Nije dovoljno samo da saosećate

Objavljivanje monografije posvećene rediteljskom radu Andraša Urbana očekuje se uskoro u izdanju Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca. Monografija će biti objavljena povodom nagrade „Joakim Vujić”, koja je Andrašu pripala za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji (nagradu je dobio 2014. godine). Razgovarali smo sa Andrašem Urbanom o ključnim motivima i inspiracijama njegovog scenskog stvaralaštva.

S jedne strane, radili ste i radite predstave po klasičnim delima, dramskim ili proznim, a s druge radite autorske projekte, bez datog teksta na početku rada. U pitanju su vrlo različiti pristupi. Za koji biste mogli da kažete da vam je draži ili koji vam pristup više daje u pogledu slobode izražavanja?

Pristupi su samo naizgled vrlo različiti. Na kraju krajeva, uvek se do poslednjeg trenutka bavim dramaturškim ili autorskim pitanjima, u literarnom smislu, šta će biti finalni materijal predstave. I kod tekstualnog predloška nekako dolazim do iste tačke autorskog, do tačke kada to štivo postane toliko tvoje ili unutrašnje kao što je slučaj sa autorskim tekstom. Činjenica je da kod dramskog predloška svakako imaš određeni scenario, utvrđene su rečenice ili sama priča. Sve u svemu, proces se jedva razlikuje, ako pod tim podrazumevamo i rad sa glumcima. U oba slučaja je veliki rad uložen u aktuelizaciju materijala, da u nama samima to postane živo i aktuelno. Kada radim čist autorski projekat, žudim za dramskim tekstom jer me muči svemir u kome lebdimo, a u drugom slučaju mi fali sloboda. No, ta reč sloboda i nije istina. Kod autorskog rada ne osećam veću slobodu, isto me vežu scenske ili poetske odrednice, smerovi, pronalaženje materijala koji deluje i nosi u sebi određenu istinu, poetiku, značenje. Samo pitanje autorstva leži u nečem drugom. Valjda u takozvanom rukopisu, koji nastaje organski vašim radom, bez obzira na to da li imate literarni predložak ili ga sami stvarate.

Vaš scenski jezik je vrlo specifičan, pre svega u pogledu rada sa glumcima. Često je vrlo eksplicitan, senzualan, ponekad surov, na tragovima rediteljskih praksi Artoa, Grotovskog, ranog Bruka... Šta očekujete od glumaca, kako sa njima postižete tu vrstu ogoljavanja?

Ja o tome više znam kad pročitam i čujem od drugih. Jeste, volim da radim sa glumcima koji se u toku rada predaju meni, bez obzira na to da li je u pitanju samo razgovor, „ćaskanje” ili pripremanje domaćih zadataka na zadatu temu, u vidu pozorišne etide, performansa, akcije itd. Bitno mi je da ljudi budu spremni da prekorače prve linije odbrane sopstvenog komfora. Bez mistifikacije, naravno. Užasno mi je kada neko ne može da kontroliše sebe, već se bavi pitanjima koja ga se i ne moraju ticati – rediteljskim, producentskim itd. – a ja mislim da vodim računa o svemu. I o vremenu, i o mogućnostima, i o sposobnostima. Ti kontrolori sebe i procesa često postaju neki unutrašnji cenzori ekipe i samog procesa. E to jeste problem. No, meni je jako bitno da se dođe do nekog sopstvenog i iskrenog glasa i ponašanja, ili da bar deluje tako. Ne manipulišem ljudima i zahvalan sam da s vremenom nekako i ne moram da ih lažem. Lepo je raditi sa ljudima koji te ne pokušavaju niti kontrolisati, niti nametnuti neki svoj imidž, a veruju ti. Valjda se to dobija i obostranom iskrenošću. Nažalost, pošto ste u osetljivoj situaciji, izloženi i emotivno i intelektualno, znači duša vam je otvorena, podložni ste uticajima. Pa kad vas, naročito kod dramskog teksta, uvlače u neki pogrešno tumačen realizam ili sitni psihologizirajući realizam, onda ste skoro uništeni. Jer krene rad u pravcima gde niste ni želeli da provirite, a kamoli da to opslužujete.

