Kad Minerva diktira

U prvim decenijama prosvetiteljstvo su promovisali lokalni filozofi i intelektualci, uglavnom u salonima i masonskim ložama. Za Kanta, prosvetiteljstvo je bilo „konačno odrastanje čovečanstva i emancipacija čovekove svesti od neznanja”. Mnogi poznati filozofi tog vremena, poput Renea Dekarta (1596–1650), Džona Loka (1632–1704), Dejvida Hjuma (1711–1776), Fransoa-Mari Arue Voltera (1694–1778), Imanuela Kanta (1724–1804) i drugih, uticali su na društvo u celini, pišući i objavljujući popularne radove. U tek nastaloj modernoj nauci dominirao je Isak Njutn (1724–1804). Nove ideje i verovanja širili su se Evropom, i to zahvaljujući povećanju pismenosti i udaljavanju od isključivo religijskih tekstova. Između 1780. i 1790. godine pismeno je bilo oko 50 odsto muškaraca, a između 40 i 50 odsto žena. Štampano je četiri puta više knjiga 1790, nego 1700. godine.

Istoričari misle da su u ranim danima prosvetiteljstva žene igrale značajnu ulogu u širenju znanja u Evropi. Britanski ženski krugovi imali su veliki uticaj i na srpskog prosvetitelja Dositeja Obradovića (1739-1811), koji je predložio Karađorđu, čiji je bio lični sekretar, otvaranje škola za žensku i mušku decu, a uz to je govorio da žene ne bi trebalo da žive u prostoti i varvarstvu.

Prvi dani prosvetiteljstva

„Samo vi u potpunosti razumete sve rasprave koje sam dosad objavio. Većini drugih, čak i najtalentovanijih i najobrazovanijih, moj rad je u potpunosti nejasan”, oduševljeno je pisao francuski filozof i matematičar Rene Dekart u posveti svojih Načela filozofije izdatih 1644. godine Elizabeti, princezi od Bohemije (naziv za teritoriju Češke u srednjem veku). I zaista, zahvaljujući svojoj inteligenciji i obrazovanju, princeza je postala jedna od njegovih najoštrijih i najmudrijih kritičara. Rasprave sa plemkinjom iz Bohemije doprinele su nastanku njegovog poslednjeg dela Strasti duše, izdatog 1649. Princeza Elizabeta nije bila izuzetak, ali danas niko ne zna kako bi se razvijala nauka da su ženska deca školovana i da su kasnije imala pravo odlučivanja u kojim će godinama rađati. Zbog toga je u sadašnjem vremenu ženski rod u velikoj meri izostavljen iz istoriografije nauke. Prosvetiteljstvo se razvijalo u Evropi pretežno u kućama i na imanjima bogatijih naučnika, koji su često radili u grupama i zajednički saopštavali svoje ideje i rezultate. Upravo tad, žene su igrale mnogo veću ulogu nego ikada ranije, iako za njih nije bilo mesta na pijedestalu heroja nauke. Sve do 19. veka one su, shodno aristotelovskim idejama, smatrane manjkavim stvorenjima i inferiornim verzijama muškaraca, koji su u to doba po svom značaju bili nalik suncu i blizu bogovima. Za žene se pak mislilo da su „kao mokar i hladan mesec”, a da im je mozak jedva sposoban za racionalno mišljenje. Po pravilu, u doba prosvetiteljstva žene nisu primane na univerzitete ili naučne akademije, ali je, srećom, način na koji je nauka funkcionisala u to vreme omogućavao ženama rad i istraživanja u sopstvenim prostorijama prilagođenim za eksperimente. O plodovima ovakve aktivnosti razgovaralo se na večerama sa pametnim gostima i, po pravilu, bogatim ljudima plemićkog roda. U svakom slučaju, sve ovo dešavalo se kod kuće – na teritoriji o kojoj se brinula žena, gde su joj vrata bila uvek otvorena. Mnogo žena, sestara i ćerki učestvovalo je u potrazi za znanjem. Osim toga, lektorisale su, prevodile i ilustrovale tekstove i tako pomagale da se znanje sticano u privatnim porodičnim prostorima širi svetom.

Dominacija u astronomiji

U periodu između 1650. i 1720. godine neverovatnih 14 odsto svih nemačkih astronoma bile su žene, a danas ih je nešto više od sedam odsto, izveštava Patricija Fara, profesorka istorije nauke na koledžu Kler u Engleskoj. U Srbiji je, za razliku od Nemačke u prošlosti, odnos muških i ženskih astronoma danas  30:30 (D. Urošević, 2025).

