Kratka, ali tipično beogradska

Sećam se serije „Aleksa Šantić” emitovane početkom haosa devedesetih. Scene iz serije naviru kroz svesno stvorena nesećanja o haosu. Anka Tomlinović (igra je Snežana Bogdanović), Šantićeva velika neostvarena ljubav, ima zemljane nijanse na očima i isto takve, dodatno i sedefaste, na usnama. Ta biserovina je poslednji sjaj osamdesetih. Ubrzo će se napuniti krvlju. Scena u kojoj Anka i Aleksa (Branislav Lečić) jedu grožđe prožeta je odsjajima sunca i elegijom zbog koje mi i sada, kako napisa Šantić, „telo drhće” i zbog koje „gorim ognjevima svijem”. Tu „istinsku ljubav” žrtvovao je na molbu majke. Uz dužno poštovanje, ne znamo da li bi stvarno dramatično oduzela sebi život kako se klela da se njen sin oženio ženom koju ona nije htela. Surove su ove reči dok evociram romantiku koju je Šantić izlivao u svoje stihove, govoreći Anki da je čeka tamo gde spava plavi jorgovan i da „leži a sve misli na nju”, ali – poslušao je majku. Lica glavnih glumaca u seriji su glatka, mlečna, mlada, mladoliko zrela i zrelo mladolika, sveža. Emocija iskrena.

Aleksa Šantić je bio pesnik veran svom rodnom Mostaru. Živeo je u stričevoj porodici jer mu je otac umro mlad. Završio je trgovačke škole u Trstu i Ljubljani. Vrativši se u predodređeni grad, vodio je knjige u očevoj trgovini. No, talenat nije mogao da se povinuje praktičnosti te je krenuo da piše. Sevdalinska lirika je bila njegova druga kuća. Pisao je o svom bolu i čežnjama (voleo je Anku, Eminu i Zorku; nijednu nije oženio), ali i o rodoljublju. U Mostaru je bio kulturni pregalac, saradnik i urednik novina i časopisa („Zora” je, na primer, bila veoma uticajna), osnivač, pevač i kompozitor Srpskog pevačkog društva i dopisni član Srpske kraljevske akademije. Sve za svoj narod. Zbog pesama je optuživan. No, prošla su ta vremena. Odavno nije osporavan. Naprotiv, obožavan je.

Sada više nema onog njegovog čuvenog „ako hoćeš” upućenog Anki. Izbrisala ga je ljubav čitalaca. Hteli su, hoće i hteće da žive u njegovim stihovima. Mirijadsko htenje publike je razvodnilo svako „ako” i obrisalo sve njegove suze.

Bio je uvek doteran, sa besprekorno čistim i sjajnim cipelama i pantalonama na oštru ivicu, na koju se moglo skoro poseći. I čovek koji je o sebi rekao: „Nikad se nisam puzajući peo uz pragove gorde, štono vode skutu visokih i moćnih; niti sam na putu svome igda čelom prah po tlima meo.”

Kad smo već kod puta, serija počinje Šantićevim pismom: „Putevi života su surovi. Njihova je strmen oštra i ledena. Što se više penjemo, sve je studenije i sve je golet viša.” A kakav je put koji u Beogradu čuva duh mostarskog a našeg pesnika?

Otpisana pekara

Šantićeva ulica je kratka i obično se zaobilazi jer se više obitava u Venizelosovoj, oko Bitef teatra ili u Carigradskoj. U nju se zalazi tendenciozno, ako se tu živi ili ako se šetnjom želi upiti magija Beograda, kao što to često čini moja prijateljica Jelena, sa kojom se sastajem da zajedno Šantićevom prođemo.

Kada se iza leđa ostavi nekad čuvena pekara „Kod tri lava”, sagrađena 1912. godine, jedna od onih na čiju pomisao ti se javi glad kakva nisi znao da postoji jer sve je od hrane bilo istovremeno supstancijalno i vazdušasto. U njoj je sniman film „Povratak otpisanih”. Zatvorena je pre desetak godina, a mnogi i dalje pate za njom. „Nema više Nacetovog ukusnog hleba niti vrućeg domaćeg pekmeza koji curi iz velikih kristalom pošećerenih krofni”, kaže mi Jelena setno, rukama opisujući oblik pekarskih proizvoda. Nadamo se da će se obnoviti a ne zameniti nekom novom zgradom nepropisne visine.