Ne znam kako i šta ja u stvari postižem sa glumcima i saradnicima, nekako sve vreme radim na tome kako da njihovo scensko postojanje postane prihvatljivo iz aspekta predstave, ili što se načina njihovog ponašanja tiče, ili kontekstualizacije određenog ponašanja. U stvari, to jesu neke metode: prisustvo na sceni i kontekst određenog prisustva. S druge strane, ja ne diktiram. Radim zajedno sa izabranim ljudima i delujemo u nekom interaktivnom odnosu jedan na drugog. Često neka scena ili čak pravac predstave nastaje zahvaljujući nečijem domaćem zadatku, idejama saradnika itd. Mislim da je jako bitno u toku procesa prihvatiti rizik i izboriti se s njim. Prihvatiti momente kada ne znate i ne izgleda kao da ćete znati. Naravno, hoćete, ali morate obilaziti puno sadržaja, istražiti. I biti spremni da izginete u jednom trenutku. Mislim, skoro da izginete.

Dobitnik ste velikog broja nagrada za svoj rad, a evo i nagrade „Joakim Vujić”. Kako vidite sve te nagrade u svojoj biografiji, da li nagrade podstiču, sputavaju, frustriraju, obavezuju umetnika?

Nagrade su lepe stari, ali ne mogu da se pohvalim da ih imam napretek. Bar u zadnje vreme. No, pored toga da svako voli da bude nagrađen, to ipak ne treba da vam određuje rad. Drugi dan se ide dalje. Isto tako kao i pre nagrade. Da li vam to u karijeri otvara neka vrata ili ne, druga je stvar. Naravno da utiče na vašu karijeru, ali vi dobro znate da vrag leži u tom opuštanju koje prouzrokuje potvrda vašeg uspeha. Znači, mislim da se na to ne misli. Ne bavite se time i ne smete postati zavisnik od nagrada, lobirati za iste i osećati se uništeno kada ih ne dobijete. Mada jeste teško kada vas u nekim naizgled jasnim situacijama ta nagrada obilazi, upitate se šta onaj ko dodeljuje nagradu želi da poruči itd., ali i to treba baciti na stranu. Znači, hoću da dobijem sve nagrade sveta, i svi to želimo, ali ne pada mi na pamet da u tom pravcu išta činim sem mog rada. I ne, nagrade ne obavezuju. Ako to dozvolite, onda ste budala. Nagrade bi trebalo da vam daju slobodu, ne suprotno. I nikako osećaj superiornosti. Niste ništa bolji od ostalih. To jest, jesam bolji od ostalih, ali ne određuju to nagrade, nego neki kvalitet. Naravno, šalim se... Sve u svemu: o značenju nagrada mislim samo kad me novinari pitaju ili kada ih ne dobijem. Inače, ide se dalje... Dok vas ne obori neki šamar.

Šta očekujete – ili čemu se nadate – od pozorišta, u najoptimističnijoj verziji odgovora? Može li ono da utiče na promenu svesti pojedinca, društva? Drugačije rečeno, zašto se suštinski bavite pozorištem?

Joj, ja ne znam da li stvarno postoji čovek koji ume da kaže zašto se tačno bavi nekim poslom ili pozivom. Moji neki dragi poznanici tvrde da je meni pozorište bitnije od života. Od one stvarnosti. Ja to nikada ne doživljavam tako, čak mislim da sam znatno više na strani života. A onda i ja primetim da je istina koliko se u stvari drugačije ponašam u pozorištu, koliko se drugačije ophodim prema stvarima i događajima tamo, nego u životu. Mada te dve stvari sada razlikujemo samo zbog konverzacije.

