Pikaču je među nama

Praznična slika ovih dana iz našeg grada na Vaskrs gospodnji koja je ostavila na potpisnicu ovih redova jak utisak i duboke rane – roditelji troje male dece, u trgovinskom lancu „Ikea”, u delu restorana gde se prodaje hot-dog za 99 dinara, sasvim tiho i gotovo neprimetno, iz svojih torba vade flašice, pune ih sokovima i uredno pakuju i odnose u svoje „gnezdo”... Da podsetimo, točilice sa voćnim napicima u ovoj prodavnici su na izvol’te posetiocima i niko ne kontroliše koliko ste čaša platili i da li ste uopšte, kao i koliku količinu konzumirali.

Ne verujem da su bahatost, oholost, alavost ovu skromnu i tihu porodicu naterale na ovaj čin, pre bih rekla da su ta deca željna i da je roditeljima teško da troje gladnih usta nahrane, a da je sok u njihovom domu često nedostižan. Ovo je zapravo slika i prilika naše zemlje. Mnogo je gladnih i željnih... I ovaj roditeljski potez, tog prazničnog ponedeljka, na drugi dan Uskrsa, nisam imala potrebu da osuđujem. Pre sam razumela i saosećala. Da li su isto tako gladni i željni bili oni koji su se jedne aprilske subote grabili za besplatne pljeskavice na ulicama glavnog grada?

Iz drugog dela grada stiže sasvim drugačija praznična slika – ispred zgrade javnog servisa. Ovi mladi buntovni ljudi, koji su pesmom, skakanjem, uz muziku i di-džejeve iskazivali svoje nezadovoljstvo zbog izveštavanja naše nam nacionalne medijske kuće za koju plaćamo pretplatu, nisu bili, čini se, ni gladni ni žedni... Ali su bili gladni i žedni istinitih informacija... Oni za autoritet ne haju, oni žele sve sada i odmah... i samo im je nebo granica... Mladost je bila uvek najjača snaga koja pokreće, samo što je ta mladost danas još jača, potpomognuta društvenim mrežama... Oni danas više znaju od nas, više mogu, više smeju... i mi tu ne možemo ništa...

Dok se naši stariji sugrađani i dalje gurkaju i negoduju u autobusima koji rade po prazničnom režimu vožnje, generacija „Z” je taj bus preskočila... Izašla iz njega... i stala u red za autobus budućnosti... u kojem nema redova, ni psovki, ni negodovanja... Samo svet, po njihovoj meri! U njemu, za kasom neće raditi oni koji ne znaju da zbroje dva plus dva, u njemu neće biti onih koji ne znaju da se ne smeju spajati fekalne cevi sa pitkom vodom, niti praviti kružni tokovi tamo gde im mesto nije... U njemu neće biti horor-nadstrešnica, niti za šalterom brat moje tetke...

Među njih je ušetao i simpatični Pikaču, maskota mnogih protesta širom sveta. Ovaj glavni junak iz japanskog animiranog filma „Pokemoni” godinama je simbol milenijalaca. Prepoznat kao metafora borbe mladih protiv sistema koji ih guši... ovaj crtani lik ironični je odgovor na – korupciju, represiju, političku manipulaciju... Njegovo nenasilno, duhovito i univerzalno razumljivo prisustvo umanjuje strah, unosi vedrinu i istovremeno pojačava poruku apsurda situacije u kojoj se demonstranti nalaze. Pikačuova nevina i simpatična figura čini se savršenim simbolom otpora... I ne samo on, već i neki dinosaurusi koji su se mogli videti među probuđenom masom u Takovskoj 10... Da li su ti dinosaurusi simbol zastarelog okorelog medijskog sistema koji decenijama ne evoluira. Ili je pred izumiranjem?

Ovaj javni medijski servis, koji je ovih dana radio u improvizovanom studiju čija se lokacija drži u strogoj tajnosti, uz pomoć štapa i kanapa, nije imao prigodan Uskršnji program koji je mogao biti unapred pripremljen i teško da su blokaderi to mogli da osujete. Pa smo tako ovih dana preskočili odličnog „Branioca” u već ustaljenom terminu... Ali su zato učesnici skupog kviza „Stigni me ako znaš” bili u svom terminu i skakutali u studiju, baš kao i oni ispred njega...

Prenos vaskršnje liturgije iz Hrama Svetog Save ove godine je izostao sa javnog servisa, ali je zato u pomoć priskočio TV Informer... Nakon prenosa svečanog čina, u studiju ove medijske kuće, danas dostupne svima, usledilo je slavlje kao ispod svadbarske šatre, onako baš praznično i u duhu tradicije... samo neka je veselo, i na stolovima i stolicama... Pikaču će gledati „Srećne ljude”... Srećne kakvi nikad nisu bili!