Glupost se danas bolje prodaje nego seks
Društvene mreže, nažalost, danas su preuzele ulogu novinara. Hvala bogu da ih imamo, jer novinari se odavno, kako reče naš sagovornik, regrutuju sa splavova i iz drumskih kafana
Kao u kakvim avantura filmovima ili u misterijama, iznenadna sila, u vidu neidentifikovane moći iz svemira, uletela je među narod i unela strah i paniku, rušeći snagom superćelijske oluje sve pred sobom i remeteći idiličan, skladan, miroljubivi skup, najveći u modernoj istoriji srpskog naroda. Dok je trajala još bolnija počasna tišina koja svaki put boli, podseća i opominje na višetonski beton koji nam godinama visi nad glavom i pritiska nas, na sve one nekadašnje i buduće žrtve, poput domina, padale su jedna za drugom kockice... Samo što su te kockice bili ljudi, a svaka od njih svet za sebe, na stotine duša, mozgova sa emocionalnim teretom... ujedinjeni u zajedničkoj misiji, ljubavi, saosećanju, revoltu, emocijama koje su jače od svake sile...
Šta se zaista desilo? Da li je talas uplašenih pokazatelj da smo još uvek samo ljudi, krhki i uplašeni, od krvi i mesa ili da su ljudski um i emocije snažnije od svih izazova novog vremena?
Šta god da je bilo ili ko god da je to učinio, i kolike god da su posledice učinjenog, mnogo ja zabrinjavajuće ono što je usledilo, a to je ono u čemu smo najbolji – teorije zavere. Za nekog su to bili zvučni topovi, dronovi, za druge strani plaćenici i balkanski špijuni, za treće stvar konstrukcije i mašte, pa me ne bi iznenadilo da ćemo uskoro čuti da je reč o vanzemaljcima i NLO objektima... Ali slika je jača od svake reči i argumenta... Ko je tu dostojanstvenu masu uzdrmao, uplašio i poput jata skakavaca, podigao... Možda nekada dobijemo odgovor...
Kako god, nepobitna je činjenica da je Beograd, u subotu 15. marta, okupio na stotine hiljada građana, za neke je to bilo između 70.000 i 100.000, za druge milion i sedamsto hiljada... koji su pevušili u svečanoj tišini sa himnom na ustima i uz poklike „Vostani Serbije, davno si zaspala”... Slika koja je obišla svet... a da to nisu samo rezultati našeg najuspešnijeg tenisera Novaka Đokovića ili scene nasilništva sa kojima nas obično povezuju u dalekom svetu. Uostalom, cifre i nisu važne...
Jedno je sigurno, građani su ispunili sve ulice u najužem centru grada... I to nije zanemarljivo koliko god to neki hteli da relativizuju. Ne morate slušati medije ili društvene mreže da biste shvatili da se nešto veliko toga dana dešavalo u prestonici Srbije. Ali, i pored toga, RTS, naš javni servis, emitovao je toga dana, kao da se napolju ništa ne događa – „Šarenicu”, „Na večeri kod...”, „TV lica...”, muzičku emisiju „Majstori za dušu”, kvizove „Stigni me ako znaš” i „Slagalicu”, humorističku seriju „Mama i tata se igraju rata”... dok se tu, u njegovom komšiluku, dešavala istorija... Valjda je hteo da nas opusti i pruži nam „anesteziju”.
Ne možemo žmuriti na ono što se dešava u spoljnom svetu kada je kompletan gradski i međugradski prevoz stao, vozovi, trole i tramvaji, električna vozila i ovi i oni traktori, oni sa probušenim gumama i oni bez tablica... Neprimereno je, neprofesionalno i amoralno nemati specijalni program, kamere i izveštače i tačno, jasno, glasno informisati javnost bez upliva ikakvih konotacija, komentara i političke pozadine. Dovoljno je bilo samo uključiti sliku i preneti je u sve domove. Ovde slika više govori od hiljadu reči.
Ako smo hteli da bilo šta saznamo sa nacionalne frekvencije morali smo da sačekamo Vesti ili Dnevnik, uz izveštaje jedva čujnih i konfuznih reportera ili onih koji su se javljali, gle čuda, sa terase TV Una, iz skupocene zgrade na uglu ulica Kneza Miloša i Takovske... Umesto da budu među narodom... da osetimo atmosferu sa ulica, videli smo atraktivne slike našeg velegrada iz ptičije perspektive, uz nemušto objašnjenje.
Društvene mreže, nažalost, danas su preuzele ulogu novinara. Hvala bogu da ih imamo, jer novinari se odavno, kako reče naš sagovornik, regrutuju sa splavova i iz drumskih kafana, a glupost se danas prodaje bolje nego seks.