Da, verujem da pozorište i pozorišna predstava utiču na čoveka. No, ne verujem u to da sam ja ili da je neki drugi umetnik glasnik nečega, ili pametniji od ostalih, pa da u tom smislu imam da kažem nešto konkretno što treba slediti. Nije pozorište prikolica odakle propagiramo stvari. Mada i to je pozorište. Hoću da kažem da mislim i tvrdim da ideja pozorišne umetnosti nastaje u toj složenoj višedimenzionalnoj celini koja nije literarna rečenica, već sklop raznih umetničkih, ljudskih i drugih aspekata čini jednu intuitivnu istinu, ili ideju, koja je suština ili bar neka specifičnost pozorišta. Bez obzira na to koliko se svi trude da to svedu na egzaktne atribute koji mogu da se nauče u školi i po kursevima, to nije moguće. Može da se nauči jedino kroz vaš talenat i rad, iskustvo. Valjda. Samo, to nije recept. Nije recept ako govorimo o ozbiljnom stvaralačkom procesu, nego je to stalno preispitivanje sebe, pozorišta i onoga o čemu govorite. A svakako o umetnosti možemo govoriti da nije ni o čemu. To je stvarnost pored stvarnosti, to jest deo te iste stvarnosti o kojoj mislimo da treba da se govori. Znači nije ogledalo, nije filozofija, nego je nastavak te iste stvarnosti. Fenomenološki.

Ne mislim da treba očekivati više od teatra, kao kada pročitate dobar roman, ili gledate dobru sliku, izložbu, šta god. To menja čoveka, deluje na čoveka. Taj intimni odnos između umetnosti i publike, čoveka koji to posmatra. Kako god da je pozorište bučna stvar, na kraju krajeva, i u stvaranju, i u konzumiranju je vrlo intimna, skromna, tanka i krhka priča. Lična je sa obe strane.

Autoironija, ironija i suptilan humor uopšte bitan je deo vaših predstava. U poslednjim godinama često se u prvom planu poigravaju sa konceptom zabavljačkog pozorišta, što one, naravno, nisu u izvornom smislu. Kako vidite odnos težnje ka zabavljanju gledalaca i težnje ka buđenju, ili osvešćivanju, njihovih pogleda na svet?

Da razjasnimo, ne mislim da ikoga treba da osvešćujem ili budim. Ako se to desi, meni je drago. Nisam ni ja osvešćen niti budan... Bar ne uvek i nikada ne u smislu da sam iznad nekih ljudi pa sa scene da im pripovedam neke istine. Time se ne bavim i nikada nisam. Zabavljački karakter je počeo da me zanima na ovaj način, kako se time bavim, kada sam počeo da mislim o publici. Tome doprinosi moj direktorski rad. Bez obzira na to koliko me zanima pozorište kao apstraktna poetska forma, pozorište postoji samo kada se gleda. Da budem iskren, počeo je da me zanima i veći broj publike. S druge strane, svako pozorište i umetnost, koliko god se mi ubijamo u stvaralačkim procesima, ipak je neka vrsta zabave. Drugo je koga šta zabavlja. Svakako sam hteo da pravim predstave koje gledaju i ljudi koji traže određenu vrstu veselosti u teatru. Više je tu reč o humoru, nego o zabavi. U estetskom smislu, koristimo ona sredstva koja koristi mejnstrim pozorište. Naravno, i njihovu dekonstrukciju.

Želim da kažem da mislim da se u svakom slučaju bavim istim stvarima. Činjenica je da sada ove populističke forme ispitujem ili koristim možda više nego ranije. Mada, i u ranijim predstavama sam koristio iste mehanizme, od plesa do pevanja i pucanja, samo je u estetskom smislu to drugačije. Ali činjenica je da radim predstave sa željom da to gledaju ljudi i da se pozorište ne muči lovom na publiku. S druge strane, mislim da su i dalje te predstave drugačije, suprotne onom mejnstrimu koji nije ni o čemu i koji samo čeka da ga neko jednom zauvek pokopa na opštu radost i spas sveta.

