Revolucija u glavi

„I mekana srednja klasa se stisnula do poslednjeg, jer je zgrada bila potpuno okružena. A buka spolja bila je zvonjenje revolucije.” Fil Oks

Kao dete pedesetih, Fil Oks je često izostajao iz škole i provodio popodneva u lokalnom bioskopu. Omiljeni film mu je bio Buntovnik bez razloga. On je sanjao da jednog dana postane kauboj kao Džon Vejn, tinejdžerski pobunjenik kao Džems Din ili seks-simbol poput Elvisa Preslija. Umesto toga, svoju ljubav prema Holivudu preneo je u Njujork, gde je postao jedan od najpoznatijih folk pevača na svetu.

Na folk sceni Grinič Vilidža stvarao je pesme brzinom zbog koje se Bob Dilan požalio: „Prosto ne mogu da stignem Fila.” Godine 1968, sa 27 godina, učestvovao je na demonstraciji Festival života protiv rata u Vijetnamu. Tokom izvođenja njegove pesme, čiji stihovi glase: „Neću više koračati za vođu koji nas vodi u rat. / Nema više marša za mene zato što sam video previše krvi i bola”, mladi ljudi u masi zapalili su svoje regrutne kartice. Bio je to ključni trenutak u Oksovom životu. Osećao se kao holivudski junak.

U periodu između 1960. i 1970. godine posleratno društvo bilo je temeljno potreseno: upravo su ove godine trajno oblikovale model našeg današnjeg života. Bilo je to vreme optimističkog idealizma, koji je motivisao ljude da se okupljaju i da kroz osećaj zajedništva dovode u pitanje uspostavljene strukture moći u gotovo svim oblastima društva. Ove godine su postavile agendu koja je i u današnjem središtu borbe između zapadnih liberalnih vrednosti i svih vrsta fundamentalizma: prava pojedinca i njegovog odnosa prema „državi”.

U svetu bez mobilnih telefona i kompjutera muzika je omogućila umrežavanje mladih, povezala ih je idejama, rečima, humorom i, iznad svega, smislom za kolektiv i zajedničke zahteve. Od Londona do San Franciska, od Njujorka do Zapadnog Berlina, muzika i poezija Dilana, Hendriksa, Zape, „Bitlsa”, „Stounsa” i „Džeferson Erplejna” postale su zvučna traka koja je povezivala milione onih koji su želeli da promene svet.

Nova generacija želela je da izbegne teret prošlosti i pomeri granice na koje su pristajali njihovi roditelji. Narastajuće izobilje i erozija klasno zasnovanih društava upućivali su na bavljenje sobom, na ideju o pojedincu kao „kosmonautu unutrašnjeg prostora koji otkriva nove puteve razumevanja sveta” – bez obzira na to da li je reč o slobodnom seksu, proširivanju svesti pomoću droga, istočnjačkim religijama ili ezoterijskim znanjima.

Kontrakultura je angažovala znatan broj ljudi i provocirala debate u kojima se sa „ako” prešlo na „kako”. Ova akcija bila je usmerena protiv američke vojne intervencije u Vijetnamu. Pozicija najmoćnije svetske države koja neprestano bombarduje nerazvijenu zemlju da bi pomogla ugroženom diktatoru ujedinila je protivnike rata na svim stranama sveta.

Karneval ili zločin

Norman Majler je u svojoj knjizi Vojske noći iz 1968. prikazao marš na Pentagon u kojem su mirovni aktivisti pokušali da isteraju zle duhove Pentagona. Nakon što je svoj poziv za služenje vojske ubacio u vreću koju će potom predati Ministarstvu pravde, jedan od studenata je izjavio kako su se studenti na početku bojali kada su prvi put spaljivali svoje pozive u vojsku – pozdravljali su se sa svojim devojkama i porodicama i čekali da se pred njima otvore vrata zatvora. Ali ih nisu zatvorili. „Sada mislimo da se vlast možda boji da nam priđe. Mnogi momci koji su se prošle godine bojali da nam se pridruže ove godine neće osećati strah.”

Nekoliko hiljada demonstranata probilo je kordon Nacionalne garde i uspeli su da dođu do perimetra zgrade, gde su se suočili s naoružanim vojnicima, zapravo svojim uniformisanim vršnjacima. Jedna devojka je stavila dva prsta na svoje usne, poljubila ih i njima taknula vojnikove usne. Četvorica vojnika su je odmah ščepala i odvukla u zatvor. Onaj vojnik s kojim je razgovarala uzaludno je pokušavao da objasni da ga devojka nije povredila. Snage vojne i federalne policije su intervenisale, rasturili su skup i uhapsili hiljadu demonstranata.

