Савремени ријечки времеплов Мажуранића
Кућа има дозу мистике прохујалог времена, свака соба је препуна предмета: намештен сто за ручавање пун сребрнине, слике и литографије, секретар од позлаћеног дрвета
Предмети и оставштина књижевнице Иване Брлић Мажуранић нашли су уточиште, романсирано попут њених бајки, у једној велелепној вили, ван центра Ријеке (Фиуме), којом је некада газила фашистичка нога великог поете Д’Анунција, а у коју њена није крочила. Немојте да вас одбије овај податак јер је дух Иване Мажуранић у овој кући присутан као да сте закорачили у њену некадашњу дечју књижевност...
На самој обали, где се весела раја купа као да су негде на Каприју код Малапартеове куће, на адреси Пећине 5 указује се предиван поглед на море. Зелени врт који одржава Теодор де Канцијани Јакшић, наследник који чува ову „споменичку књижницу” свих Мажуранића, пун је бујне вегетације.
„Засађено је биље које не тражи пуно одржавања”, каже нам док откључава огромну гвоздену капију, спуштајући се лагано ка врту, остављајући кућу за касније. Негде из овог густиша вире две бисте, главе Иване Брлић Мажуранић и Ивана Мажуранића, њеног деде, политичара, адвоката, песника који је, каже нам одмах на почетку Теодор, измислио речи попут сладоледа, рачуноводства, велеиздаје, дебатујући о томе са Даничићем, Узаревићем и Караџићем. Чињеница да смо готово сели у фотељу у којој је умро држећи Ивану за руку ствара извесну нелагоду, као и чињеница да је, поставши бан у једном тренутку, кажу списи, почео да протерује ћирилицу из Ријеке, у којој се данас налази и православна црква и у којој су живеле бројне српске породице.
Склоност ка депресији
Али као сведоке историје коју настојимо да разумемо, очарава нас ово интелектуално породично наслеђе. Саму вилу осмислила је најстарија кћерка Иване и Ватрослава Брлића – Нада Брлић – која је са мужем др Виктором Ружићем, касније министром правде Краљевине Југославије, дала скице пројекта архитекти Давиду Бунети, да би је он градио од 1935. до 1938. године. Они су темељно пројектовали ову кућу за себе и своје шесторо деце, користећи рециклажу грађевинских материјала старих породичних резиденција, планирајући одаје и углове по мерама намештаја, али са превасходном жељом да она служи за сећање на генерације породица чије су слике осмишљено поређане на једном зиду. Очаравајуће је како Теодор зна и понајмањи детаљ, као и тривије њихових љубави па је тако портрете одређеног пара из ове лозе, чија је прича чудесна, ставио тако да се и даље гледају. Ту су и приче о изузетним женама попут Фани Дубаши де Доље, племкињи, свекрви Иване Брлић Мажуранић, сликарки која средином деветнаестога века „остварује изузетан сликарски опус оставивши нарочит романтичарски укус међу члановима породице”.
Кроз велика дрвена врата са гвозденим обележјима улази се у ходник, а из њега стаза води ка једној каменој кухињи која подсећа на италијанску, а онда у дневну собу где вас одмах дочекује огроман портрет Иване Брлић Мажуранић, кћери Владимирове, који је био председник Академије знаности и умјетности и израдио правно-историјски речник. На њу саму да постане дечји писац највише је утицала мајка Хенријета. Њена дела преведена су на неколико светских језика, проглашавају је првом женом академиком у Европи. Међутим, ова само наизглед стамена жена заправо је целог живота склона депресији и проблемима са живцима. У дванаестој су је већ сматрали одраслом, а образовање је стицала уз помоћ кућних учитеља, учећи француски и гледајући у дедине књиге. Рађала је од своје осамнаесте – родила је шесторо деце, од којих јој је двоје умрло. Меланхолична, повремено раздражљива, са мужем који јој је угађао, не разумевајући увек њену потребу за писањем, али не ограничавајући је у тим поривима, она је умела да шије и сама крпи веш, топи маст, поправља намештај, али и чита дедине књиге. На једној са датумом од 5. априла 1888. године пише: „Почела сам учити енглески.” Роб је депресије, а животне околности јој не иду наруку: Ватрослав Брлић, дуго болестан, у готово филмској сцени умире у винограду окружен децом, очајан што су у финансијској катастрофи коју је породици наметнуо син Иве, живећи отмено и неодговорно. Петнаест година након смрти мужа она извршава самоубиство.
Драгоцени предмети
Необичне су судбине тих великих имућних, трговачких, аристократских породица. Увек су драматичне, повремено трагичне. Кућа има једну дозу мистике прохујалог времена, свака соба је препуна предмета које је тешко погледом запамтити: намештен сто за ручавање пун сребрнине, фотеље, огромни дрвени писаћи сто Ивана Мажуранића са упијачима, многобројне слике и литографије, секретар од позлаћеног дрвета, историцизам, еклектика, 19. век, Фиренца, из породице Канцијани.
У руци држимо балску књижицу са царског хабзбуршког бала која је припадала Ивани Мажуранић и у коју је уписивала удвараче за плес. Табакера за кратке цигаре с ликом нимфе коју зет Димитрије Деметер, Грк, песник, Илир поклања Ивану Мажуранићу, стимулишући га да заврши писање епа „Смрт Смаил-аге Ченгића”. Ту је и један малени нотес од слоноваче, корњачевине и сребра, направљен у Бечу са његовим иницијалима док је био канцелар дворске канцеларије цара Фрање Јосифа, вероватно најкоришћенији предмет до краја његовог живота.
Теодор нам нештедимице отвара библиотеку која броји око 8.000 књига, рукописа, раритета... Њу су скупљали Иван Мажуранић, Антун Мажуранић, његов брат, управник Краљевске ријечке гимназије, сарадник на писању допуна за „Османа”, и Матија Мажуранић, први хрватски модерни путописац („Поглед у Босну”). Теодор узима „Смрт Смаил-аге Ченгића”, објављену у Загребу 1876. године, „Османа” Ивана Гундулића из 1844. године, Србина католичке вере из Дубровника. „Када су стварана допунска певања Гундулићевог епа ’Осман’, црногорски владика Петар Петровић Његош (власник једне од најлепших библиотека) поклонио им је један од Гундулићевих рукописа”, каже Теодор. Има ту још скривених прича, фуснота које траже репризу. У наслоњачи у чаробној Вили „Ружић” Фондације „Матилда Ружић”, која је споменик културе од 1946. године, човек може утонути у векове уназад.
