Кад Минерва диктира

У првим деценијама просветитељство су промовисали локални филозофи и интелектуалци, углавном у салонима и масонским ложама. За Канта, просветитељство је било „коначно одрастање човечанства и еманципација човекове свести од незнања”. Многи познати филозофи тог времена, попут Ренеа Декарта (1596–1650), Џона Лока (1632–1704), Дејвида Хјума (1711–1776), Франсоа-Мари Аруе Волтера (1694–1778), Имануела Канта (1724–1804) и других, утицали су на друштво у целини, пишући и објављујући популарне радове. У тек насталој модерној науци доминирао је Исак Њутн (1724–1804). Нове идеје и веровања ширили су се Европом, и то захваљујући повећању писмености и удаљавању од искључиво религијских текстова. Између 1780. и 1790. године писмено је билo око 50 одсто мушкараца, а између 40 и 50 одсто жена. Штампано je четири пута више књига 1790, него 1700. године.

Историчари мисле да су у раним данима просветитељства жене играле значајну улогу у ширењу знања у Европи. Британски женски кругови имали су велики утицај и на српског просветитеља Доситеја Обрадовића (1739-1811), који je предложио Карађорђу, чији је био лични секретар, отварање школа за женску и мушку децу, а уз то је говорио да жене не би требало да живе у простоти и варварству.

Први дани просветитељства

„Само ви у потпуности разумете све расправе које сам досад објавио. Већини других, чак и најталентованијих и најобразованијих, мој рад је у потпуности нејасан”, одушевљeно је писао француски филозоф и математичар Рене Декарт у посвети својих Начела филозофије издатих 1644. године Елизабети, принцези од Бохемије (назив за територију Чешке у средњем веку). И заиста, захваљујући својој интелигенцији и образовању, принцеза је постала једна од његових најоштријих и најмудријих критичара. Расправе са племкињом из Бохемије допринеле су настанку његовог последњег дела Страсти душе, издатог 1649. Принцеза Елизабета није била изузетак, али данас нико не зна како би се развијала наука да су женска деца школована и да су касније имала право одлучивања у којим ће годинама рађати. Због тога је у садашњем времену женски род у великој мери изостављен из историографије науке. Просветитељство се развијало у Европи претежно у кућама и на имањима богатијих научника, који су често радили у групама и заједнички саопштавали своје идеје и резултате. Управо тад, жене су играле много већу улогу него икада раније, иако за њих није било места на пиједесталу хероја науке. Све до 19. века оне су, сходно аристотеловским идејама, сматране мањкавим створењима и инфериорним верзијама мушкараца, који су у то доба по свом значају били налик сунцу и близу боговима. За жене се пак мислило да су „као мокар и хладан месец”, а да им је мозак једва способан за рационално мишљење. По правилу, у доба просветитељства жене нису примане на универзитете или научне академије, али је, срећом, начин на који је наука функционисала у то време омогућавао женама рад и истраживања у сопственим просторијама прилагођеним за експерименте. О плодовима овакве активности разговарало се на вечерама са паметним гостима и, по правилу, богатим људима племићког рода. У сваком случају, све ово дешавало се код куће – на територији о којој се бринула жена, где су јој врата била увек отворена. Много жена, сестара и ћерки учествовало је у потрази за знањем. Осим тога, лекторисале су, преводиле и илустровале текстове и тако помагалe да се знање стицано у приватним породичним просторима шири светом.

Доминација у астрономији

У периоду између 1650. и 1720. године невероватних 14 одсто свих немачких астронома биле су жене, а данас их је нешто више од седам одсто, извештава Патриција Фара, професорка историје науке на колеџу Клер у Енглеској. У Србији је, за разлику од Немачке у прошлости, однос мушких и женских астронома данас  30:30 (Д. Урошевић, 2025).