Od tog vremena stvari su se promenile nagore: aktivirana je i mračna mreža prismotre. Desnica se vratila na vlast, a levica kao da je propustila šansu da proizvede ono što bi bilo vizionarsko ili univerzalno. Umesto toga, pojava i uspon fundamentalizma suočili su demokratiju sa spoljnim pretnjama koje u pitanje dovode njihov opstanak.

Kada gledamo snimak „bure” u američkom Kapitolu u Vašingtonu, koji su u januaru 2021. preduzele Trampove pristalice, slika koja nam zadrži pažnju je „šaman” Čensli, koji je odeven u kostim sa rogovima, krznenim okovratnikom i licem obojenim u crveno-plavo-belu boju. Čenslijevi rogovi nam pomažu da razvejemo dileme o ozbiljnosti ovog događaja – da maroderi nastoje da pobiju ljude u ovoj zgradi. Podela između glumljenog i stvarnog nasilja objašnjava zbog čega je veliki broj onih koji su upali u zgradu Kapitola bio iznenađen kada su optuženi da su izvršili stvarni zločin. Događaj je njima više ličio na karneval.

Ovih dana sam na protestu u Beogradu sreo zgodnu grupu studenata. Imali su svoj vlastiti humor, toliko ličan da se ne bi moglo pomisliti da je nastao na nekim drugim protestima, na nekim drugim mestima. Nad njima je strujala svežina, mirnoća, osećaj nadmoći. Bili su ravnodušni prema onima koji su ih prisluškivali, fotografisali, o njima pravili beleške ili im se divili. Osećaj međusobne povezanosti bio im je prirodan, jer su ga smatrali psihičkim nusproduktom njihovog poduhvata.

Ova nova mlada generacija više veruje u tehnologiju nego ijedna prethodna. Ali ona veruje i u znanje i u revoluciju. Njihov radikalizam nalazi se u zdravom nepoverenju prema vlastima – jer vlasti su za ovu generaciju oličenje zla. Ta vlast je određenom politikom pokušala da im ispere mozak. I dok se bezvrednost uvukla u radničku klasu, otuđenu, nezainteresovanu i nimalo pažljivu prema procesu samog rada, nova generacija mrzi vlast, jer je vlast lagala i, jačajući svakim danom, razarala budućnost vlastitog naroda.

Ne verujte nestrpljivima

Slušao sam studentkinju kako se obraća onima koji su prešli tridesetu: „Ako želite da krenete s nama, u redu, vaša stvar, ali mi imamo naših stvari koje ćemo sami da obavimo, pridružili nam se vi ili ne.” I još: „Ne verujte onima koji su nestrpljivi. Zbrka samo pomaže vlastima.” Većina nastavnika je savetovala studente, mnoge od njih je ponela bujica ove moralne struje. Oni su morali da donesu odluku da se priključe studentima u pola noći, potpuno svesni gde će njihove karijere skrenuti ili završiti. Vlast je mogla da napada, tuče, zatvara i proteste lažno prikazuje, da na kraju pokuša da ih zloupotrebi, ali pobedu nije mogla da ostvari, jer ne može da razume ovaj pokret koji nadahnjuje stotine hiljada ljudi na marševe koji nisu čak ni detaljno planirani.

Mislio sam da sam prestar da bih učestvovao u još jednom protestu, ali to ništa ne menja. Kada se obavezujemo da ćemo davati podršku, savetovati i pomagati svakog studenta, zašto bismo bili uvereni da smo pošteđeni od posledica takve obaveze: protestovanje protiv vlasti svim mogućim sredstvima naše savesti podrazumeva da nećemo izbegavati da platimo cenu koja se usput pojavi.

Uprkos nestajanju utopija iz šezdesetih, mnogo toga je još uvek među nama prisutno. Linije koje to povezuju mogu da budu trasirane od građanskih prava do multikulturalizma, od tolerantnog društva do feminizma i LGBT, od hipi pokreta do brige za okruženje i sudbinu lokalne zajednice. Uprkos mnogostrukosti oblika svake od revolucija koje su se dešavale, uprkos njihovim brojnim usponima i padovima, porazima i neplaniranim posledicama, rezultati promena su opstali i predstavljaju osnove naših života danas. Ipak, iznad svih revolucija u spoljnom svetu, najbitnija je „revolucija u glavi”, koja permanentno traje.