Фантом из Сава центра
Тема „Фантома из опере” је и данас, у 21. веку, једнако актуелна као што је била пре двеста година, невезано за земљу и традицију. Говори о тешком положају људи са манама, са којима се, верујем, публика може лакше повезати него са савршеним, бајковитим ликовима какви постоје у другим представама, каже Са Надим Наман, главна звезда прослављене бродвејске продукције
Повест о Фантому из париске опере објавио је 1910. године француски романописац Гастон Леру, подстакнут у то време веома популарним митом о „уклетим душама” и кобним љубавима. Млада, лепа, талентована, нежна Кристина на почетку каријере оперске певачице налази тајанственог ментора (Фантома), безнадежно заљубљеног у штићеницу од које крије своје наказно лице и љубоморног на згодног племића Раула, изабраника њеног срца. Све се дешава у згради опере и у њеним лагумима, лавиринту којим влада Фантом прогнан од људи, осуђен да самује, а једину утеху му пружа музика. На основу књиге је 1925. снимљен неми хорор филм, уследило је још неколико мање или више успешних биоскопских и телевизијских адаптација на енглеском, француском и италијанском језику: 1943, 1962, 1983, 1989, 1990, 1998. и последња 2004, са Џерардом Батлером у главној улози.
Било је такорећи неизбежно да се оваква прича преточи у мјузикл, што се и догодило на сцени у Ланкастеру 1976. године (у режији Кена Хила). Међутим, тек је њиме инспирисана нова верзија „Фантома из опере”, са музиком Ендруа Лојда Вебера, изнедрила сад већ култну представу која је 1986. заблистала у лондонском Вест Енду, а затим 1988. и на Бродвеју у Њујорку. Данас, после 40 година извођења, 70 престижних награда и 160 милиона људи који су у њему уживали у 195 градова, 46 земаља и на 18 језика, овај мјузикл је постао путујућа светска атракција која стиче нове обожаваоце на свим континентима.
У Београд, у Сава центар, стигао је 22. априла на својој европској турнеји у продукцији Broadway Entertainment Group, а публици су га представили Ticket Vision и Locals Experience у сарадњи са The Really Useful Group. Реч је о спектаклу са више од стотину чланова екипе, 230 костима и раскошном барокном сценографијом који је окупио „оно најбоље” из лондонске и њујоршке поставке, како нам је уочи српске премијере рекла Софија Макавој, асистенткиња редитеља Стивена Барлоуа. Прво од најављених девет извођења пропраћено је бурним аплаузом публике, мада је многима засметало што није било превода на српски језик (а могао је бити „позајмљен” од Позоришта на Теразијама, где се „Фантом из опере” одавно изводи као франшиза исте продукције).
Насловни лик, Фантома из опере, игра британски музичар, глумац и композитор Надим Наман, познат по својим наступима на Вест Енду, у Ројал Алберт холу, на европској турнеји Рода Стјуарта и на концерту Елтона Џона посвећеном принцези Дајани. Импресивна биографија звезде овог мјузикла почиње студијама музике на Итону, на Универзитету Ворвик и на Краљевској музичкој академији у Лондону, где се заинтересовао за представе и мјузикле и затим учествовао у многим чувеним продукцијама широм света. Поред осталих улога, играо је Анатолија у „Шаху”, Ентонија у „Свинију Тоду” и Раула у „Фантому из опере”.
Како се догодило да од Раула постанете Фантом?
Добио сам 2010. у лондонској продукцији прилику да будем замена за улогу Раула, да бих 2015. почео да га играм пуно радно време током прославе 30. годишњице мјузикла. Тад ме је запазио директор ове продукције Стивен Барлоу и 2019. ми понудио да играм Раула у овој верзији мјузикла на међународној турнеји, која је почела у Грчкој. После пандемије вратили смо се тамо да завршимо представе које су биле отказане 2020. и онда ми је званично затражено да постанем Фантом, кога сам први пут извео 2023.
Која је од ове две улоге била захтевнија?
Фантом је већи физички и вокални изазов, он је двострука личност. Заправо, овде играм два лика: окрутног човека с маском кога се сви плаше и доживљавају га као осветољубивог монструма и оног скривеног испод маске, који је осетљив, рањив, дубоко сломљен, који жуди за прихватањем, љубављу и сврхом. Потрудио сам се да прикажем управо ту његову другу, хуманију страну. Публика саосећа са њим, рођен је наказан и зато изопштен из света, одбачен, лишен љубави и нормалног живота. Лако сам прихватио Фантома јер обојица смо композитори, своје емоције изражавамо кроз музику. С друге стране, Раул нема за њу талента ни разумевања, он је прави представник имућне француске елите, традиционалног, стабилног друштва Париза с краја 19. века, кад се радња одвија. У мјузиклу он нема ниједан соло, нема неке специфичне особине по којима би се истицао, све његове мисли и осећања до публике допиру искључиво преко односа с Кристином. У односу на Фантома, он је знатно блеђи лик, утолико је било теже изградити га. Али желим ово да истакнем: без њега тај троугао Фантом–Кристина–Раул, који је окосница мјузикла, не би функционисао, свако од њих мора бити довољно јак да изнесе причу.
