Savremeni riječki vremeplov Mažuranića
Kuća ima dozu mistike prohujalog vremena, svaka soba je prepuna predmeta: namešten sto za ručavanje pun srebrnine, slike i litografije, sekretar od pozlaćenog drveta
Predmeti i ostavština književnice Ivane Brlić Mažuranić našli su utočište, romansirano poput njenih bajki, u jednoj velelepnoj vili, van centra Rijeke (Fiume), kojom je nekada gazila fašistička noga velikog poete D’Anuncija, a u koju njena nije kročila. Nemojte da vas odbije ovaj podatak jer je duh Ivane Mažuranić u ovoj kući prisutan kao da ste zakoračili u njenu nekadašnju dečju književnost...
Na samoj obali, gde se vesela raja kupa kao da su negde na Kapriju kod Malaparteove kuće, na adresi Pećine 5 ukazuje se predivan pogled na more. Zeleni vrt koji održava Teodor de Kancijani Jakšić, naslednik koji čuva ovu „spomeničku knjižnicu” svih Mažuranića, pun je bujne vegetacije.
„Zasađeno je bilje koje ne traži puno održavanja”, kaže nam dok otključava ogromnu gvozdenu kapiju, spuštajući se lagano ka vrtu, ostavljajući kuću za kasnije. Negde iz ovog gustiša vire dve biste, glave Ivane Brlić Mažuranić i Ivana Mažuranića, njenog dede, političara, advokata, pesnika koji je, kaže nam odmah na početku Teodor, izmislio reči poput sladoleda, računovodstva, veleizdaje, debatujući o tome sa Daničićem, Uzarevićem i Karadžićem. Činjenica da smo gotovo seli u fotelju u kojoj je umro držeći Ivanu za ruku stvara izvesnu nelagodu, kao i činjenica da je, postavši ban u jednom trenutku, kažu spisi, počeo da proteruje ćirilicu iz Rijeke, u kojoj se danas nalazi i pravoslavna crkva i u kojoj su živele brojne srpske porodice.
Sklonost ka depresiji
Ali kao svedoke istorije koju nastojimo da razumemo, očarava nas ovo intelektualno porodično nasleđe. Samu vilu osmislila je najstarija kćerka Ivane i Vatroslava Brlića – Nada Brlić – koja je sa mužem dr Viktorom Ružićem, kasnije ministrom pravde Kraljevine Jugoslavije, dala skice projekta arhitekti Davidu Buneti, da bi je on gradio od 1935. do 1938. godine. Oni su temeljno projektovali ovu kuću za sebe i svoje šestoro dece, koristeći reciklažu građevinskih materijala starih porodičnih rezidencija, planirajući odaje i uglove po merama nameštaja, ali sa prevashodnom željom da ona služi za sećanje na generacije porodica čije su slike osmišljeno poređane na jednom zidu. Očaravajuće je kako Teodor zna i ponajmanji detalj, kao i trivije njihovih ljubavi pa je tako portrete određenog para iz ove loze, čija je priča čudesna, stavio tako da se i dalje gledaju. Tu su i priče o izuzetnim ženama poput Fani Dubaši de Dolje, plemkinji, svekrvi Ivane Brlić Mažuranić, slikarki koja sredinom devetnaestoga veka „ostvaruje izuzetan slikarski opus ostavivši naročit romantičarski ukus među članovima porodice”.
Kroz velika drvena vrata sa gvozdenim obeležjima ulazi se u hodnik, a iz njega staza vodi ka jednoj kamenoj kuhinji koja podseća na italijansku, a onda u dnevnu sobu gde vas odmah dočekuje ogroman portret Ivane Brlić Mažuranić, kćeri Vladimirove, koji je bio predsednik Akademije znanosti i umjetnosti i izradio pravno-istorijski rečnik. Na nju samu da postane dečji pisac najviše je uticala majka Henrijeta. Njena dela prevedena su na nekoliko svetskih jezika, proglašavaju je prvom ženom akademikom u Evropi. Međutim, ova samo naizgled stamena žena zapravo je celog života sklona depresiji i problemima sa živcima. U dvanaestoj su je već smatrali odraslom, a obrazovanje je sticala uz pomoć kućnih učitelja, učeći francuski i gledajući u dedine knjige. Rađala je od svoje osamnaeste – rodila je šestoro dece, od kojih joj je dvoje umrlo. Melanholična, povremeno razdražljiva, sa mužem koji joj je ugađao, ne razumevajući uvek njenu potrebu za pisanjem, ali ne ograničavajući je u tim porivima, ona je umela da šije i sama krpi veš, topi mast, popravlja nameštaj, ali i čita dedine knjige. Na jednoj sa datumom od 5. aprila 1888. godine piše: „Počela sam učiti engleski.” Rob je depresije, a životne okolnosti joj ne idu naruku: Vatroslav Brlić, dugo bolestan, u gotovo filmskoj sceni umire u vinogradu okružen decom, očajan što su u finansijskoj katastrofi koju je porodici nametnuo sin Ive, živeći otmeno i neodgovorno. Petnaest godina nakon smrti muža ona izvršava samoubistvo.
Dragoceni predmeti
Neobične su sudbine tih velikih imućnih, trgovačkih, aristokratskih porodica. Uvek su dramatične, povremeno tragične. Kuća ima jednu dozu mistike prohujalog vremena, svaka soba je prepuna predmeta koje je teško pogledom zapamtiti: namešten sto za ručavanje pun srebrnine, fotelje, ogromni drveni pisaći sto Ivana Mažuranića sa upijačima, mnogobrojne slike i litografije, sekretar od pozlaćenog drveta, istoricizam, eklektika, 19. vek, Firenca, iz porodice Kancijani.
U ruci držimo balsku knjižicu sa carskog habzburškog bala koja je pripadala Ivani Mažuranić i u koju je upisivala udvarače za ples. Tabakera za kratke cigare s likom nimfe koju zet Dimitrije Demeter, Grk, pesnik, Ilir poklanja Ivanu Mažuraniću, stimulišući ga da završi pisanje epa „Smrt Smail-age Čengića”. Tu je i jedan maleni notes od slonovače, kornjačevine i srebra, napravljen u Beču sa njegovim inicijalima dok je bio kancelar dvorske kancelarije cara Franje Josifa, verovatno najkorišćeniji predmet do kraja njegovog života.
Teodor nam neštedimice otvara biblioteku koja broji oko 8.000 knjiga, rukopisa, rariteta... Nju su skupljali Ivan Mažuranić, Antun Mažuranić, njegov brat, upravnik Kraljevske riječke gimnazije, saradnik na pisanju dopuna za „Osmana”, i Matija Mažuranić, prvi hrvatski moderni putopisac („Pogled u Bosnu”). Teodor uzima „Smrt Smail-age Čengića”, objavljenu u Zagrebu 1876. godine, „Osmana” Ivana Gundulića iz 1844. godine, Srbina katoličke vere iz Dubrovnika. „Kada su stvarana dopunska pevanja Gundulićevog epa ’Osman’, crnogorski vladika Petar Petrović Njegoš (vlasnik jedne od najlepših biblioteka) poklonio im je jedan od Gundulićevih rukopisa”, kaže Teodor. Ima tu još skrivenih priča, fusnota koje traže reprizu. U naslonjači u čarobnoj Vili „Ružić” Fondacije „Matilda Ružić”, koja je spomenik kulture od 1946. godine, čovek može utonuti u vekove unazad.
