Самозаплити се и самоубити се
Читаоцу из Новог Сада лектор је преправио реченицу: „Договорено је да суиздавач преузме трошкове штампања монографије“ и тражио да се уместо речи суиздавач напише саиздавач. Читалац пита ко је у праву
Пажњу нам већ извесно време привлаче написи у нашим гласилима попут следећих: „Самоубио се активирањем ручне бомбе“, „Како се неко може самоубити са три метка?“, „Колико радника ће се самоубити, колико пензионера прерано умрети?“, „Годишњица смрти чешког студента Јана Палаха, који се самозапалио 16. јануара 1969. у Прагу“, „Мушкарац се јутрос после 9 часова самозапалио на Маркову тргу“.
Верујем да ћемо се сложити да су ове нове кованице – самозапалити се и самоубити се, сасвим непотребне, јер, као што је познато, само- у сложеним речима означава да се оно што значи други део сложенице односи на самога себе, а се је скраћени облик заменице себе. Овај предметак је потребан при грађењу именица и придева, којима не можемо додати заменицу се, као нпр.: самоубица, самоконтрола, самопожртвован, самопоуздан и сл. При грађењу глагола не само да није потребан већ је и сувишан.
***
Одговорићемо на питање нашег читаоца из Новог Сада коме је лектор преправио реченицу: „Договорено је да суиздавач преузме трошкове штампања монографије“ и тражио да се уместо речи суиздавач напише саиздавач. Читалац пита ко је у праву.
Лектор је могао написати у сопственом тексту саиздавач, али није имао право да мења читаочев исказ. Облици суиздавач и саиздавач су равноправни.
Није ново мишљење да су форме са са- „српске“, а форме са су- „хрватске“. Хрватска језичка норма заиста се опредељује само за облике са су-. У српској су, међутим, у употреби обе форме – и оне са са- и оне са су-.
Историјски гледано префикси са- и су- воде порекло од давнашњих, општесловенских предлога. Њима се творе речи које значе заједницу, удруживање, као и истовременост или истоврсност с оним што значи основна реч. Тако је саборац ‘онај који се с неким заједнички бори’, сувласник ‘онај који с неким дели власништво над нечим’, а суграђанин ‘онај који с неким живи у истом граду’. Сународник је ‘припадник истог народа’, сапатништво ‘заједничка патња’, а садејство ‘заједничко дејство’. Саосећати значи ‘осећати исто или слично што и неко други’. Првобитно значење лексема супружници, тј. супруг и супруга је избледело, па се тешко одгонета да и оне означавају заједништво тј. особе које су у спрези, које су заједно спрегнуте, ‘упрегнуте’.
Као што се из примера види, у употреби су и облици са су- и облици са са-. Може се само поставити питање када употебљавамо једне, а када друге облике. Језичка грађа нам показује следеће.
Прво, именице које означавају лица која припадају истој заједници, живе у исто време, у једнаким околностима, положају и сл. готово редовно долазе с префиксом су-: суграђанин, суварошанин, судржављанин, сународник, сустанар, сусед итд. (мада овде срећемо и речи с префиксом са-: савременик, саплеменик и сл.).
Опште и апстрактне именице се обично реализују с префиксом са-: самилост, саучешће, саос(ј)ећај, сагласност, сагласје, сазвучје, садејство и сл., док се с префиксом су- доживљавају као кроатизми: суучешће, суосјећај, сугласност, судејство и сл.
Међутим, именице које означавају лица која обављају исту или заједничку радњу, врше исту функцију или се налазе у истом стању и положају с лицем које је означено основном, непрефиксираном речју, с једне стране, готово редовно долазе с префиксом су-: сувласник, сустанар, суфинансијер, сувозач, сукривац, сувладар итд., а с друге, готово редовно с префиксом са-: сабеседник, саборац, сарадник, сапутник. Поједине лексеме из ове категорије подједнако су обичне с оба префикса: супотписник/сапотписник, суоснивач/саоснивач, суиграч/саиграч. Таква је и реч нашег читаоца, која може да гласи и суиздавач и саиздавач. Стога је имао право на слободу избора.
