Није довољно само да саосећате

Oбјављивање монографије посвећене редитељском раду Андраша Урбана очекује се ускоро у издању Књажевско-српског театра из Крагујевца. Монографија ће бити објављена поводом награде „Јоаким Вујић”, која је Андрашу припала за изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији (награду је добио 2014. године). Разговарали смо са Андрашем Урбаном о кључним мотивима и инспирацијама његовог сценског стваралаштва.

С једне стране, радили сте и радите представе по класичним делима, драмским или прозним, а с друге радите ауторске пројекте, без датог текста на почетку рада. У питању су врло различити приступи. За који бисте могли да кажете да вам је дражи или који вам приступ више даје у погледу слободе изражавања?

Приступи су само наизглед врло различити. На крају крајева, увек се до последњег тренутка бавим драматуршким или ауторским питањима, у литерарном смислу, шта ће бити финални материјал представе. И код текстуалног предлошка некако долазим до исте тачке ауторског, до тачке када то штиво постане толико твоје или унутрашње као што је случај са ауторским текстом. Чињеница је да код драмског предлошка свакако имаш одређени сценарио, утврђене су реченице или сама прича. Све у свему, процес се једва разликује, ако под тим подразумевамо и рад са глумцима. У оба случаја је велики рад уложен у актуелизацију материјала, да у нама самима то постане живо и актуелно. Када радим чист ауторски пројекат, жудим за драмским текстом јер ме мучи свемир у коме лебдимо, а у другом случају ми фали слобода. Но, та реч слобода и није истина. Код ауторског рада не осећам већу слободу, исто ме вежу сценске или поетске одреднице, смерови, проналажење материјала који делује и носи у себи одређену истину, поетику, значење. Само питање ауторства лежи у нечем другом. Ваљда у такозваном рукопису, који настаје органски вашим радом, без обзира на то да ли имате литерарни предложак или га сами стварате.

Ваш сценски језик је врло специфичан, пре свега у погледу рада са глумцима. Често је врло експлицитан, сензуалан, понекад суров, на траговима редитељских пракси Артоа, Гротовског, раног Брука... Шта очекујете од глумаца, како са њима постижете ту врсту огољавања?

Ја о томе више знам кад прочитам и чујем од других. Јесте, волим да радим са глумцима који се у току рада предају мени, без обзира на то да ли је у питању само разговор, „ћаскање” или припремање домаћих задатака на задату тему, у виду позоришне етиде, перформанса, акције итд. Битно ми је да људи буду спремни да прекораче прве линије одбране сопственог комфора. Без мистификације, наравно. Ужасно ми је када неко не може да контролише себе, већ се бави питањима која га се и не морају тицати – редитељским, продуцентским итд. – а ја мислим да водим рачуна о свему. И о времену, и о могућностима, и о способностима. Ти контролори себе и процеса често постају неки унутрашњи цензори екипе и самог процеса. Е то јесте проблем. Но, мени је јако битно да се дође до неког сопственог и искреног гласа и понашања, или да бар делује тако. Не манипулишем људима и захвалан сам да с временом некако и не морам да их лажем. Лепо је радити са људима који те не покушавају нити контролисати, нити наметнути неки свој имиџ, а верују ти. Ваљда се то добија и обостраном искреношћу. Нажалост, пошто сте у осетљивој ситуацији, изложени и емотивно и интелектуално, значи душа вам је отворена, подложни сте утицајима. Па кад вас, нарочито код драмског текста, увлаче у неки погрешно тумачен реализам или ситни психологизирајући реализам, онда сте скоро уништени. Јер крене рад у правцима где нисте ни желели да провирите, а камоли да то опслужујете.

Не знам како и шта ја у ствари постижем са глумцима и сарадницима, некако све време радим на томе како да њихово сценско постојање постане прихватљиво из аспекта представе, или што се начина њиховог понашања тиче, или контекстуализације одређеног понашања. У ствари, то јесу неке методе: присуство на сцени и контекст одређеног присуства. С друге стране, ја не диктирам. Радим заједно са изабраним људима и делујемо у неком интерактивном односу један на другог. Често нека сцена или чак правац представе настаје захваљујући нечијем домаћем задатку, идејама сарадника итд. Мислим да је јако битно у току процеса прихватити ризик и изборити се с њим. Прихватити моменте када не знате и не изгледа као да ћете знати. Наравно, хоћете, али морате обилазити пуно садржаја, истражити. И бити спремни да изгинете у једном тренутку. Мислим, скоро да изгинете.

Добитник сте великог броја награда за свој рад, а ево и награде „Јоаким Вујић”. Како видите све те награде у својој биографији, да ли награде подстичу, спутавају, фрустрирају, обавезују уметника?

