Samozapliti se i samoubiti se
Čitaocu iz Novog Sada lektor je prepravio rečenicu: „Dogovoreno je da suizdavač preuzme troškove štampanja monografije“ i tražio da se umesto reči suizdavač napiše saizdavač. Čitalac pita ko je u pravu
Pažnju nam već izvesno vreme privlače napisi u našim glasilima poput sledećih: „Samoubio se aktiviranjem ručne bombe“, „Kako se neko može samoubiti sa tri metka?“, „Koliko radnika će se samoubiti, koliko penzionera prerano umreti?“, „Godišnjica smrti češkog studenta Jana Palaha, koji se samozapalio 16. januara 1969. u Pragu“, „Muškarac se jutros posle 9 časova samozapalio na Markovu trgu“.
Verujem da ćemo se složiti da su ove nove kovanice – samozapaliti se i samoubiti se, sasvim nepotrebne, jer, kao što je poznato, samo- u složenim rečima označava da se ono što znači drugi deo složenice odnosi na samoga sebe, a se je skraćeni oblik zamenice sebe. Ovaj predmetak je potreban pri građenju imenica i prideva, kojima ne možemo dodati zamenicu se, kao npr.: samoubica, samokontrola, samopožrtvovan, samopouzdan i sl. Pri građenju glagola ne samo da nije potreban već je i suvišan.
***
Odgovorićemo na pitanje našeg čitaoca iz Novog Sada kome je lektor prepravio rečenicu: „Dogovoreno je da suizdavač preuzme troškove štampanja monografije“ i tražio da se umesto reči suizdavač napiše saizdavač. Čitalac pita ko je u pravu.
Lektor je mogao napisati u sopstvenom tekstu saizdavač, ali nije imao pravo da menja čitaočev iskaz. Oblici suizdavač i saizdavač su ravnopravni.
Nije novo mišljenje da su forme sa sa- „srpske“, a forme sa su- „hrvatske“. Hrvatska jezička norma zaista se opredeljuje samo za oblike sa su-. U srpskoj su, međutim, u upotrebi obe forme – i one sa sa- i one sa su-.
Istorijski gledano prefiksi sa- i su- vode poreklo od davnašnjih, opšteslovenskih predloga. Njima se tvore reči koje znače zajednicu, udruživanje, kao i istovremenost ili istovrsnost s onim što znači osnovna reč. Tako je saborac ‘onaj koji se s nekim zajednički bori’, suvlasnik ‘onaj koji s nekim deli vlasništvo nad nečim’, a sugrađanin ‘onaj koji s nekim živi u istom gradu’. Sunarodnik je ‘pripadnik istog naroda’, sapatništvo ‘zajednička patnja’, a sadejstvo ‘zajedničko dejstvo’. Saosećati znači ‘osećati isto ili slično što i neko drugi’. Prvobitno značenje leksema supružnici, tj. suprug i supruga je izbledelo, pa se teško odgoneta da i one označavaju zajedništvo tj. osobe koje su u sprezi, koje su zajedno spregnute, ‘upregnute’.
Kao što se iz primera vidi, u upotrebi su i oblici sa su- i oblici sa sa-. Može se samo postaviti pitanje kada upotebljavamo jedne, a kada druge oblike. Jezička građa nam pokazuje sledeće.
Prvo, imenice koje označavaju lica koja pripadaju istoj zajednici, žive u isto vreme, u jednakim okolnostima, položaju i sl. gotovo redovno dolaze s prefiksom su-: sugrađanin, suvarošanin, sudržavljanin, sunarodnik, sustanar, sused itd. (mada ovde srećemo i reči s prefiksom sa-: savremenik, saplemenik i sl.).
Opšte i apstraktne imenice se obično realizuju s prefiksom sa-: samilost, saučešće, saos(j)ećaj, saglasnost, saglasje, sazvučje, sadejstvo i sl., dok se s prefiksom su- doživljavaju kao kroatizmi: suučešće, suosjećaj, suglasnost, sudejstvo i sl.
Međutim, imenice koje označavaju lica koja obavljaju istu ili zajedničku radnju, vrše istu funkciju ili se nalaze u istom stanju i položaju s licem koje je označeno osnovnom, neprefiksiranom rečju, s jedne strane, gotovo redovno dolaze s prefiksom su-: suvlasnik, sustanar, sufinansijer, suvozač, sukrivac, suvladar itd., a s druge, gotovo redovno s prefiksom sa-: sabesednik, saborac, saradnik, saputnik. Pojedine lekseme iz ove kategorije podjednako su obične s oba prefiksa: supotpisnik/sapotpisnik, suosnivač/saosnivač, suigrač/saigrač. Takva je i reč našeg čitaoca, koja može da glasi i suizdavač i saizdavač. Stoga je imao pravo na slobodu izbora.