Ironija i autoironija su sredstva dekonstrukcije. Ne treba ni sebi da dajemo previše važnosti. I to jeste organsko tkivo komunikacije, bar na ovom površinskom nivou. Ko ste vi da mislite da ste nešto više? Niko. A smejati i osmehivati se čak i unutar sebe je dragocena stvar. Lepo je. Čak i plemenito. A zabavljači smo. Kako god to pokušavamo sakriti i praviti se da smo neki sveci. Nismo. Isto tako, zabavljački karakter služi da bi se isti uništio. Pozorište nije komercijala, i ne sme biti. Pozorište je umetnost. U svom najuzvišenijem obliku i u svom najprofanijem izdanju. Lepota je što je taj dijapazon od svetog do profanog složen. Nije bitno kako to izgleda, bitno je da je iskreno i autentično. Onda imate utisak pravog pozorišta. Ne kod stručnog savršenstva i angažovane političke ideje koja je u stvari samo u službi marketinga ili samomarketinga, i daleko je od slobode koju umetnik anarhista može da priušti.

Pored rediteljskog rada, dugo ste već i direktor pozorišta i festivala. Da li ta činjenica utiče na vaš rediteljski rad? Možda vas česti susreti sa radovima drugih umetnika izazivaju da vi budete drugačiji, možda bolji ili istinitiji?

Iskreno da vam kažem, kada angažujem nekog reditelja, meni najviše znači njegov rad sa našim glumcima i očekujem, ili priželjkujem, da će pored tog pedagoškog učinka napraviti dobru predstavu koja ima svoju publiku. E pa to se ne desi uvek. Nekako nisam do sada povezivao rad drugih reditelja, u smislu pozorišta ili festivala koje predvodim. Činjenica je da onda te predstave moram i odgledati, pa ih i odgledam. I to svakako utiče na mene. S druge strane, samo pokušavam da stvorim neku kulturnu pozorišnu platformu, neki svet, ambijent u kome se i ja i pozorišna umetnost osećamo bolje. To jest, da napredujemo ka nečemu, da ne pravimo predstave za koje se pitamo zašto su uopšte rađene. Naučio sam da je pozorišni reditelj, pa valjda i direktor, sam. Jadni mi!

Vaša najnovija predstava „Nexxt” u Novosadskom pozorištu bavi se nasiljem u medijskom kontekstu. Problem nasilja vas je uvek interesovao, mnoge vaše predstave su se bavile nasiljem u prvom planu. Zašto vam je ovaj problem inspirativan i da li se taj odnos prema predstavljanju nasilja u pozorištu menjao tokom godina?

Ne verujem u nasilje! Ne želim biti nasilan. I ne želim trpeti nikakvo nasilje. Mi često nismo u stanju da prepoznamo ni sopstveno, ni tuđe nasilje. U svom životu sam često bio takav, nasilnik, a često sam to i trpeo. Trpim i sada. Nikada nisam voleo to da posmatram. Ponekad imam osećaj da ću se ugušiti, da će mi biti muka od posmatranja nekog nasilja. To sam već primetio i kao dete. Kada su veći momci iz kvarta, dok smo bili Indijanci, ulovili nekog momka iz susedne neprijateljske ulice i počeli da ga maltretiraju sa uživanjem. Posmatrajući to kao najmlađi i najmanji sa strane, nisam mogao da se predam igri, samo sam razmišljao koliko je njemu sada neprijatno ili loše, koliko ga je strah. Toliko o empatiji koja je, naravno, samo preduslov da delujete dalje. Nije dovoljno da saosećate, mada je i to više od onoga čemu smo često svedoci. Ne zanima nas tuđa nesreća, nas zanima samo naša sigurnost. Društveno, političko i državno nasilje je tema koju ne možete ne primetiti i ne angažovati se na neki način protiv toga. Ponekad, kada dođu momenti da možete izvaditi glavu iz vode, kada dođete do čistog vazduha, tek tada primetite šta ste sve podnosili, odobravali svojom pasivnošću ili nerazmišljanjem. Često ste prihvatili zadatu stvarnost kao nešto što se podrazumeva. Politička vlast upravo koristi taj momenat. Predstavlja stvarnost i hijerarhiju na način kao da se to podrazumeva. A reč je o velikim gresima i nepravdama. Ništa se ne podrazumeva. Ljudska sloboda se podrazumeva, ljudsko pravo se podrazumeva. Neka vrsta ljudskog dostojanstva. Eto, to se podrazumeva. Zato me zanima nasilje, za dobrobit svih.