Fantom iz Sava centra

Povest o Fantomu iz pariske opere objavio je 1910. godine francuski romanopisac Gaston Leru, podstaknut u to vreme veoma popularnim mitom o „ukletim dušama” i kobnim ljubavima. Mlada, lepa, talentovana, nežna Kristina na početku karijere operske pevačice nalazi tajanstvenog mentora (Fantoma), beznadežno zaljubljenog u štićenicu od koje krije svoje nakazno lice i ljubomornog na zgodnog plemića Raula, izabranika njenog srca. Sve se dešava u zgradi opere i u njenim lagumima, lavirintu kojim vlada Fantom prognan od ljudi, osuđen da samuje, a jedinu utehu mu pruža muzika. Na osnovu knjige je 1925. snimljen nemi horor film, usledilo je još nekoliko manje ili više uspešnih bioskopskih i televizijskih adaptacija na engleskom, francuskom i italijanskom jeziku: 1943, 1962, 1983, 1989, 1990, 1998. i poslednja 2004, sa Džerardom Batlerom u glavnoj ulozi.

Bilo je takoreći neizbežno da se ovakva priča pretoči u mjuzikl, što se i dogodilo na sceni u Lankasteru 1976. godine (u režiji Kena Hila). Međutim, tek je njime inspirisana nova verzija „Fantoma iz opere”, sa muzikom Endrua Lojda Vebera, iznedrila sad već kultnu predstavu koja je 1986. zablistala u londonskom Vest Endu, a zatim 1988. i na Brodveju u Njujorku. Danas, posle 40 godina izvođenja, 70 prestižnih nagrada i 160 miliona ljudi koji su u njemu uživali u 195 gradova, 46 zemalja i na 18 jezika, ovaj mjuzikl je postao putujuća svetska atrakcija koja stiče nove obožavaoce na svim kontinentima.

U Beograd, u Sava centar, stigao je 22. aprila na svojoj evropskoj turneji u produkciji Broadway Entertainment Group, a publici su ga predstavili Ticket Vision i Locals Experience u saradnji sa The Really Useful Group. Reč je o spektaklu sa više od stotinu članova ekipe, 230 kostima i raskošnom baroknom scenografijom koji je okupio „ono najbolje” iz londonske i njujorške postavke, kako nam je uoči srpske premijere rekla Sofija Makavoj, asistentkinja reditelja Stivena Barloua. Prvo od najavljenih devet izvođenja propraćeno je burnim aplauzom publike, mada je mnogima zasmetalo što nije bilo prevoda na srpski jezik (a mogao je biti „pozajmljen” od Pozorišta na Terazijama, gde se „Fantom iz opere” odavno izvodi kao franšiza iste produkcije).

Naslovni lik, Fantoma iz opere, igra britanski muzičar, glumac i kompozitor Nadim Naman, poznat po svojim nastupima na Vest Endu, u Rojal Albert holu, na evropskoj turneji Roda Stjuarta i na koncertu Eltona Džona posvećenom princezi Dajani. Impresivna biografija zvezde ovog mjuzikla počinje studijama muzike na Itonu, na Univerzitetu Vorvik i na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Londonu, gde se zainteresovao za predstave i mjuzikle i zatim učestvovao u mnogim čuvenim produkcijama širom sveta. Pored ostalih uloga, igrao je Anatolija u „Šahu”, Entonija u „Sviniju Todu” i Raula u „Fantomu iz opere”.

Kako se dogodilo da od Raula postanete Fantom?

Dobio sam 2010. u londonskoj produkciji priliku da budem zamena za ulogu Raula, da bih 2015. počeo da ga igram puno radno vreme tokom proslave 30. godišnjice mjuzikla. Tad me je zapazio direktor ove produkcije Stiven Barlou i 2019. mi ponudio da igram Raula u ovoj verziji mjuzikla na međunarodnoj turneji, koja je počela u Grčkoj. Posle pandemije vratili smo se tamo da završimo predstave koje su bile otkazane 2020. i onda mi je zvanično zatraženo da postanem Fantom, koga sam prvi put izveo 2023.

Koja je od ove dve uloge bila zahtevnija?

Fantom je veći fizički i vokalni izazov, on je dvostruka ličnost. Zapravo, ovde igram dva lika: okrutnog čoveka s maskom koga se svi plaše i doživljavaju ga kao osvetoljubivog monstruma i onog skrivenog ispod maske, koji je osetljiv, ranjiv, duboko slomljen, koji žudi za prihvatanjem, ljubavlju i svrhom. Potrudio sam se da prikažem upravo tu njegovu drugu, humaniju stranu. Publika saoseća sa njim, rođen je nakazan i zato izopšten iz sveta, odbačen, lišen ljubavi i normalnog života. Lako sam prihvatio Fantoma jer obojica smo kompozitori, svoje emocije izražavamo kroz muziku. S druge strane, Raul nema za nju talenta ni razumevanja, on je pravi predstavnik imućne francuske elite, tradicionalnog, stabilnog društva Pariza s kraja 19. veka, kad se radnja odvija. U mjuziklu on nema nijedan solo, nema neke specifične osobine po kojima bi se isticao, sve njegove misli i osećanja do publike dopiru isključivo preko odnosa s Kristinom. U odnosu na Fantoma, on je znatno bleđi lik, utoliko je bilo teže izgraditi ga. Ali želim ovo da istaknem: bez njega taj trougao Fantom–Kristina–Raul, koji je okosnica mjuzikla, ne bi funkcionisao, svako od njih mora biti dovoljno jak da iznese priču.