Награде су лепе стари, али не могу да се похвалим да их имам напретек. Бар у задње време. Но, поред тога да свако воли да буде награђен, то ипак не треба да вам одређује рад. Други дан се иде даље. Исто тако као и пре награде. Да ли вам то у каријери отвара нека врата или не, друга је ствар. Наравно да утиче на вашу каријеру, али ви добро знате да враг лежи у том опуштању које проузрокује потврда вашег успеха. Значи, мислим да се на то не мисли. Не бавите се тиме и не смете постати зависник од награда, лобирати за исте и осећати се уништено када их не добијете. Мада јесте тешко када вас у неким наизглед јасним ситуацијама та награда обилази, упитате се шта онај ко додељује награду жели да поручи итд., али и то треба бацити на страну. Значи, хоћу да добијем све награде света, и сви то желимо, али не пада ми на памет да у том правцу ишта чиним сем мог рада. И не, награде не обавезују. Ако то дозволите, онда сте будала. Награде би требало да вам дају слободу, не супротно. И никако осећај супериорности. Нисте ништа бољи од осталих. То јест, јесам бољи од осталих, али не одређују то награде, него неки квалитет. Наравно, шалим се... Све у свему: о значењу награда мислим само кад ме новинари питају или када их не добијем. Иначе, иде се даље... Док вас не обори неки шамар.

Шта очекујете – или чему се надате – од позоришта, у најоптимистичнијој верзији одговора? Може ли оно да утиче на промену свести појединца, друштва? Другачије речено, зашто се суштински бавите позориштем?

Јој, ја не знам да ли стварно постоји човек који уме да каже зашто се тачно бави неким послом или позивом. Моји неки драги познаници тврде да је мени позориште битније од живота. Од оне стварности. Ја то никада не доживљавам тако, чак мислим да сам знатно више на страни живота. А онда и ја приметим да је истина колико се у ствари другачије понашам у позоришту, колико се другачије опходим према стварима и догађајима тамо, него у животу. Мада те две ствари сада разликујемо само због конверзације.

Да, верујем да позориште и позоришна представа утичу на човека. Но, не верујем у то да сам ја или да је неки други уметник гласник нечега, или паметнији од осталих, па да у том смислу имам да кажем нешто конкретно што треба следити. Није позориште приколица одакле пропагирамо ствари. Мада и то је позориште. Хоћу да кажем да мислим и тврдим да идеја позоришне уметности настаје у тој сложеној вишедимензионалној целини која није литерарна реченица, већ склоп разних уметничких, људских и других аспеката чини једну интуитивну истину, или идеју, која је суштина или бар нека специфичност позоришта. Без обзира на то колико се сви труде да то сведу на егзактне атрибуте који могу да се науче у школи и по курсевима, то није могуће. Може да се научи једино кроз ваш таленат и рад, искуство. Ваљда. Само, то није рецепт. Није рецепт ако говоримо о озбиљном стваралачком процесу, него је то стално преиспитивање себе, позоришта и онога о чему говорите. А свакако о уметности можемо говорити да није ни о чему. То је стварност поред стварности, то јест део те исте стварности о којој мислимо да треба да се говори. Значи није огледало, није филозофија, него је наставак те исте стварности. Феноменолошки.

Не мислим да треба очекивати више од театра, као када прочитате добар роман, или гледате добру слику, изложбу, шта год. То мења човека, делује на човека. Тај интимни однос између уметности и публике, човека који то посматра. Како год да је позориште бучна ствар, на крају крајева, и у стварању, и у конзумирању је врло интимна, скромна, танка и крхка прича. Лична је са обе стране.

Аутоиронија, иронија и суптилан хумор уопште битан је део ваших представа. У последњим годинама често се у првом плану поигравају са концептом забављачког позоришта, што оне, наравно, нису у изворном смислу. Како видите однос тежње ка забављању гледалаца и тежње ка буђењу, или освешћивању, њихових погледа на свет?

Да разјаснимо, не мислим да икога треба да освешћујем или будим. Ако се то деси, мени је драго. Нисам ни ја освешћен нити будан... Бар не увек и никада не у смислу да сам изнад неких људи па са сцене да им приповедам неке истине. Тиме се не бавим и никада нисам. Забављачки карактер је почео да ме занима на овај начин, како се тиме бавим, када сам почео да мислим о публици. Томе доприноси мој директорски рад. Без обзира на то колико ме занима позориште као апстрактна поетска форма, позориште постоји само када се гледа. Да будем искрен, почео је да ме занима и већи број публике. С друге стране, свако позориште и уметност, колико год се ми убијамо у стваралачким процесима, ипак је нека врста забаве. Друго је кога шта забавља. Свакако сам хтео да правим представе које гледају и људи који траже одређену врсту веселости у театру. Више је ту реч о хумору, него о забави. У естетском смислу, користимо она средства која користи мејнстрим позориште. Наравно, и њихову деконструкцију.