У некадашњој Пољској, 16-годишња Катарина Купман, која је као дете знала да ће свој живот посветити проучавању звезда, освојила је 1673. године старијег, али врло познатог немачко-пољског астронома Јохана Хевелијеа (1611–1687). Од тада је, као Елизабета Хевелије, истраживала ноћни универзум заједно са њим. Џиновски небески атлас, чије је објављивање организовала након смрти свог мужа, носио је, наравно, само његово име.

Марија Винкелман, рођена 1670. године, изабрала је свог мужа на сличан стратешки начин: био је то Готфрид Кирх (1639–1710), афирмисани „краљевски астроном” у Берлину. Једне ноћи док је он спавао, његова жена је посматрајући звезде открила непознату комету. Муж је одмах о томе написао званични извештај, јер она није знала латински, једини језик којим се комуницирало у научном свету до краја 18. века. Комета коју је открила госпођа Кирх данас у каталозима комета носи име њеног супруга. Кад је Готфрид Кирх умро, Марија је одмах избачена из Берлинске академије, ма колико да ју је њен оснивач Готфрид Вилхелм Лајбниц (1646–1716) штитио и стално говорио: „Мислим да ова жена неће лако наћи себи равну у науци, јер је у њој ненадмашна.” Тек годинама касније, госпођи Кирх је дозвољено да се врати у Берлинску академију.

Лајбниц, брилијантни математичар, волео је женски дух. Енглеску природњакињу Ен Конвеј (1631–1679) прогласио је након њене смрти својом учитељицом. „Моји филозофски ставови”, говорио је Лајбниц, „мало су ближи ставовима покојне грофице Конвеј и заузимају средњу позицију између Платона и Демокрита.” Чак и Исак Њутн тријумф својих открића широм Европе у великој мери дугује једној жени – Францускињи Емили ди Шатле (1706–1749). Често помињана у историјским књигама само као Волтерова љубавница, она је у његовим очима била много више: „велики и моћни геније”. Маркиза је била блиставо, врло лепо створење које је већ са дванаест година савршено говорило више језика. Као тинејџерка, гутала је дела Лајбница и Декарта, а касније и Њутна. Њени савременици су је познавали као ватрену љубавницу, одану мајку (имала је четворо деце) и опаку противницу у картању (Т. Ашић, 2025). Изнад свега, њена страст била је природњаштво.

Излазак из сенке мушкараца

Написала је уџбенике у које је уткала налазе Декарта, Лајбница и Њутна и учинила их доступним широкој читалачкој публици. Често је писала и о природи ватре, морала, о срећи, Библији и грчкој поезији. Али њена специјалност је била и остала Њутново учење. За разлику од Волтера, који се само дивио Њутновом генију, Емили је отишла толико далеко да је критиковала физичара и до данас њен анотирани превод Њутновог најзначајнијег дела Принципи математике (Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica) са латинског остаје једина потпуна француска и европска верзија.

Она је у својој кући проверавала Њутнове експерименте користећи металне уређаје и дрвене куглице које су се љуљале. Заједно са Волтером, паметна грофица је написала стандардно дело Елементи Њутнове филозофије (Elements de la philosophie de Newton), које је објављено под именом њеног љубавника. Oн је са своје стране признавао и говорио: „Минерва ми је диктирала, а ја сам само писао” (Минерва је римска богиња мудрости). Уз помоћ свог љубавника Емили је постала прва жена на свету која је самостално објавила научни рад: 1740. је написала Les Institutions de physique (Основи физике), где је упоредила Декартову, Њутнову и Лајбницову методу размишљања. Прва је дошла на идеју о нагибу Земље. И све то остварила је као мајка четворо деце.

Али Минервино златно доба убрзо је нестало. Током 19. века наука се све више селила из домаће сфере на јавна места, где је женама био забрањен приступ.

Тек у другој половини 20. и у 21. веку долази до промене: данас научнице померају границе људских знања и појављују се све чешће пред вратима куће славних. Досад је 66 пута додељена Нобелова награда женама, а само једној од њих – Марији Кири – два пута (из физике 1903. и из хемије 1911). У 21. веку Нобелову награду добило је чак 30 жена.