Na ćošku, na ulazu u Šantićevu, nalazi se restoran u kom velike marketinške agencije slave važne korporacijske datume. Jelena, divna žena koja voli jarke boje, vešto vodi saputnika, mene, kroz Šantićevu.

„Šantić ima divnu ulicu”, kaže ona. „Kratka je, ali tipično beogradska.” Slažem se. Ulica ima predratne vile i dvorišta u kojima se spajaju staro i novo, otmenost i snalažljivost. Saznajem i da je u ulici 1987. godine Miroslav Lekić snimao film „Dogodilo se na današnji dan”. Ulica je leti senovita, prohladna, nema mnogo sunca (ni sa tuđeg ni sa našeg neba), slatka u svojoj kratkoći. Neke od fasada su obnovljene početkom dvehiljaditih, nisu oronule, ali nisu ni u najsjajnijoj nijansi. Ipak, pričaju svoje priče. Tu je „Hamletov balkon”, kako Jelena tepa jednoj zaista šekspirovskoj terasi. Tu je i „soba sa pogledom”, to jest jedan prizemni prozor koji je leti pun cveća. Preko puta su valjkasti stubovi kao deo jedne fasade. Divim se plavo-braon šalonima dok sa Jelenom razgledam prelepe antree.

Na jednoj zgradi na grafitu piše „čaršija”. Fascinantan je spoj velegradskog i čaršijskog, koji se jasno vidi i u dvorištu broja 3. Gvozdena kapija je otvorena te ulazimo jer znamo – kad prođemo ulaz i stepenice, čeka nas raj, drag beogradski dvorišni ambijent. Zemlju je prekrio tamnozeleni bršljan, hedera nalik na virak, a na štriku se suše crveno ćebe, jastučnica na kojoj piše „love” i kuhinjske krpe. U dvorištu pored je manji štrik na kome su samo štipaljke: osušilo se šta je trebalo da se osuši.

A ta spontanost prebačenog ćebeta i majušna nonšalantnost (krpe i jastučnica nisu u najboljem stanju) daju prizoru ljudsku i toplu energiju nesavršenosti. Presavršenost je dosadna. Preko puta, na ulazu u broj 2, neko je, kako mi se čini, pedeset i neke prošlog veka, tankom belom farbom ispisao naziv ulice.

Više duše

Pre nego što sednemo u restoran u saću Šantićeve, koji u bašti ima staro, otporno drvo koje „pravi hlad kao da priča priču”, kako reče Jelena, izlazimo nakratko na Gundulićev venac, odakle se Šantićeva baš lepo vidi. Tu su dve zgrade: jedna koja ima dozidani mali kosi krov i druga boje čokolade sa pomorandžom, kakvu sam Jeleni poklonila pred ovo kratko putovanje. Braonkasta je plus oranžasta. Baš kao moj znak pažnje.

„Sve moje cvetne naranče / Vihor je pokidô ljut”, napisao je Šantić u pesmi „Proljetnja noć”. O, Šantiću, u Šantićevoj i svuda okolo, gde god je tvoj duh, znaj: sva tvoja „ako” i sva tvoja kidanja, evo, blagoljubno lečimo mi koji prolazimo, čitamo, volimo, osećamo.

Tvoja ulica te pamti i kroz prošlost i kroz sadašnjost. Pamti te fića ispod ćeramide pokriven ciradom na fotografiji iz 1959. godine, koju je svetlopisao Srđan Plavša. Pamte te i deca koja krajem sedamdesetih prošlog veka čuče pored crvenog „sitroena grand série” i oni kojima je bilo dozvoljeno parkiranje sa desne strane (sada više nije); pamti te i turska kaldrma koja je opstala do nekih šezdesetih. Možda je baš tada tvoja ulica imala „više duše”, kako neki Beograđani komentarišu na mrežama, jer sada „zbog novogradnje liči na tunel”.

Želimo da se duh Beograda održi. Svi mi koji smo ostali ovde nesvesno ili svesno, slušajući Aleksu, sina Rista Šantića, koji je napisao: „U ovoj zemlji ostanite i vi”, svi mi kažemo da je potrebno naći balans, ne preterivati ni u čemu, biti zahvalan rodnom tlu po kome hodamo.