U nekadašnjoj Poljskoj, 16-godišnja Katarina Kupman, koja je kao dete znala da će svoj život posvetiti proučavanju zvezda, osvojila je 1673. godine starijeg, ali vrlo poznatog nemačko-poljskog astronoma Johana Hevelijea (1611–1687). Od tada je, kao Elizabeta Hevelije, istraživala noćni univerzum zajedno sa njim. Džinovski nebeski atlas, čije je objavljivanje organizovala nakon smrti svog muža, nosio je, naravno, samo njegovo ime.

Marija Vinkelman, rođena 1670. godine, izabrala je svog muža na sličan strateški način: bio je to Gotfrid Kirh (1639–1710), afirmisani „kraljevski astronom” u Berlinu. Jedne noći dok je on spavao, njegova žena je posmatrajući zvezde otkrila nepoznatu kometu. Muž je odmah o tome napisao zvanični izveštaj, jer ona nije znala latinski, jedini jezik kojim se komuniciralo u naučnom svetu do kraja 18. veka. Kometa koju je otkrila gospođa Kirh danas u katalozima kometa nosi ime njenog supruga. Kad je Gotfrid Kirh umro, Marija je odmah izbačena iz Berlinske akademije, ma koliko da ju je njen osnivač Gotfrid Vilhelm Lajbnic (1646–1716) štitio i stalno govorio: „Mislim da ova žena neće lako naći sebi ravnu u nauci, jer je u njoj nenadmašna.” Tek godinama kasnije, gospođi Kirh je dozvoljeno da se vrati u Berlinsku akademiju.

Lajbnic, brilijantni matematičar, voleo je ženski duh. Englesku prirodnjakinju En Konvej (1631–1679) proglasio je nakon njene smrti svojom učiteljicom. „Moji filozofski stavovi”, govorio je Lajbnic, „malo su bliži stavovima pokojne grofice Konvej i zauzimaju srednju poziciju između Platona i Demokrita.” Čak i Isak Njutn trijumf svojih otkrića širom Evrope u velikoj meri duguje jednoj ženi – Francuskinji Emili di Šatle (1706–1749). Često pominjana u istorijskim knjigama samo kao Volterova ljubavnica, ona je u njegovim očima bila mnogo više: „veliki i moćni genije”. Markiza je bila blistavo, vrlo lepo stvorenje koje je već sa dvanaest godina savršeno govorilo više jezika. Kao tinejdžerka, gutala je dela Lajbnica i Dekarta, a kasnije i Njutna. Njeni savremenici su je poznavali kao vatrenu ljubavnicu, odanu majku (imala je četvoro dece) i opaku protivnicu u kartanju (T. Ašić, 2025). Iznad svega, njena strast bila je prirodnjaštvo.

Izlazak iz senke muškaraca

Napisala je udžbenike u koje je utkala nalaze Dekarta, Lajbnica i Njutna i učinila ih dostupnim širokoj čitalačkoj publici. Često je pisala i o prirodi vatre, morala, o sreći, Bibliji i grčkoj poeziji. Ali njena specijalnost je bila i ostala Njutnovo učenje. Za razliku od Voltera, koji se samo divio Njutnovom geniju, Emili je otišla toliko daleko da je kritikovala fizičara i do danas njen anotirani prevod Njutnovog najznačajnijeg dela Principi matematike (Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica) sa latinskog ostaje jedina potpuna francuska i evropska verzija.

Ona je u svojoj kući proveravala Njutnove eksperimente koristeći metalne uređaje i drvene kuglice koje su se ljuljale. Zajedno sa Volterom, pametna grofica je napisala standardno delo Elementi Njutnove filozofije (Elements de la philosophie de Newton), koje je objavljeno pod imenom njenog ljubavnika. On je sa svoje strane priznavao i govorio: „Minerva mi je diktirala, a ja sam samo pisao” (Minerva je rimska boginja mudrosti). Uz pomoć svog ljubavnika Emili je postala prva žena na svetu koja je samostalno objavila naučni rad: 1740. je napisala Les Institutions de physique (Osnovi fizike), gde je uporedila Dekartovu, Njutnovu i Lajbnicovu metodu razmišljanja. Prva je došla na ideju o nagibu Zemlje. I sve to ostvarila je kao majka četvoro dece.

Ali Minervino zlatno doba ubrzo je nestalo. Tokom 19. veka nauka se sve više selila iz domaće sfere na javna mesta, gde je ženama bio zabranjen pristup.

Tek u drugoj polovini 20. i u 21. veku dolazi do promene: danas naučnice pomeraju granice ljudskih znanja i pojavljuju se sve češće pred vratima kuće slavnih. Dosad je 66 puta dodeljena Nobelova nagrada ženama, a samo jednoj od njih – Mariji Kiri – dva puta (iz fizike 1903. i iz hemije 1911). U 21. veku Nobelovu nagradu dobilo je čak 30 žena.