На чему сте градили однос Фантома с Кристином и каква сте имали ранија искуства с њеним ликом као Раул?
Фантом опсесивно воли Кристину, помаже јој да напредује у каријери и развије свој певачки таленат до максимума, компонује за њу и као њен тутор је веома строг и захтеван, толико да га се она плаши. Истовремено јој кроз музику – јер не може другачије – открива своја осећања, рањивост и крхкост, очекујући да ће му она узвратити. Кад схвати да музика није довољна, одустаје од освете према Раулу и пушта Кристину да оде. Она у почетку у Фантому види „анђела музике”, духа покојног оца који бди над њом, да би касније осетила потребу да побегне и ослободи се његове посесивности која је излуђује. Као Раул сам имао прилике да играм наизменично са различитим глумицама у улози Кристине, то је било сјајно искуство, јер свака је имала свој приступ лику, другачији глас и акценат, а имали смо по осам представа недељно. Прилагођавао сам се свакој од њих и то је било веома ослобађајуће и забавно и одржавало је свежину наступа у тако дуготрајној продукцији.
Другачији су и простори у којима сте наступали. Какве утиске о томе имате?
Волим приче о духовима, нарочито онима који се појављују у древним, историјским здањима каквима Стари континент обилује. Мислим да скоро свака европска оперска кућа и други „храмови културе и уметности” са вишевековном традицијом и милионима гледалаца који су туда прошли имају неког свог Фантома или сличну легенду. Задовољство је и подстицај наступати на таквим местима. Али лепо је наћи се и у модерном, суперкомфорном позоришном простору, са архитектуром и сценском технологијом које припадају 20. или 21. веку, какав је Сава центар. И овакве зграде ће једном добити неког свог духа, свог Фантома о којем ће се распредати приче. Ко зна, можда управо ја постанем Фантом Сава центра!
Пуне четири деценије овај мјузикл фасцинира публику иако прича потиче из једног сасвим другачијег времена и другачијих друштвених околности. Шта је његова тајна?
Пре свега, безвремена, чаробна Веберова музика. А онда, тема која је и данас, у 21. веку, једнако актуелна као што је била пре двеста година, невезано за земљу и традицију. Говори о тешком положају људи са манама, са којима се, верујем, публика може лакше повезати него са савршеним, бајковитим ликовима какви постоје у другим представама. Такође, говори о томе да би требало да будемо толерантни, саосећајни према другима, онима који се по нечему разликују од нас, било да је у питању раса, националност, вероисповест, физички деформитет... Треба покушати да их схватимо и прихватимо, јер емпатија и хуманост враћају се добром, док одбацивање, исмевање, насиље према „другачијима” изазивају бол и патњу, а онда бес, мржњу, агресију и осветољубивост. Ово је, по мом мишљењу, најважнија и највреднија порука „Фантома из опере” и може се у потпуности применити на данашње друштво, на све оно што се дешава око нас широм света. Неће бити мира и напретка док се међусобно гледамо с неповерењем, неприхватањем, страхом од непознатог.
Ваш отац је пореклом Либанац, мајка је Енглескиња из Лондона. Да ли сте некада и на сопственој кожи осетили неку врсту „неприпадања”?
Лично не, али знам пуно примера људи који су ми блиски и који су се са тим суочавали. Много пута сам видео како друштво третира оне који се по било чему разликују – рецимо, предрасуде према Арапима и исламу међу хришћанима, и обрнуто. Зато је важно да постоје представе попут „Фантома из опере” које спајају људе, руше предрасуде, указују на снагу емпатије и толеранције. Мислим да публика то разуме, јер је мјузикл свуда добро прихваћен. Посебно је лепо осећање кад сте међу људима који га први пут гледају, у свом граду, као што је било на турнеји по арапским земљама 2023. За њих је то велика ствар, и то је веома различито од извођења представе у, рецимо, Лондону, где су је сви видели много пута. Мени лично је много значило што сам на Блиском истоку наступио као први глумац арапског порекла у улози Фантома. Био сам на то веома поносан!
Имате још разлога да будете поносни, а који нису у вези са овом улогом, зар не?
Да, подједнако сам поносан на свој рад као писац и композитор. Мјузикли које сам писао долазе на сцену. Али ја о томе размишљам као о другом делу свог живота. Као глумцу, најзначајније ми је то што сам Фантом.