Желим да кажем да мислим да се у сваком случају бавим истим стварима. Чињеница је да сада ове популистичке форме испитујем или користим можда више него раније. Мада, и у ранијим представама сам користио исте механизме, од плеса до певања и пуцања, само је у естетском смислу то другачије. Али чињеница је да радим представе са жељом да то гледају људи и да се позориште не мучи ловом на публику. С друге стране, мислим да су и даље те представе другачије, супротне оном мејнстриму који није ни о чему и који само чека да га неко једном заувек покопа на општу радост и спас света.

Иронија и аутоиронија су средства деконструкције. Не треба ни себи да дајемо превише важности. И то јесте органско ткиво комуникације, бар на овом површинском нивоу. Ко сте ви да мислите да сте нешто више? Нико. А смејати и осмехивати се чак и унутар себе је драгоцена ствар. Лепо је. Чак и племенито. А забављачи смо. Како год то покушавамо сакрити и правити се да смо неки свеци. Нисмо. Исто тако, забављачки карактер служи да би се исти уништио. Позориште није комерцијала, и не сме бити. Позориште је уметност. У свом најузвишенијем облику и у свом најпрофанијем издању. Лепота је што је тај дијапазон од светог до профаног сложен. Није битно како то изгледа, битно је да је искрено и аутентично. Онда имате утисак правог позоришта. Не код стручног савршенства и ангажоване политичке идеје која је у ствари само у служби маркетинга или самомаркетинга, и далеко је од слободе коју уметник анархиста може да приушти.

Поред редитељског рада, дуго сте већ и директор позоришта и фестивала. Да ли та чињеница утиче на ваш редитељски рад? Можда вас чести сусрети са радовима других уметника изазивају да ви будете другачији, можда бољи или истинитији?

Искрено да вам кажем, када ангажујем неког редитеља, мени највише значи његов рад са нашим глумцима и очекујем, или прижељкујем, да ће поред тог педагошког учинка направити добру представу која има своју публику. Е па то се не деси увек. Некако нисам до сада повезивао рад других редитеља, у смислу позоришта или фестивала које предводим. Чињеница је да онда те представе морам и одгледати, па их и одгледам. И то свакако утиче на мене. С друге стране, само покушавам да створим неку културну позоришну платформу, неки свет, амбијент у коме се и ја и позоришна уметност осећамо боље. То јест, да напредујемо ка нечему, да не правимо представе за које се питамо зашто су уопште рађене. Научио сам да је позоришни редитељ, па ваљда и директор, сам. Јадни ми!

Ваша најновија представа „Nexxt” у Новосадском позоришту бави се насиљем у медијском контексту. Проблем насиља вас је увек интересовао, многе ваше представе су се бавиле насиљем у првом плану. Зашто вам је овај проблем инспиративан и да ли се тај однос према представљању насиља у позоришту мењао током година?

Не верујем у насиље! Не желим бити насилан. И не желим трпети никакво насиље. Ми често нисмо у стању да препознамо ни сопствено, ни туђе насиље. У свом животу сам често био такав, насилник, а често сам то и трпео. Трпим и сада. Никада нисам волео то да посматрам. Понекад имам осећај да ћу се угушити, да ће ми бити мука од посматрања неког насиља. То сам већ приметио и као дете. Када су већи момци из кварта, док смо били Индијанци, уловили неког момка из суседне непријатељске улице и почели да га малтретирају са уживањем. Посматрајући то као најмлађи и најмањи са стране, нисам могао да се предам игри, само сам размишљао колико је њему сада непријатно или лоше, колико га је страх. Толико о емпатији која је, наравно, само предуслов да делујете даље. Није довољно да саосећате, мада је и то више од онога чему смо често сведоци. Не занима нас туђа несрећа, нас занима само наша сигурност. Друштвено, политичко и државно насиље је тема коју не можете не приметити и не ангажовати се на неки начин против тога. Понекад, када дођу моменти да можете извадити главу из воде, када дођете до чистог ваздуха, тек тада приметите шта сте све подносили, одобравали својом пасивношћу или неразмишљањем. Често сте прихватили задату стварност као нешто што се подразумева. Политичка власт управо користи тај моменат. Представља стварност и хијерархију на начин као да се то подразумева. А реч је о великим гресима и неправдама. Ништа се не подразумева. Људска слобода се подразумева, људско право се подразумева. Нека врста људског достојанства. Ето, то се подразумева. Зато ме занима насиље, за добробит свих.