачуђено „Докле више?”, то је криво питање. Неће се никада уморити. Питање је боље: „А зашто ударају баш ту, и у такве?” Рекли смо, неће на јаке, на оне који су заузели став, који су јасно „маркирани” као припадници омрзнуте културе. У једном тренутку чак су се нападачи знали и повући, као код споменутог негдашњег Сарајлије и непомирљивог, провоцирајућег ренегата (у таквим ситуацијама опет креће окрет и прелази се поново на тупо прећуткивање).

Удара се, напротив, на оне који се најмање разликују, који највише личе, управо највише утеловљавају најбољи део властите заједнице, односно, у крајњој тачки, замишљени идеал самих себе, оних најцивилизованијих, најблажих, најсофистициранијих. Али организација која је протестовала да се забрани наступ не припада томе – она зна да не спада у такав најбољи део, ни с ове, ни с оне стране: она је шекспировски Калибан коме је цивилизованост београдског аутора огледало властите недостатности, недостојности, неразвијености, сировости и ниских нагона, фундаменталне антицивилизованости. Они немају друго него да, попут истог лика из Бардове „Олује” (!), то огледало непрестано покушавају разбити.