Na čemu ste gradili odnos Fantoma s Kristinom i kakva ste imali ranija iskustva s njenim likom kao Raul?

Fantom opsesivno voli Kristinu, pomaže joj da napreduje u karijeri i razvije svoj pevački talenat do maksimuma, komponuje za nju i kao njen tutor je veoma strog i zahtevan, toliko da ga se ona plaši. Istovremeno joj kroz muziku – jer ne može drugačije – otkriva svoja osećanja, ranjivost i krhkost, očekujući da će mu ona uzvratiti. Kad shvati da muzika nije dovoljna, odustaje od osvete prema Raulu i pušta Kristinu da ode. Ona u početku u Fantomu vidi „anđela muzike”, duha pokojnog oca koji bdi nad njom, da bi kasnije osetila potrebu da pobegne i oslobodi se njegove posesivnosti koja je izluđuje. Kao Raul sam imao prilike da igram naizmenično sa različitim glumicama u ulozi Kristine, to je bilo sjajno iskustvo, jer svaka je imala svoj pristup liku, drugačiji glas i akcenat, a imali smo po osam predstava nedeljno. Prilagođavao sam se svakoj od njih i to je bilo veoma oslobađajuće i zabavno i održavalo je svežinu nastupa u tako dugotrajnoj produkciji.

Drugačiji su i prostori u kojima ste nastupali. Kakve utiske o tome imate?

Volim priče o duhovima, naročito onima koji se pojavljuju u drevnim, istorijskim zdanjima kakvima Stari kontinent obiluje. Mislim da skoro svaka evropska operska kuća i drugi „hramovi kulture i umetnosti” sa viševekovnom tradicijom i milionima gledalaca koji su tuda prošli imaju nekog svog Fantoma ili sličnu legendu. Zadovoljstvo je i podsticaj nastupati na takvim mestima. Ali lepo je naći se i u modernom, superkomfornom pozorišnom prostoru, sa arhitekturom i scenskom tehnologijom koje pripadaju 20. ili 21. veku, kakav je Sava centar. I ovakve zgrade će jednom dobiti nekog svog duha, svog Fantoma o kojem će se raspredati priče. Ko zna, možda upravo ja postanem Fantom Sava centra!

Pune četiri decenije ovaj mjuzikl fascinira publiku iako priča potiče iz jednog sasvim drugačijeg vremena i drugačijih društvenih okolnosti. Šta je njegova tajna?

Pre svega, bezvremena, čarobna Veberova muzika. A onda, tema koja je i danas, u 21. veku, jednako aktuelna kao što je bila pre dvesta godina, nevezano za zemlju i tradiciju. Govori o teškom položaju ljudi sa manama, sa kojima se, verujem, publika može lakše povezati nego sa savršenim, bajkovitim likovima kakvi postoje u drugim predstavama. Takođe, govori o tome da bi trebalo da budemo tolerantni, saosećajni prema drugima, onima koji se po nečemu razlikuju od nas, bilo da je u pitanju rasa, nacionalnost, veroispovest, fizički deformitet... Treba pokušati da ih shvatimo i prihvatimo, jer empatija i humanost vraćaju se dobrom, dok odbacivanje, ismevanje, nasilje prema „drugačijima” izazivaju bol i patnju, a onda bes, mržnju, agresiju i osvetoljubivost. Ovo je, po mom mišljenju, najvažnija i najvrednija poruka „Fantoma iz opere” i može se u potpunosti primeniti na današnje društvo, na sve ono što se dešava oko nas širom sveta. Neće biti mira i napretka dok se međusobno gledamo s nepoverenjem, neprihvatanjem, strahom od nepoznatog.

Vaš otac je poreklom Libanac, majka je Engleskinja iz Londona. Da li ste nekada i na sopstvenoj koži osetili neku vrstu „nepripadanja”?

Lično ne, ali znam puno primera ljudi koji su mi bliski i koji su se sa tim suočavali. Mnogo puta sam video kako društvo tretira one koji se po bilo čemu razlikuju – recimo, predrasude prema Arapima i islamu među hrišćanima, i obrnuto. Zato je važno da postoje predstave poput „Fantoma iz opere” koje spajaju ljude, ruše predrasude, ukazuju na snagu empatije i tolerancije. Mislim da publika to razume, jer je mjuzikl svuda dobro prihvaćen. Posebno je lepo osećanje kad ste među ljudima koji ga prvi put gledaju, u svom gradu, kao što je bilo na turneji po arapskim zemljama 2023. Za njih je to velika stvar, i to je veoma različito od izvođenja predstave u, recimo, Londonu, gde su je svi videli mnogo puta. Meni lično je mnogo značilo što sam na Bliskom istoku nastupio kao prvi glumac arapskog porekla u ulozi Fantoma. Bio sam na to veoma ponosan!

Imate još razloga da budete ponosni, a koji nisu u vezi sa ovom ulogom, zar ne?

Da, podjednako sam ponosan na svoj rad kao pisac i kompozitor. Mjuzikli koje sam pisao dolaze na scenu. Ali ja o tome razmišljam kao o drugom delu svog života. Kao glumcu, najznačajnije mi je to što sam Fantom.